име: Милан
презиме: Савић
име оца: Антоније
место: Седлари
општина: Ваљево
година рођења: 1894.
година смрти: 1973.
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938, “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
РЕГРУТ МИЛАН САВИЋ
Милан Савић имао је сина у колевци, иако му је било тек деветнаест година. Кад је објављена мобилизација Милан је пошао пред регрутну комисију. Напустио је своје село Седларе и са неколико другова отишао у Ваљево. Али, како су Аустријанци већ продирали у Србију, војне власти нису имале времена да прегледају младе регруте. Све су их вратили кућама. Вратио се и Милан. Али, он је већ био домаћин, озбиљан и зрео човек. Сматрао је да нешто мора предузети и спасавати породицу од беса непријатеља који је долазио. Младић се дубоко замислио, и предложио оцу:
– Оче, да се спремимо и да бежимо. Шваба може сваког часа да нас изненади…
Стара мајка заплакала је, а отац је брижно гледао своје њиве које мора да напусти.
– Није лако оставити све ово, – говорио је он. – Опустеће имање, стока ће поскапати, ми ћемо пропасти… Не знаш ти, дете, шта је рат. Ја сам их два упамтио, и не бих желео више да оставим своју кућу.
– Али изгинућемо, оцо. Боље да нестане куће и стоке, а да ми сачувамо главе.
Пред разлозима младића – домаћина попустио је стари отац. Спремили су се на брзу руку, на воловска кола натоварили оно што је најнужније: мало жита и смока, неколико поњава и ћебе. Нису били сами. И остали су напуштали село и пошли у бежанију. На колима су седеле мајке, које су се тек породиле, држале у наручју децу, која су већ овако нејака морала да оставе родну груду и иду у неизвесност. За колима су се вукли овчарски пси, који су до јуче чували торове и колибе.
Милан је чврсто корачао поред кола. Колона бескућника напустила је село. Жене су уздисале, деца плакала, старци тужно погледали раскаљани друм, који је остајао за њима. Негде код Ваљева, тамо близу великог млина, застали су, јер су сви путеви били закрчени. Није се имало куд даље. Сваки напор био је узалудан. Милан Савић није знао шта ће да ради са својом чељади, није више знао куда да их поведе, јер непријатељ се све више и брже примицао.
– Боље ће бити да се ви вратите, оцо. Дете ће пропасти, а ко зна како ће све ово да се сврши. Идите ви кући, вратите се, а ја ћу са друговима у војску.
Отац је тужно погледао сина и није умео да се одупре разлозима у које је и сам веровао.
Благе очи мајке и жене засузиле су на растанку, а стари отац окренуо је волове и истим друмом пошао ка селу.
Са четири своја друга Милан је наставио пут. У Чачку су се одмах јавили у команду, која је врила као кошница. Војска је одлазила на положај, рањеници се враћали, трупе одлазиле и долазиле. После три дана и они су навукли војничка одела и добили пушке. Читав месец обучавали су се млади регрути.
Али тек што су били изишли на положај, Милан се изненада разболео од тифуса и данима је лежао без свести. Болничарке му стављале хладне облоге, лечиле га, неговале и чекале када да склопи очи.
Милан је најзад мало прездравио, па га упутили кући на боловање. Млади регрут се радовао што ће видети мајку, жену, дете и старог оца. Али, његова радост није дуго трајала. Код куће није затекао мајку. Она је умрла. Умрло и дете, а отац се борио са смрћу.
После неколико дана умро је и стари Антоније. Умрла и два стрица, а чуо да су изгинули неки другови.
Рањена срца напустио је кућу и отишао у Шабац. Командант је питао наредника:
– Шта тражи овај војник?
– Тражи распоред, господине пуковниче.
Упутили су га у прву чету, првог позива, ни он не зна више кога пука. Вежба је трајала месец дана, а после су младе регруте слали на стражу. Милан је сада видео како надире непријатељ, како узима положај, како гину људи. Заробили су им два митраљеза, а после су наши војници ударили на јуриш, отели митраљезе и вратили изгубљене положаје. Тамо поред Дрине дуго су копали шанчеве и утврђивали се.
Једнога дана стигло је наређење да Миланова јединица крене ка Церу. Ни тамо није било боље. Најпре су копали шанчеве, а после ушли у борбу, гинули, крвавили се.
Претурали су их са једног положаја на други, и после пребацили у Лазаревац. У Београду су грмели топови, а војска сваког часа добијала наређења за нове покрете.
Отишли су на Смедерево. Ту су сменили заморене јединице старијих ратника. Младићи су копали ровове, јер су команданти добили поуздане извештаје да ће непријатељ навалити скорих дана. Командир је наредио Милану:
– Ти да идеш до онога сена и да се укопаш. Пази како непријатељи наступају и јави где су њихови први редови.
– Разумем, господине капетане.
Милан се пробијао кроз ноћ и примицао се. Кретао се кроз ноћ и присећао како му је командир казао да Швабе имају ракетле и да могу намах осветлити цео простор. И заиста, тек што се укопао, јака светлост обасјала је целу околину. Милан је приметио да су први непријатељски редови пришли врло близу.
Наши су убрзо отворили паљбу. Ватра је трајала читав сат, а онда јуриш. Милан је истрчао из своје јаме и јурио заједно са друговима, викао, спотицао се о тела мртвих и рањених. Непријатељ је био јак и утврђен. Неколико пута одбијао је њихов јуриш.
Најзад су морали да се повуку на један вис изнад Смедерева, а после даље до Паланке. Непријатељ је надирао, тукао, засипао наше шрапнелама и гранатама.
Река је била надошла. Милан је са друговима отишао да руши мост. Заузео је једну бусију, а онда је наишла непријатељска претстража. Али, већ у зору непријатељ се пребацивао преко оправљеног моста. Милан је лежао и пуцао иза једног камена. Његова пушка била је исувише слаба да заустави непријатељско надирање. Његов друг је одлучио да се повуче, а Милан је осетио како га је у раме ударио метак. Стегао га је бол и рука је клонула. Крв је потекла и натопила исцепани шињел. Један војник из његове чете притрчао је и покушао да га спасе. Куршуми су звиждали око глава. Милан је видео како се сруши и онај несрећник што је дошао да му пружи помоћ. Придигао се сам и кренуо за четом. Непријатељски митраљез није престајао. Милан је клонуо и срушио се у једну јаругу иза које су били наши. Двојица су притрчала и извукли га. Из уста му куљала крв. После су га носили кроз неки шумарак и унели у неку школу где је било превијалиште. Сутрадан морали су да отступају ка Краљеву, Милану није дао лекар да иде.
– Слаб си, нећеш издржати пут.
– Дајте ви мени потврду, па се ништа не брините, господине поручниче.
Милан је добио листу и кренуо ка Краљеву. На једној нози није имао цокуле, него је онако бос газио. Изгубио је кад су га другови рањеног вукли кроз онај шумарак. Око босе ноге омотао је крпе и тако ишао. Рана је пекла, а умор притискао. На путу га срео неки чича и дао му седам динара. Чуо је онда како се друмом иза њега котрљају нека кола. Возили су неке ствари. Убацили су и Милана, и од силног труцкања рана га је страховито пекла. Коморџија му је дао мало ракије и хлеба. То га је поткрепило.
Када су стигли у Грабовац, падала је плаха киша и од мрака се није видео ни прст пред очима. Посртао је од умора када је стигао у болницу. Тамо су му превили ране. Онда је дошло отступање. Сузних очију гледао је Милан војнике како закопавају затвараче од топова, како ломе и пале точкове, сахрањују оружје, које је до јуче бранило њихове животе. Онда је дошла Албанија, муке, студен, глад.
На Солунском фронту Милан је опет био у првом борбеном реду. На коти 1900 сменили су Французе и правили утврђења.
Хиљаду деветсто шеснаесте непријатељ је надирао према Чеганима. Стигло је наређење за напад. Борбе су се стално водиле тамо око Кајмакчалана. Милан је био у другој десетини и седео је у рову, када га је позвао командир.
– Савићу, да носиш рапорт у команду.
– Смем ли да скинем ранац, јер је брисани простор, па се бојим да нећу моћи да потрчим.
– Смеш, брате. Пушку у руке, писмо у џеп, па напред.
Милан је трчао преко брисаног простора, и већ после неколико часака био у рововима заштитнице. Командант, један крупан потпуковник, читао је рапорт и смешкао се. Мајор га је питао:
– Зашто се смејете?
– Мој командир тражи да га помогнем са још једном четом, а ја не смем ни да се макнем са овог положаја.
Милан је остао у позадини неколико дана. После је извршен напад и заузети су непријатељски положаји. Једне ноћи непријатељи су мучки напали, водила се крвава борба пуна три дана. Људи заборавили да су од крви и меса. И сваког часа хватали се у коштац, ишли на јуриш, сударали се прса у прса.
После три дана стигла је смена. Уморни војници сишли су у ровове у другој линији и најзад примили храну. Али, ове благодети нису дуго уживали. Једне ноћи Бугари су изненада напали. Били су страховито пијани. Уопште нису пуцали из пушака, него само бацали бомбе и јуришали с ножем у руци. Војници су се клали, направио се читав пакао. Милан се повлачио ка јединицама које су биле иза њих. После неколико часова опет су се вратили, јер је неко јавио да је непријатељ устукнуо. Полако, све пузећи, вукао се Милан са друговима. Ишли су од камена до камена. Један метак подиже прашину испред њих.
Милан је тада видео језиву слику: у једној рупи, коју је била ископала граната, копрцала су се два људска тела. Милан је мислио да су то рањени Бугари, па је питао:
– Ко сте ви?
– Спасавај, брате, ‘оће Бугарин да ми отме пушку.
Гушали су се један наш војник и Бугарин. Милан је скочио да помогне другу кога је издавала снага. Није смео да пуца, јер би погодио нашег војника. Кундаком од пушке млатнуо је непријатељског војника и ослободио свог друга, који је већ малаксавао.
Ишли су даље. Једног друга куршум је погодио у ногу и Милан је подметнуо раме и однео га до превијалишта.
Деветсто осамнаесте године, за време велике офанзиве, Милан је био на Кајмакчалану. Јуришали су наши преко камењара, заузимали ровове, бацали бомбе, неустрашиво се борили. Никада одмора, никад смирења. Само напред, напред.
– Савићу, узми маказе и пиштољ, за ракетле.
Милан је са друговима опет пузао по камењару. Лагано се удаљавао од својих ровова. Секао је жицу која је стајало пред непријатељским рововима. Кад је тај тешки посао био завршен, опалио је ракетлу у ваздух и осветлио сиви камењар. Жица више није сметала. Наши су навалили на јуриш, бацали бомбе, ишли напред. Упали су у ровове. Тамо су нашли мртва тела, изломљене пушке, рањене људе. Милан је јурио међу првима, јер је знао да треба заузети положаје, разорити непријатељске земунице. Сећа се: један официр стојао је пред вратима земунице. То је био непријатељски официр и груди су му биле раскрвављене.
– Предајте се!
Официр се саге да нешто узме, а из земунице је истрчало неколико војника у зеленим униформама.
Са отшрафљеним бомбама у рукама Милан је викнуо:
– Предајте се!
Неки су покушали да се бране. Милан је треснуо бомбу међу њих и срушило се неколико рањених и мртвих. Остали су дигли руке и предали се. Пушке су бацали на гомилу. Милан им је наредио да се удаље неколико корака од оружја, а онда је заробљенике одвао свом командиру.
Тога дана Милан Савић одликован је Карађорђевом звездом са мачевима.
Војска је пробила фронт и приближавала се родним њивама Србије. Ишли су све дубље, све брже, а пред Београдом су разбили последњи отпор непријатеља. Земља је била ослобођена. Српске војнике пустили су кућама.
Милан је ишао ка селу. Више није био млад. Његово лице избраздали су дуге патње и зли дани. Тужан је ушао у село. Плот је био порушен, оваца у тору није било, кућа напуштена и пуста.
Жена је истрчала пред њега.
– Хвала Богу, кад си се жив вратио.
Милан није умео да се радује. Најлепши дани младости остали су за њега најболнија успомена. Рат је оставио трага у његовој души и Милан Савић више се никад није насмејао.
Текст из књиге “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић:
Савић А.Милан, земљорадник и редов (Седлари, Ваљево, 25. IX 1894 – Ваљево, 24. III 1973). Био је шесто дете Антонија и Евдокије, пољопривредника. Није познато да ли се школовао али зна се да је живео у месту рођења и да се бавио пољопривредом.
Први светски рат затекао га је на одслужењу редовног војног рока. Већ у јулу 1914. године, тек што је завршио војну обуку, ступио је с Дринском дивизи- јом I позива у борбу против новог агресора, аустроугарске војске. Убрзо је оболео од тифуса па је пуштен кући на лечење и опоравак. И док се он опорављао умрло му је дете и мајка. Када је прездравио упућен је у јединицу која се налазила у околини Шапца и био запажен у борби на Церу, а доста се истакао и у Колубарској бици.
Током борби око Смедерева био је тешко рањен у руку па су хтели да му је одсеку (ампутирају) али он није дозволио. Био је остављен у болници ради лечења али је побегао из болнице да противнику жив не би пао у руке. Иако незалечен са нашом војском повлачио се преко Косова и Албаније и стигао на Крф, где се залечио. И касније је више пута рањаван па је извесно време био и борац XVII пешадијског пука.
Као борац I чете III батаљона V пешадијског пука Дринске дивизи- је I позива учествовао је у више борби на Солунском фронту, а истакао се у борбама на Кајмакчалану 1916. године. Починио је више јуначких подвига, попут оног када је вишој команди пренео писмо преко брисаног простора или када је спасао друга заробљавања или смрти, изношења војника са ратишта итд. Једном приликом у патроли кренуо је у извиђање терена и уочио бугарска утврђења. Одмах су почели да бацају бомбе у њихове земунице, па су се Бугари предали те су их заробили и спровели у своју команду.
За овај подвиг на Кајмакчалану одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, о чему је издат указ 150.806.. У претходним борбама био је одликован Сребрном медаљом за храброст, а у пробоју Солунског фронта зарадио је и Златну медаљу за храброст Милош Обилић. Имао је и Албанску споменицу и Споменицу за ослобођење и уједињење 1914-1919. године.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
У Седлару код Ваљева родио се 1894. године Милан Савић.
Био је регрут 1914. године и већ у јулу те исте године, када је завршио обуку, ступио је с Дринском дивизијом првог позива у борбу с новим агресором, аустроугарском војском. Пошто се јавио команди у Чачку Милан није успео као његови другови да заврши ни ону најнужнију обуку јер је дибио тифус. Пуштен је на боловање па се и породица разболела и од те болести умрли су му дете и мајка. Када је прездравио поново се јавио у команду где му је саопштено да се његова јединица налази у Шапцу. Само што је приспео у јединицу, стигло је наређење да јединица крене према Церу. После познатих борби, Миланова јединица у одступању одлази на лазаревачке положаје. То је била одбрамбена фаза колубарске битке а после десетак дана српска војска је кренула у офанзиву. Дринци су преко Београда одмарширали за Смедерево. У тим борбама Милан је теже рањен у руку, хтели су најпре да му је одсеку, али пошто он на то није пристао одлучили су да га оставе у болници, да га непријатељ зароби. Милан и на ово није хтео да пристане. Побегао је из болнице и пошао за српским јединицама које су одступале према Косову. Тако рањен прешао је преко Албаније и дошао до мора а одатле, као и сви остали, на Крф. На Крфу се Милан брзо опоравља, зацелила му је рана и он је био поново спреман за борбу.
Када су се Дринци 1916. године нашли испод Кајмакчалана, Милан је био у борбеном строју својих земљака. Ни тада није мировао. Јавио се у патролу и кренуо на бугарска утврђења. Наишао је на земунице и пошто је са патролом бацио више бомби посада се предала тако да се вратио са више заробљеника.
За подвиг на Кајмакчалану Милан Савић је одликован Карађорђевом звездом са мачевима. У ранијим борбама стекао је Сребрну медаљу за храброст „Милош Обилић“, а у пробоју солунског фронта Златну. После рата Милан је добио две споменице – Албанску за верност отаџбини 1915. и Споменицу ослобоћења и уједињења 1914-1918. године.
Када је пробијен фронт и ослобођена земља у целини, српска војска се постепено ослобађала војне обавезе и ратници су се враћали својим домовима. Иако је у рат отишао као регрут Милан није више изгледао као младић. Ране и тешке патње које је доживео у двогодишњем рововском рату учиниле су своје. Жена и његови укућани радовали су се његовом повратку, али он се није више могао радовати ничему.
Нема података до када је живео регрут Милан Савић.
