име: Стеван
презиме: Радовановић
име оца: Миленко
место: Сиднеј, рођен у Београду
општина: Сиднеј
година рођења: 1879.
година смрти: 1960.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988, „Српска државна стража 1942. – 1944.“ докторат Небојше В. Стамболија (2019)
Стеван је рођен осмог фебруара 1878. године. Мајка му је Новосађанка а за оца нема података одакле је родом. Умро је 15. октобра 1960. године у Сиднеју.
Стеван је био дивизијски ђенерал и ратни командант Шестог пука Дринске дивизије првог позива.
Стеван је у Војну академију ступио 1896. године., и за потпоручника је произведен 1899. године. Мајор је постао од 1913, потпуковник 1915, пуковник 1921, бригадни ђенерал 1925, дивизијски ђенерал 1930. године. Свршио је нижи и виши курс Војне академије у Београду.
Учествовао је у ратовима противу Турака 1912/1913, противу Бугара 1913, у угушивању албанске побуне 1913. и у првом светском рату од 1914. до 1918. године. Лакше је рањен на Лештару код Пожаревца 1915. године.
Стеван Радовановић је за храброст и пожртвовање на бојном пољу за заслуге и војничке врлине и за учешће у ратовима добио читав низ одличја и споменица. Поред осталих одличја носио је Карађорђеву звезду са мачевима четвртог реда.
Први светски рат је започео као командант батаљона а завршио га као командант познатог Шестог дринског пука. Са својим пуком учествовао је у борбама на Соколу, Велесу, Прокупљу, Крагујевцу, где му је предата велика застава коју су жене везле за време окупације, а која се сада налази у Музеју у Београду. Са својим пуком наставио је преко Тополе и Винковаца све до Печуја.
Стеван је био и плодан војни писац.
Подаци преузети из доктората Небојше В. Стамболија (2019) „Српска државна стража 1942. – 1944.“:
Стеван Радовановић је Рођен 21. фебруара 1879. године у Београду, од оца Миленка, који је по занимању био кафеџија, и мајке Драгиње, рођене Илић. После завршене основне школе и шест разреда гимназије ступио је у 29. класу Ниже школе Војне академије, коју је похађао од 1. септембра 1896. до 31. маја 1899. године. По завршетку ступио је у службу као водни официр у 1. пешадијском пуку. Од 1. новембра 1903. до 20. октобра 1905. похађао је Вишу школу Војне академије. До почетка Балканских ратова био је на дужностима ађутанта, командира чете и заступника команданта батаљона у 1, 3, 6, 17. и 18. пешадијском пуку и напредовао до чина капетана 1. класе, а нешто више од годину дана је провео у Лијежу у Белгији као члан Комисије за пријем пешадијске муниције (20. новембар 1908. – 15. јануар 1910).
У Првом балканском рату био је на дужностима заступника команданта 4. батаљона 3. прекобројног пука и командира чете у истом батаљону, а за време рата добио је и чин мајора (14. јануар 1913). У Другом балканском рату служио је као командант 1. батаљона 3. прекобројног пука и заступник команданта Јаворске бригаде. Први светски рат га је затекао на месту команданта 3. батаљона 3. пешадијског пука. За време рата служио је као командант батаљона, помоћник и заступник команданта 16. и 2. пешадијског пука, командант центра за обуку митраљезима у Зејтинлику, командант комбинованог пука Прилепског одреда, а у пробоју Солунског фронта и завршним операцијама за ослобођење земље командује 6. пешадијским пуком. Чин потпуковника добио је 1. октобра 1915. Лакше је рањен септембра 1915. код Пожаревца. По једној анегдоти, приликом ослобођења Крагујевца, Крагујевчанке су му предале велику српску заставу коју су везле за време окупације.
Након ослобођења био је на дужностима: команданта 30. пеш. пука (од 24. априла 1919), 26. пеш. пука (од 16. октобра 1919), Неготинског војног округа (од 25. априла 1922), Косовске пешадијске бригаде (од 16. новембра 1922), помоћника команданта Вардарске дивизијске области (од 11. октобра 1923), команданта места у Загребу (од 12. јануара 1925), помоћника команданта Јадранске дивизијске области (од 24. децембра 1928), помоћника команданта Врбаске дивизијске области (од 1. маја 1929), команданта Брегалничке дивизијске области (од 30. октобра 1929) и команданта Шумадијске дивизијске области (од 25. маја 1932). Пензионисан је 11. маја 1933. У чин пуковника унапређен је 27. октобра 1920, бригадног генерала 1. децембра 1925, а дивизијског генерала 17. децембра 1930. године. У Априлском рату је реактивиран и био на дужности команданта Команде позадине 6. армије. Након капитулације југословенске војске и немачке окупације није одведен у заробљеништво већ је остао у Београду. Опробао се и као војни педагог. Аутор је Упута за практично извођење обуке из ратне службе, који је објављен у Загребу 1925. године.
По формирању првих оружаних одреда Недићеве владе, 6. септембра на Бањици, Радовановић је постављен за команданта жандармерије и новоформираних одреда, преузевши дужност од пуковника Јована Тришића, који је тада постао помоћник команданта. Како преноси Станислав Краков, он је дан касније издао званично наређење за почетак борбе: „Комунистичка бандитска разбојничка акција на територији Србије, а нарочито у њеним северозападним крајевима, појачава се у толикој мери да је јавна безбедност у тим крајевима постала јако угрожена. Напади на државна надлештва, жандармеријске станице, пореске управе, општине, убиства невиних грађана, свакодневна су појава. Овом злу мора се стати на пут. Влада генерала Недића решила је да најодлучније и енергично стане на пут разорној акцији деструктивних елемената и поврати у земљи ред и мир. Да би постигла свој циљ, употребиће се најрадикалнија средства. На снагу се ставља ратно војно законодавство“.
На месту команданта жандармерије и оружаних одреда Радовановић је био до почетка 1942. када, након доласка генерала Мајснера у окупирану Србију, долази до преформирања и стварања Српске државне страже, а Радовановић постаје командант. Приликом стварања нове формације, у првом броју Гласника Српске државне страже, Радовановић се обратио стражарима, захвалио им се на уништењу „црвене опасности“ и навео дужности: „Успели сте, јунаци, да уништите ‘црвену опасност’ и да српски народ и Србију спасете од неминовне пропасти, која му је претила прошле године. Али тиме још нисте завршили своје дело. Сада вам претстоји још много и много рада, труда и напора да помогнете ђенералу Недићу и његовој ‘Влади Народног Спаса’ да доврше започето дело Обнове Србије у којој и најмањи човек мора да има рада и хлеба и у којој ће сваки бити задовољан. На вама, јунаци, лежи тешка и одговорна дужност: да у земљи осигурате потпун ред, мир, поредак, личну и имовну безбедност па да на тај начин помогнете ‘Влади Народног Спаса’ да доврши дело Обнове Србије у којој ће сваки, и најмањи човек, моћи да предузме послове на својој њиви и у својој кући не страхујући да ће га ко напасти, имовину му отети и живот уништити“.
Занимљива нам је карактеристика коју смо за њега пронашли у обавештајним подацима БДС-а Београд, а коју је забележио извесни „повереник 119“, 1. јуна 1942. Овај „повереник“, чији идентитет нисмо могли утврдити, у извештају у коме се описује „клика која се створила око председника српске владе генерала Милана Недића“, наводи Недићеве пријатеље „национал- социјалистичког гледања на свет“, међу које убраја и Радовановића. За њега још наводи да се сматра као „строги и енергични командант СДС“.
На месту команданта СДС остао је до 7. јуна 1942, када га је на том месту наследио пуковник Боривоје Јонић, а Радовановић Недићевом наредбом од 13. јуна отишао у пензију. У наредби стоји да се Радовановић пензионише због нарушеног здравља и том приликом му се одаје захвалност што је „у дане тешких искушења наше драге Србије, септембра 1941. године – на позив Српске владе народног спаса, прихватио организовање српских одреда, спремио их и упутио у борбу против комуниста“.На саслушању након рата генерал Недић наводи да је смењен на изричит захтев Немаца.
Као пензионер био је активан у Гласнику СДС. У четири наставка, на чак 77 страна, он је стражарима поручивао „какви треба да су и шта треба да раде“, односно „какве моралне, умне и карактерне особине треба да имају, да их гаје и усавршавају, па да буду способни за извршење свога задатка и да буду онакви какве људе захтева нови поредак и значај задатка који им се ставља у дужност и аманет“.
Почетком октобра 1944, услед надирућих јединица Црвене армије и партизана генерал Милан Недић и његова влада су од Немаца добили обавештење да су разрешени дужности и да Београд постаје оперативна војна зона. На већ поменутом састанку одлучено је да се влада повуче у Аустрију. Командант СДС генерал Јонић је потом, 4. октобра, сазвао састанак официра на коме је одлучено да СДС колективно приступи ЈВУО, за команданта је поново именован генерал Радовановић, а Јонић му је постао помоћник. Сам чин приступања извршен је у Јагодини, 6. октобра, а СДС је преименована у Српски ударни корпус.
Након повлачења кроз Санџак и источну Босну и масовног страдања, како је описано у тексту раније, генерал Радовановић је, на састанку у Завидовићима 1. јануара 1945. године, на коме је одлучено да се остатак корпуса пребаци у Словенију, смењен и постао помоћник генерала Јонића, који је поново именован командантом.
Након овог састанка, Радовановић је са Јонићем 4. јануара возом кренуо на пут у Славонски Брод, где су стигли 5. јануара изјутра. На састанку са локалном немачком командом покушали су да добију исправе да отпутују у Беч, што су успели тек 13. јануара, уз помоћ Хермана Нојбахера. У Беч су стигли 18. јануара. Иако је већина бивших стражара касније отишла у Словенију и ушла у састав Српског добровољачког корпуса, Радовановић је био један од ретких који је остао у Бечу.
Након завршетка рата остао је у емиграцији. У једном извештају Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, сазнајемо да су нове југословенске власти утврдиле да је Радовановић почетком 1946. године боравио у логору Верде, који се налазио у британској окупационој зони у Немачкој, и да је у логор дошао пребегавши из америчке окупационе зоне. Иако је изручење било одобрено, хапшење је у два наврата било неуспешно. Први покушај хапшења је био 15. фебруара 1946. и тада су у логору тврдили да се он ту не налази и да је отпутовао за Минхен. Након што су утврдили да је информација била лажна, југословенски иследници су, уз помоћ Британаца, покушали хапшење поново 21. фебруара, али се Радовановић овога пута заиста није налазио у логору. У извештају се даље наводи да му се након овога изгубио сваки траг и да се претпоставља да је најпре успео да пребегне у Белгију, па у Француску.
У елаборату Управе државне безбедности помоћнику министра иностраних послова Владимиру Велебиту, писаном 29. јануара 1947, поново се помиње присуство Радовановића у болници логора Верде крајем новембра 1946. Међутим, његово хапшење опет није извршено, иако су британски безбедносни органи то обећали. У извештају се на крају констатује да се Радовановић „скрива по разним командама и четничким установама у Немачкој под лажним именом“. Крајем октобра 1947. наводи се на списку особа које југословенска амбасада у Лондону потражује од британског Форејн офиса. У том допису је поред његовог имена наведено да је „изручење већ одобрено 9. октобра 1945. године“, као и да се тада налазио „близу Хановера“. Последњи пут се у дипломатској преписци Радовановић помиње у размени телеграма британске и југословенске владе с краја јула 1948. године. Он се овде наводи на списку од 19 лица које је британска влада спремна испоручити, уколико се нађу на територији под њеном контролом, а да се сва остала потраживања југословенских власти одбијају. По информацијама историчара Милета Бјелајца умро је у Сиднеју (Аустралија) 1960. године.
У Одлуци о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача, коју је донела већ поменута Државна комисија након рата, за генерала Радовановића се наводи да је „служио окупатору и руководио борбом оружаних одреда у служби Немаца противу Народно ослободилачке војске“. У образложењу се даље наводи да је „за сво време окупације био најприснији помагач и сарадник Недића и сав се посветио издајничкој служби Немаца и раду у вођењу борбе противу народно- ослободилачке војске“. Поред ових кривица, приписује му се и да је у свом „издајничком деловању“ отишао тако далеко да је прешао „на поље интимности и фамилијарности са водећим немачким личностима у Србији“ тако што је писао „празничке честитке и добијао исте од генерала Бадера, Мајснера и Турнера“. Наводи се и писмо од 12. фебруара 1944, које нисмо нашли у документима, које је Радовановић наводно упутио заповеднику Југоистоку, генералу Фелберу: „Моје осећање засведочио сам довољно својом активном службом за време окупације као вишемесечни командант српске жандармерије, пошто сам предано служио немачкој оружаној сили и на корист својој отаџбини“.
За време своје војне каријере добио је тринаест домаћих одликовања: Орден карађорђеве звезде са мачевима 4. степена, Орден белог орла са мачевима 4. и 5. степена, Орден Светог Саве 2. и 4. степена, Орден југословенске круне 3. степена, Сребрну медаљу за храброст, Златну медаљу за ревносну службу, Споменицу Краља Петра I, Споменицу за српско-турски рат 1912–1913, Споменицу за српско-бугарски рат 1913, Споменицу за рат ослобођења и уједињења 1914–1918. и Албанску споменицу. Добио је и три страна војна одликовања: чехословачки Ратни крст за официре, француски Ратни крст са златном звездицом и пољски Орден официрског крста „Полонија Реститута“.
Са супругом Љубицом, рођеном Нушић, имао је два сина: Војислава (рођен 5. фебруара 1916) и Драгослава (3. октобар 1920) и ћерку Олгу (7. фебруар 1914).
