име: Милутин
презиме: Ристић
име оца: Никодије
место: Ђурђево
општина: Крагујевац
година рођења: 1894.
година смрти:
извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
БРАЋО, ВАША ПОБЕДА
Ја сам Милутин Ристић из Сепаца, отац ми се звао Никодије а мајка Кадивка. Рођен сам 1894. године у Ђурђеву. Имам четири разреда основне школе; годину дана учио сам у Саранову, па после прешо у Ђурђево. По занимању земљорадник увек био и осто. У Сепце сам се доселио, дошао код девојке у кућу.
У рат отишо сам девесто четрнајсте године, првог новембра. Позвали су из Ђурђева нас десетину, моје годиште, позвани смо у Крагујевац. Ја обучем ново сукнено одело, мајка ми спреми торбу и савије једну поњавицу, нафиксам опанке и – идемо пешке у Крагујевац. Испратили ме отац и мајка, старија сестра Миленија и млађи брат Стеван.
ОФИЦИРИ ГЛЕДАЈУ У СЕКЦИЈЕ
Јавимо се команди у Крагујевац, будемо ту један дан па нас упутише за Крушевац.
Три-четири дана проведемо у Крушевцу па одатле одредише нас за Призрен. Ми смо и даље у свом оделу и обући, како је ко имо: одело од сукна, од шајка, од прекројене војне ћебади; на ногама опанци, чизме, цокуле. Кратко смо остали у Призрену, пребацише нас у Феризовић на обуку.
У Феризовићу дадоше нам одело аустриско: Швабе тек биле истеране из Србије, па заробљавано, остајала одела. И дадоше нам на ноге гумене опанке, и то је спадало у војну спрему. Имали смо у Феризовићу око два месеца пешадиско учење и – враћају нас у Младеновац.
Теретним возом стигнемо у Младеновац баш на Божић, и ту смо ушли у девесто петнајсту годину. Само прођемо кроз Младеновац па одемо у Дрлупу, село испод Космаја.
У Дрлупи ја сам био само пешес дана, разболим се од тифуса и пусте ме, те дођем кући у Ђурђево, на боловање.
Три месеца проведем на боловању па ме упуте у команду у Неготин. У Неготину смо остали све до офанзиве, све до јесени петнајсте године. Навалио отуд Шваба и Немац, а на нас овамо ударио Бугарин. Ми смо баш били на Вршкој чуки, то је Добровољачка дивизија у којој сам ја, Шести прекобројни пук, кад гурнуше отуд Бугари!
Борили смо се неколико дана па добисмо наређење да оступимо јер тамо од Саве и Дрине Шваба надвладо. Да се оступи за Ниш. И оступа цео наш Шести прекобројни пук. Идемо преком и друмом, по киши, по блату и јаду.
Дођемо до Ниша, па од Ниша за Прокупље. После одма из Прокупља продужимо за Косовску Митровицу. Прелазимо по снежној вејавици Шару планину, идемо за Призрен – све оступање.
Прођемо Призрен па изиђемо из наше државе и уђемо у Албанију. Официри гледају у њине секције и кажу:
“Идемо до мора, у Драч, а пролазимо кроз Елбасан, Тирану, Шијак…”
Као јединица ишли смо до иза села Васевац, али ту стиже нас вест да су Арнаути напали нашу заосталу трупну комору. Извршили препад и убили тријестину војника. Ја сам био у јединици и нисам видо како се то догодило, само дође ордонанс и јави да се врати Први батаљон да сарани побијене војнике и да обезбеђује трупну комору. (Ваљда било тријестину Арнаута, сакупили се и напали. Ради пљачке). Ми смо већ измакли, шта су они радили – да ли су сарањивали – не знамо.
ДО ОБАЛЕ МОРСКЕ
Тешко је преко Албаније, све брда, јаруге, камењари и козје путање. Многи старији људи су изостајали, неки су се враћали, нису могли даље. Били смо ослабили, идемо ногу пред ногу. Идемо само дању, кад увати ноћ заложимо ватру па легнемо поред ватре. Ујутру кад полазимо, остане понеки ту, не мож да устане.
Виђали смо: поред путића лежи војник овде-онде, нарочито старији људи и бежанија, они су падали. Виђо сам да војник само клоне, седне у снег и каже:
“Не могу даље и свршено.” И ми знамо да је готово, ту остаје.
Како се који војник снашо, тако је ишо. Ја сам залазио у село са једним пречанином, нас двојица заостали смо, замолимо за леба, за преноћиште, и пусте нас Арнаути у кућу. Тај други што се повлачи са мном – никад га дотле нисам видо.
Негде ноћиш у кршу, у планини, под стеном – као зверке.
Пођемо до Елбасана. Ту се окупи више војника, те нас поведе један поручник према Драчу. Било нас тачно двадесет и пет. Пушке ту предадосмо командиру, том поручнику, ко год није мого да носи. Предо сам и ја пушку пошто сам био болестан. Он пушке стави на кљусе и настави пешке са нама.
Од Елбасана до Драча није било рђаво време, то нам је помогло да пређемо до обале морске. Поручник је био много добар човек, превео нас у Драч, до лађе и отишао у своју јединицу. У Драчу свакојаког света имало, али војске из наше јединице толико је било омалило да смо од четири чете једну направили. Примимо по два колача, два пексимита од Талијана. И ту наш лекар иде, и онако на глед одређује ко ће лађом, а ко пешке – до Валоне. Говори нам:
“Ко неће на лађу, може и да остане. Бугари можда неће да убијају болесне, али сигурно ће да терају у ропство.”
Болестан сам, али нисам тео да останем, идем на лађу.
Кад смо ушли у лађу, прво нас лекар прегледа. Онда добијемо по колач и парче куваног меса. Ми поједосмо то док удариш длан о длан. За вечеру дали нам кувану макарону и шољу чаја. Био сам тешко болестан и није ми до јела, иако сам много гладан.
Лађа била талијанска, одвезла нас до Валоне. Тамо смо чекали до сутра, па дође француска лађа.
Било је око четири сата по подне кад се наша лађа упутила од Валоне за Крф.
Ми болесни смо први отишли из Валоне, а наш пук осто, они су пошли три недеље касније.
И стигнемо на Крф. Нас двајстину болесних, што смо из исте јединице, распоредимо се као засебно, примали смо и следовање одвојено. Спавамо у маслинама, време топло, киша изненади, али зачас излепша се.
Французи нас окупаше и очистише од гада, па нам дадоше неко плаво широко одело, мало коме да није било превелико. Или је то изгледало тако што смо били сама кожа и кост, а душа нам у носу.
За двајес дана, док је стигао наш пук, ми смо се опоравили.
Французи су образовали читаве логоре, поставили шаторе, метнули сламе и уредили, тако да је наш пук, чим је стиго, смештен у један логор. Онда пође комисија, наши и француски лекари, прегледа цео пук те оне болесне шаље за Визерту.
Заједно смо остали на Крфу око два-три месеца. Добили смо ново одело, енглеско, ранчеве, и француске пушке “тројке”.
Уочи Ђурђевдана кренемо се са Крфа за Солун. Лађом.
Кад смо се толико одаљили од суве земље да нигде ништа не видиш него само плаву воду, појави се сумарен. Стаде лађа! Али убише сумарена наши са лађе, два топа гађало. Исплива сумарен, погођен. Испливаше Немци. Оде наш чамац тамо, покупи оне што су живи.
Дођемо у Солун на главно пристаниште. Дочекаше нас официри наши и француски.
Продужимо, одемо изван града, у солунско поље. И ту останемо до пред јесен. Било распоређивање, било учење и јурњава, душа да изиђе. Али већином изјутра и предвече – јака је ту врућина. Седимо преко дана, лежимо, занимамо се нешто. Ми смо Вардарска дивизија, у њој имало војника – одакле све није: из Босне, било Хрвата, било Црногораца, а највише Македонаца. Било и добровољаца из други земааља, наши Срба. Један Црногорац садељао гусле, сам начинио све, окупи се око њега још десетину војника и певају јуначке песме. Певају дуго у ноћ, док дежурни официр не отера и њи у шаторе.
СУДАРИМО СЕ СА БУГАРИМА
Пред јесен, кад је било стани-пани, онда и ми изиђемо на положај. Положај се звао Горничево, према Бугарима. Ми смо Вардарска дивизија, Шести прекобројни пук. Командир наше чете зове се Игњат Стевановић, капетан прве класе, Ужичанин.
Сударимо се са Бугарима на Горничеву. То је било у септембру, ама чим смо изишли. Топло било, ватра, ватра из неба, као око Светог Илије код нас.
Бугари нас нападоше око осам сати увече. Имамо машинску пушку, нас је тројица на тој машинки. Пунила се шаржером. Ја сам помоћник нишанџије, увек припреман да заменим нишанџију, али и ја носим резервне цеви и муницију. Пуцамо тамо, да л’ убијаш или не убијаш. Машинска испали двајес пет метака па мењамо цев, усијала се, метнемо другу цев. И други шаржер, по двајес пет метака… Навалише Бугари, кидишу на нас и ми оступамо. Али то иде по правилу, као на учењу, дат нам је трубни знак за оступање. Оступимо једно два километра, цела војска.
Ту смо се зауставили, заузмемо нови положај. Почнемо да копамо ровове и утврђења да правимо. Нисмо ни знали да ту нигде нема воде ни за лек, а ми напустили на оном положају извор.
И тако између нас и Бугара остане тај извор што је као чесма, па нит су смели Бугари, нит смо ми смели да дођемо на воду. Жедовали смо страшно. Целог дана без воде, а упекла озго звезда. Тек у ноћ дође наша комора са буретом и добисмо само по једну чашу воде. Колико душу мало да разблажиш… Уреди се то некако, али опет само поједну чутурицу воде добијемо на дан. Двајестину дана муке смо имали без воде, да побеснимо – бале само јуре на уста од жеђи. Па после се уста лепе као да си јео туткало.
Једног дана, наш командир Игњат подиже поглед према чесми и вели: “Видим као неке кртичњаке према извору. Мора да су Бугари ископали спроводницу.” И пријави случај француској батерији топова. Они кад опаучише по оној саобраћајници бугарској!
Двајес дана тако смо копали ровове и жедовали.
Даље бива ово: стигла једна француска дивизија у помоћ нама. И кренемо ми на Бугаре. Ударимо. Заузмемо онај први положај који смо оставили. Сад ми потерамо сучку Бугарину, стигло више војске, више оружја. Мало наши војника изгинуло кад смо оступали, али кад су они оступали изгинули су грдно.
Нису Бугари више ударили на нас кад смо се утврдили. Али бомбардовали нас отуд артилеријом и неким друкчијим гранатама што падају из неба. И наша артилерија гађала њине положаје, па ни један дан није заћутала.
Пред јесен седамнајсте године одемо на други положај, опаснији од Горничева, то је положај Соколац.
Један Босанац био са нама, добровољац, а имо још три брата добровољца у рову, њему дошла наредба да иде у комору, у позадину, поштеђују га да преживи рат. Вечерас дошла наредба да сутра иде, а ујутру он погибе од гранате! Уби га граната у рову! Направили смо гробље мало даље од фронта и ту су сарањивани изгинули војници. Ту закопасмо и тога Босанца.
Опет један ђак-наредник, Тихомир Ракић из Мале Плане, оглуве од те њине гранате. А учеван младић, ал оста глув. Он је био из Шумадинске дивизије, али тога дана кад је имо тај стрев, ми смо ји допуњавали.
Ја отишо на смену, нас тројица отишли, и таман командир показује одакле да се чувамо и бранимо, она потеже! Поред нас паде на неколико метара, и лепо нас граната затрпа у земљу и камен, она њена експлозија. Али оде увис главна силина те останемо живи и читави.
СЛИКО НАС ВЛАДА ИЗ МИЛОШЕВЦА
Са нама био и један пук Француза – то су Црнци или Арапи, а прави Французи су били са тешком артилеријом. Ја сам ту први пут видо црнце. Црн ко наша трешња црница. Они говоре француским језиком.
Нисам игро карте, а много се играло карте – у паре, само да не види командир. Крили се војници од официра. И официри су играли па се они крили од војника… Добијали смо и неку вајну плату, по два-три динара месечно. Узимо сам дуван кад се дели као следовање иако не пушим, даво сам дуван за вино, за воће, даво и онако друговима.
Ја славим две славе: Светог Николу – то ми слава од оца, а Свети Алимпије слава у кући у коју сам дошо. На фронту славили смо и ми. Узмемо леба цео, па га пресечемо у крст као славски колач, залијемо вином, преломимо, крстимо се. Набавимо вино, нађемо и запалимо свећу. Нађе се рибе или меса, уз вино. Заједнички ручамо.
Кад дођемо ми на одмор, тада дођу свирачи и свира музика, играмо коло. Војна музика комплет свира, ми се уватимо па играмо, шта ћемо, млади људи. Певали смо и песме. Лепо је пево један Ера што продаво пре рата луч и катран, пево кад је ноћ:
Месечина, цело село спава…
Могли смо да пишемо кући преко Црвеног крста. Једном сам добио одговор, пишу да су живи и здрави. Слико нас један војник из Милошевца, звао се Влада. Није наплаћиво, даво слике војницима, команда га снабдела апаратом и све што му треба… Није имало вајде ни да бринеш за кућу, а било је старији људи који су забринути били.
НАРЕДНИК НА СТРАЖИ
Видо сам врховног команданта нашег, Александра, долазио пешес пута на положај.
Иде он и један официр, обилазио ровове, утврђења. Бугари нису знали када долази Александар на положај па нису пуцали јаче, него онако како обично. А наши су имали јаку шпијунажу, знали су кад бугарски цар Борис долази па су пуцали артилеријом – земља се тресла. И причају после Бугари који се предају, реко цар: “Ми овде не можемо да опстанемо.”
Краљ Александар обуко обичан војнички шињел, и он и онај официр са њим, да се не види да је краљ, да се не излаже опасности. И војничку капу носи, није ни шапку са грбом и златним ширитом носио ко што смо га видели кад смо били у позадини. Наочари увек носио. Ми знамо да је краљ, нас припремили командири – да будемо исправни, да поздравимо. Говори нам, као и сваки командир, да се држимо, храбри нас:
“Још мало па идемо у нашу Србију, држите се, јунаци, храбро.”
Имали смо и концерт у селу Доњи Пожар, и он је долазио на тај концерт.
Седели смо на столицама и наиђе краљ Александар, и ми устанемо. Био са нама и један официр, он поздрави и представи се:
“Рапортира капетан тај и тај.”
А краљ њему:
“Шта ћеш ти ту?”
“Па у позадинској служби, то и то радим.”
А краљ:
“Сутра на положај идеш”, рече које месго, и оном ађутанту каза коме капетан да се јави… А ми растемо, међу нама војницима причало се за тог официра да је мућко нешто са парама војничким.
Никоме се није ишло на положај, у ров. За војника је било још теже, он иде на објавницу, на стражу.
Дању и није страшно на стражи, а ноћу је опасно. Ја сам једну ноћ целу провео на објавници, на стражи. Сутрадан увече наредник поново оће да ме пошаље. Ја се побуним: “Нећу на стражу опет!”
У том наиђе поручник, пита шта је. Ја му кажем да сам био прошле ноћи. Поручник узе да виче на наредника, каже: “Наредниче, сад ти пушку у руке па иди на објавницу!” Наредник се, сад и он, побуни:
“Како ћу на стражу кад сам ја наредник?!”
“Ма иди”, каже поручник, “не тече у теби крв, а у њему вода!”
И отера га тај поручник на стражу. Наредник оћута и оде на стражарско место. Није ми то после узо за зло. Међутим, био је ту са нама десетину дана, тражио премештај и они га преместу.
На објавници људи се плашу. Био један мој земљак, Александар, из Сепаца, плашио се да иде на стражу:
“Ја не смем! Не смем и бог!”, па мене моли да га заменим. Плаши се Дракче, тако смо га звали, јер на тој објавници мало-мало па погине војник. Зар мало погинуло! Нарочито су гинули плашљиви. Он кад оде на објавницу, он се заклони за трн или за жбун па испали по метак да плаши стра. Бугарин пази, види где је севнуло па окрене митраљез и убије га. А ја само ћутим и гледам са које стране гађа, и заклоним се…
Било плашљивих војника, плаче кад ће јуриш. Они су обично и гинули.
БРАЋО, ВАША ПОБЕДА
Пробој фронта почео је тако што је наша артилерија тукла цео дан и целу ноћ. Јављали се и бугарски топови, али кратко. Целу ноћ тукла наша артилерија и око седам сати ујутру изиђе наш командир пред строј, капетан Игњат Стевановић, и каже:
“Браћо, идемо у отаџбину.” И паде команда:
“Напред! У име Бога, идемо напред!”
Ми смо се сви помолили Богу и кренемо.
И напред ми, на бугарске ровове. А тамо све усарављено. По педесет мртвих Бугара, гомиле у рововима. Наша артилерија побила. Попалила. Бугари оступили.
Кад смо стигли до једног позадинског логора бугарског, иде отуд бугарски пуковник, води педесет Бугара на предају. Ми погледасмо боље кад се приближи, он има лекарске ознаке. Каже:
“Ваша победа! Живела Србија!”
Наш командир га поздрави по војнички. А он:
“Браћо”, каже, “стижите их, Бугари беже да се поломе.” И рече да је он Македонац, насилно мобилисан у бугарску војску. А један Бугарин рече нешто гадно том пуковнику. А наш наредник приђе па удари шамарчину том Бугарину.
А командир кад викну:
“Сад и жене могу да бију заробљеног непријатеља! Сад и жена кудељом може да га бије!”
Стража наша спроведе Бугаре у заробљеништво, а капетан оде са доктором-пуковником у нашу команду.
Напредовали смо до села Трнава, ту је био бугарски штаб дивизије. Ту смо кратко водили борбу, и одатле су се Бугари дигли и бежали. И више нигде нисмо стигли Бугаре нит водили борбу.
Кад смо Бугаре протерали, кренемо за Штип, затим у Кочане и у Царово Село. Па одатле вратимо се у Скопље.
Два-три дана били смо у Скопљу па отишли за Ђаковицу. Из Ђаковице и Малесију, из Малесије опет у Ђаковицу – одржавамо ред и мир. Кад – оће да нас терају за Скадар. Ми се узљутимо, оћемо кући. Нису то уважили, него задржаше нас у Призрену. Ту пустише све војнике који су старији од четрес година кући, а нас задржаше. Био сам пуштен три месеца кући, али ме позову поново у Призрен, а ја се за они три месеца код куће оженио. Отац направи молбу министру Рашићу, те дођем кући око Божића, почетком деветнајсте године. Нико ме више није тражио нити сам одело вратио, нити ме ко за шта пито. Дотрајало већ било то моје војничко одело, и у рову сам са њим био.
Прошо сам кроз рат и осто жив, што је главно.
Мени се и док причам рат заврти у глави и не сналазим се. Али у сну… Сањам, нема ноћи да не дођу моји другови, и тако.
