име: Момир
презиме: Рашковић
име оца: Петар
место: Поцесје, касније Постење
општина: Рашка, касније Нови Пазар
година рођења: 1892.
година смрти: 1972.
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић, допунио праунук Миломир Рашковић
Момир Рашковић, рођен 03.08.1892, био је редов – писар интендатуре 19. пука Шумадијске дивизије. Носилац је Албанске споменице.
МОМИРОВ РАТНИ ДНЕВНИК
До краја живота је Момир Рашковић, из села Поцесја код Рашке, жалио за својим дневником чије је странице из дана у дан брижљиво исписивао током дугог војевања. А како и не би жалио, кад је то, у ствари, био ратни пут Шумадијске дивизије. Значајни догађаји, епизоде, ликови – готово све што се збивало, било је у том дневнику…
… Дванаест година након завршетка рата, Рашковић се са својом породицом преселио у село Постење, код Новог Пазара. Ратне 1941. године, окупатори су му запалили кућу, па је пламен прогутао и његов ратни дневник. Остало је само неколико страница, које је стари ратник љубоморно чувао све до своје смрти…
… Из остатка дневника преносимо неколико детаља.
… Кренули смо за Драч. Време лепо, пут рђав. Дошли смо до реке Маће, ћуприје није било, па смо морали да газимо. Река широка око 40 метара, и дубока до појаса, а зимско доба… То је било 26.ХII 1915. године.
… Од 31. XII 1915. до 13. I 1916. године, бавили смо се у Шијаку. Непријатељски аероплани лете сваког дана, бацају бомбе и плакате…
… Прошли смо у путу преко Каваје и Фијере и преко три велике реке: Шкумбе, Семене и Војуше. Прве две смо прешли чамцем, а преко Војуше, преко понтонског моста који су поставили Италијани…
… Јутрос рано, у три сата, кренули смо лађом за Крф и тамо стигли у девет пре подне. Искрцали смо се из лађе и пешке путовали два и ипо сата док смо дошли у одређени логор на Крфу. Лађа на којој смо путовали звала се „Савоја”. За вечеру смо добили макароне са говедином, за доручак кафу са пексимитом, а за ручак по изласку из лађе по једну векницу и парче куване говедине… То је 23. I 1916. године…
… Ишао сам у Водено да обиђем брата Благоја, који је лежао у болници. А затим сам ишао у Ветеркоп, где сам подигао спомен Јевтимиру Вујовићу, који је у болници умро…
… Дошли смо до Штипа, па је надирање српске војске преко Бугарске заустављено. Бугари су положили оружје, пошто су се бојали да српска војска не врши освету за злочинство и недела која су они у време окупације починили… (Овде се не види датум).
… Из Штипа преко Царевог села и Митровице стигли смо у Рашку 14. X 1918. године, одакле смо преко Краљева стигли у Чачак и ту остали недељу дана. Отишли смо у Крагујевац, одакле сам и пошао у рат 1914. године. Интересантно је било да сам ја био једини живи који је из Крагујевца пошао и после толико мука и патњи дошао жив и здрав. А било нас је на броју 200, што војника, што официра, кад смо из Крагујевца у рат отишли…
… Из Крагујевца преко Београда, Земуна и Босанског Брода отишли смо у Сарајево, где је наш Штаб Шумадијске дивизије образовао штаб Босанске дивизијске области. Овде, у Сарајеву, били смо два месеца, па сам потом 12. IX 1919. године пуштен кући…
… Немачка је побеђена. Аустрија срушена и распарчана и тако је свршен светски рат после толиких борби и ратовања…
… Ово сам прибележио да би своје млађе подсећао на патње и муке које Србија и српска војска за своје ослобођење и уједињење пропатише…“.
Извукли смо неколико одломака из дневника Момира Рашковића, и то само из оног дела који се односи на повлачење и повратак. Делови у којима се говори о љутим бојевима Шумадијске дивизије током 1914. године и касније на Солунском фронту, посебно приликом пробоја, изгорели су. Али, и ови остаци дневника љубоморно се и са поносом чувају у породици Рашковић.
Фотографије и додатни подаци које смо добили од Момировог праунука, Миломира Рашковића:
На прве две фотографије се налази мој прадеда Момир Рашковић, који је лево, и његов брат од рођеног стрица Благоје Рашковић, он је десно. Њега прадеда и помиње у ратном дневнику. Иначе, не знам у којој је дивизији Благоје био, али се исто жив вратио из рата. Слика је настала вероватно 1915. или 1916. након повлачења и опоравка на Крфу. Сама фотографија је у ствари разгледница, коју су послали преко Црвеног крста кући својима да их виде да су живи, и то се види на другој слици. Остале три фотографије се односе на Чланску легитимацују носилаца Албанске споменице. Иначе, прадеда је остао без споменице и дипломе за време Другог рата када су му муслимани запалили кућу, тако је настрадао и његов ратни дневник, делимично сачуван који ми и данас чувамо са великом пажњом. Велики поздрав и хвала!
