име: Танасије
презиме: Првуловић
име оца:
место: Потркање
општина: Књажевац
година рођења:
година смрти:
извор података: Завичајна књига Тимочана и Крајинаца, Јеврем Дамњановић, 2006. Београд
ТАНАСИЈЕ СА ТИМОКА
Стеван Јаковљевић рођен је 1890.године у Књажевцу као чиновничко дете. Родитељи су му, иначе, Шумадинци. Кад је Стеван имао два месеца, Јаков је добио премештај. Вероватно у животу ништа не би везивало Стевана за тимочки крај, јер се после завршеног Филозофског факултета у Београду запослио у Крагујевцу, да није избио Први светски рат. Тада је у војној евиденцији пронађено да је рођен на истоку Србије, па је упућен у дивизију стационирану у Зајечару.
Када су истерани Аустријанци из Србије, Јаковљевић је пребачен у Шумадијски артиљеријски пук. При повлачењу и на Крфу, као и при пробоју Солинског фронта, сретаће се са Тимочанима. Кад буде писао „Српску трилогију“ о овом рату, један од јунака, симпатични шерет који се сналази у свакој ситуацији, биће Танасије Првуловић из села Потркања код Књажевца. Још неколико ликова биће из овог дела Србије. Ево једне епизоде са Танасијем:
-На једном углу угледах једног енглеског војника, али је за Енглеза био исувише црн. Зачудо, познат ми је тај лик. Посматра и он мене, поздрави ме и као да се насмеја. Застадосмо.
-Зар ме не познајете?
Ја се сећам једног таквог лица, али тај је… да, да, командир ми је причао да је Танасије погинуо. Ја сумњиво завртех главом.
-Ја сам Таса..
Нешто сам промуцао, јер чисто не верујем да је Танасије жив. Па још и у енглеској униформи. Јест, Танасије. Поздрависмо се срдачно. Смеје се и Таса, показујући своје беле зубе, али ми никако не иде у главу, откуд он испаде енглески војник.
Поведох га и тада ми он исприча своје житије.
Тамо негде код Лесковца упадну Бугари у батерију. Он се тада са телефоном налазио на левом крилу батерије. У земуници је био случајно сам и како је на ушима држао слушалице није ни чуо ларму споља. Тек када је настао прасак пушака, Танасије се окрену и виде како један Бугарин протрча поред земунице. Схватио је одмах. Лупио је ногом у телефон, излетео и појурио низ падину у поток. Док је он избезумљено трчао на леву страну сам, сви остали војници су бежали на десну страну и све се више разилазили. Нашао се Танасије тако усамљен,али он се свије уз неке друге јединице и приликом општег повлачења и он је ишао са њима, не знајући где му је батерија. Кад је дошао у Пећ, сазнао је да је његов пук отишао даље.
-Увек сам ишао с последњу јединицу, јер она купи „шњур“ и имао сам паре.
Запитао сам га где је могао да купи „шњур“кроз Албанију.
-Е ту са једну команду осванем, а са другом омркнем… Меркам тако уз пут, па која је више богата… и онда ми другари уделе. Док једног дана не нагазим на једну воловску команду, а имали су и магариће. Знам ја да магаре не липсава тако лако, а коњи сваки час. А после од коњи се нема фајде, а волови се једу.
Спроћом ти волови , ми се лепо исхранисмо. Код Драча позајмим од неки пешаци неколико кила брашна.
-Како,како?
-Па …случајно наиђем на одрешен џак-смеје се Таса- па умесим погаче…
-Добро ти нису нашли…
-Исечем ја на кришке, па испод копорана.
Тада су баш одабирали болесне војнике. Присети се Танасије да би се и он могао јавити, али није имао ко да га пријави. Лутајући по пристаништу у Сан Ђованију угледа он поворку болесних војника баш кад су хтели да се укрцају. Умеша се и он међу њих. На своје запрепашћење примети како на пристаништу стоје официри и контролишу да ли само болесници улазе у чамац. Реши се Таса да „занемоћа“. Он се свесно занија, онда падне и почне да колута очима. Повичу војници. Ту се задесила и два морнара , који дотрче, дохвате Танасија, однесу га у чамац, а одатле на лађу.
– Унеше ме са све погаче…
-Па откуда сада ти испаде Енглез?
А он прича како је са првим транспортомом стигао на Крф.Дочекали су их свечано. Логор је био у близини вароши, али како није имао своју команду, то је излазио кад је хтео. Новца није имао, страни говор није разумео и онда је размишљао како би дошао до пара. Сети се он свога трика на пристаништу у Сан Ђованију. Оценио је да су Енглези богати и реши се једног дана да легне пред енглеском аутомобилском командом. Угледају га Енглези онако јаднога и одрпана, однесу у своју команду и добро нахране.Ту је и спавао. Увидео је Тансије да му је овде много боље него у логору, направио се вредан и почео да помаже Енглезима око чишћења аутомобила. Енглези, видећи га онако исцепана, даду му једно ново одело и нов шатор. Танасије дигне шатор и прода га неким нашим официрима. Као што је са Енглезима говорио мимиком, тако се исто споразумевао и са српским официрима.
-Они су били у уверењу да – прича Танасије, да је он прави, правцати Енглез.
Опет се вратио код Енглеза и објаснио им некако да је он сиромах човек, да нема ни пребијене паре и да је морао…
А и ти Енглези били неки сиромашни људи, а њихова Енглеска богата земља, те се један присето како би било добро да се уортачи са Танасијом.Енглез да извлачи из магацина, а Танасије да продаје. Посао је ишао не може бити боље.
Нарочито су много тражена шаторска крила.
– Их, господине, потпоручник… Немам пусто овде Енглеску, па целу да је продам.
Многе друге приче везане за Танасија, можете прочитати у Јаковљевићевој „Српској трлогији“, која је такође на нашем сајту.
