име: Радован
презиме: Радовић
име оца: Симо
место: Баре Радовића
општина: Колашин
година рођења: 1876.
година смрти: 1941.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
ДВОСТРУКИ ВИТЕЗ
Радован (Симе) Радовић рођен је у Барама Радовића код Колашина 25.9.1876. године. Умро 28.12.1941. Пешадијски пуковник. Официрску школу завршио је на Цетињу 1889. године.
Као капетан Црногорске војске 1910. командовао је Омладинским батаљоном на свечаној паради у Цетињу поводом проглашења Црне Горе за краљевину. Тада су му уручена четири висока ордена: румуњски, бугарски, италијански и руски – од стране краљева ових земаља, одн. великог руског кнеза, као признање за командовање најелитнијом јединицом.
Године 1911. посвађао се са краљем Николом, дао оставку на војну службу и отишао у Абисинију, где је годину дана радио на изградњи железничке пруге Адис Абеба – Џибути. Сазнавши за почетак првог балканског рата напушта Абисинију 1912. године и враћа се у Црну Гору као добровољац. Учествује у оба балканска рата, у свим борбама које су Црногорци водили против Турака. Нарочито се истакао као командант свих митраљеских одељења у борбама с Турцима на Тарабошу и Бардањолу 1913. године, па га је и краљ Никола за изузетну храброст одликовао Орденом књаза Данила I, као и Медаљом за ревност, “Николи I и књазу Црногорском”.
Почетком првог светског рата 1914. постављен је за команданта Дечанске бригаде, састављене од три регрутска батаљона. У борби на Гласинцу октобра исте године, када је аустроугарска војска својим надмоћним колонама пробила српски фронт, Дечанска бригада је извршила јуриш и уништила непријатељске положаје, те спречила брзо надирање непријатеља ка Дрини и тиме омогућила бдаговремено одступање српске војске на десну обалу реке.
За време колубарске битке, Дечанска бригада је с два батаљона запосела Варду на десној обали Лима, а с једним батаљоном Рудо. Дванаестог децембра извршила је противнапад преко Паштан брда ка Дрини и у снажном јуришу принудила непријатеља да се повуче у нереду, наставила даље напредовање гонећн га све до заузимања Вишеграда и том приликом заробила две комплетне чете непријатељских војника заједно с официрима, као и знатну количину ратног материјала. Командант санџачке војске сердар Јанко Вуковић похвалио је Дечанску бригаду, а њеног команданта предложио за доделу ордена Карађорђеве звезде са мачевима – за изузетно командовање и јунаштво показано у тој борби. Затишје у фронтовима у времену од почетка 1915. до краја септембра исте године (уследило након пораза аустроугарске војске) Радовић користи за усавршавање војног образовања у српској војсци, тј. Војној академији у Топчидеру, где је од стране угледних генерала српске војске био посебно запажен као талентован и способан официр.
Већ 21. октобра 1915. поново је на челу Дечанске бригаде, тј. у време поновне офанзиве непријатеља који је хтео да пресече одступницу српској војсци. У саставу Прве санџачке дивизије извршава најтеже задатке у савладавању надмоћних непријатељских снага које у широком фронту надиру ка Прибоју долином реке Лима.
Половином децембра 1915. године именован је за команданта Чакорског одреда (у саставу: Четврти регрутски батаљон, Трепчанско-шекуларски батаљон, војна жандармерија “Крилаши” и Пећка бригада) са задатком да штити одступницу Прве армије правцем Митровица – Пећ – Андријевица – Подгорица – Скадар. За изузетну храброст и заштиту Прве армије на читавом правцу, Чакорски одред је похваљен од стране Врховне команде, а командант Радовић је добио две похвалнице од команданта заштитних трупа Прве армије пуковника Плазине за успешно командовање и одбијање свих напада непријатеља на изнурену српску војску у повлачењу према Скадру. У одсудној бици на Мојковцу, почетком 1916. преузима команду Колашинске бригаде (од брирадира Милоша Меленице). Након крвавих окршаја с далеко надмоћнијим непријатељем и уз велике људске губитке, бригади је наређено да се повуче ка Подгорици, што је практично био крај ратовања за Дечанску и Колашинску бригаду и њиховог команданта Радовића, који је заробљен након двадесет и три дана борби од Дрине до Мојковца. Сем Карађорђеве звезде са мачевима (два ордена) одликован је и Орденом Белог орла са мачевима, Златном медаљом Обилића и још 12 ордена и медаља.
