име: Станимир
презиме: Раловић
име оца: Т.
место: Брусница
општина: Горњи Милановац
година рођења: 1889.
година смрти: 1969.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Рођен је 1899. године у Брусници код Горњег Милановца у породици с дугом ратничком традицијом. Његов прадеда Рале, по коме породина и носи презиме, био је један од сарадника књаза Милоша у организацији 2. српског устанка и учесник чувеног боја на Љубићу 1815. године, у коме су му погинула два сина, заједно с Танаском Рајићем. Породица је била позната и по томе што су убили једног Турчина, који је насртао на жене у кући и исекли га на опуту. Због тога су прозвани Опутићима.
Пре првог балканског рата Раловић је завршио подофицирску школу, за време служења кадровског војног рока. Као поднаредник у другој чети Трећег батаљона Десетог пешадијског пука кренуо је из Чачка у ратове из којих ће се вратити с више одликовања. У првом балканском рату се посебно истакао у борбама за Приштину, због чега је одликован сребрном Обилићевом медаљом за храброст. У другом балканском рату је већ потпоручник и за акцију у борбама на Грамади, у којој је заробио 36 бугарских војника, је одликован Медаљом Милоша Обилића.
На почетку првог светског рата Раловић је био командир чете у петом пуку Дринске дивизије, у чину поручника. За заробљавање непријатељске артиљеријске пољске батерије, са свим топовима и митраљезима, као и осталим ратним материјалом, у току сувоборске операције, одликован је златном Карађорђевом звездом са мачевима. Учесник је последње одбране Београда.
Посебан подвиг учинио је на солунском фронту, када је на челу групе добровољаца, као капетан 2. класе, уништио бугарско митраљеско гнездо које је угрожавало читав пук. Пузећи сто метара испред групе добровољаца и штитећи њихово пребацивање, Раловић је бомбама уништио митраљеско гнездо и по томе је постао познат на целом фронту. За овај подвиг је одликован француским Легијом части.
За ратне заслуге је одликован и другим одликовањима, од којих је најзначајнији руски Орден светог Ђорђа.
Према сведочењима војника којима је командовао био је изузетно храбар и скроман човек и због тога омиљени старешина. Најтеже и најопасније задатке је извршавао лично, уз помоћ добровољаца. Команду „напред“ није познавао: за њега је постојала само команда „за мном“. Одевао се као обичан војник, хранио се са војничког казана, а често је своју официрску плату знао да подели војницима.
У вези с познатим солунским процесом, на коме је осуђен пуковник Драгутин Димитријевић Апис и гибањима која су захватила српску војску, капетан Раловић је осуђен на шест месеци затвора и губитак чина, као један од организатора побуне у батаљону. Интересантно је да су за хапшење Раловића морали да доведу 12 војника из других јединица, који га нису познавали, јер је батаљон листом био уз њега. Ухапсили су га тек пошто му је командант батаљона на превару узео оружје и извео га ван логора, у шетњу. До краја рата се борио, подједнако храбро, као редов. После рата радио је као чиновник у Среском начелству у Качанику и у Управи државних железница. Напустио је државну службу и крајем 1921. године се вратио у родну Брусницу, где се до краја живота бавио земљорадњом.
Године 1932. држи, у име ратника таковског краја, говор на отварању осмогодишње школе у Горњем Милановцу, а у току 1934. године краљ Александар I Карађорђевић га је примио на двор. То је очигледно значило тиху рехабилитацију великог ратника.
После другог светског рата био је редован гост на свим свечаностима којима су обележавани значајни датуми из историје таковског краја и Југославије.
Станимир Раловић је умро 31. децембра 1969. године и сахрањен на сеоском гробљу у Брусници.
