име: Душан
презиме: Станковић
име оца:
место: Београд
општина: Београд
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
БРОД ЈЕ МИНИРАН, ТОНЕ
… Нико није слутио да ћемо ускоро бити захваћени ратним вихором који ће нас бацити, после много искушења и патњи, на врело тле Африке, у Бизерту. А кад смо пошли у пешадијску подофиирску школу, имали смо мање од осамнаест година и много жеља. Били смо питомци 26. класе скопске подофицирске школе. После двомесечне обуке, прво ватрено крштење имали смо у јесен 1915. године на Црној реци, код Битоља…
… Душан Станковић, који је пре шест деценија у Средоземном мору преживео потапање брода „Полинезија”, на коме је било 427 свршених питомаца, овако наставља своју причу…
… Кад смо кренули из Скопља, било нас је 950. А кад су нас, исцрпљене, сломљене и болесне прихватилји у Валони и пребацили у Бизерту – било нас је 427! Несрећна земља, скрхана ратовима, у повлачењу је сејала своју децу по беспућу црногорског и албанског крша…
… На месту званом Пљаке још једном смо, по други пут, укључени у борбу… Једва смо умели да рукујемо пушкама и гађао сам насумице, више да бих загрејао смрзнуте руке. Касније ће нас задесити много веће невоље него што су ове две борбе са Бугарима…
… Негде код Урошевца као гром је одјекнула вест да се командант наше школе, потпуковник Душан Глишић, убио. Извршио је самоубиство и официри су све гласније говорили о разлозима. Глишић је, како је допирало до нас, одбио наређење Команде вардарских трупа, да нас врати на положај. Оглушио се о то наређење, јер није могао да се помири са тим да питомци његове школе, седамнаестогодишњаци, гину у борбама са искусним бугарским војнпцима. Позван у Приштину пред преки војни суд, одузео је себи живот… Нас питомце су после тога поштедели борби…
… Кад смо пристигли до Лерина, на грчку границу – тражено је да положимо оружје, па ће нас пустити да уђемо па грчку територију. Тако су пустили нашу ђачку чету. Међутим, из неких разлога, наши нису дозволили да останемо без оружја па смо другим правцем стигли у Валону, где смо се укрцали у брод…
… После три дана и три ноћи пловидбе, брод је приспео у француску ратну луку у Бизерти. У први мах, нисмо могли да схватимо шта се догађа у пристаништу. Чули су се гласови људи, свирала је музика. Убрзо нам је било јасно да је све то било приређено у част нашег доласка. Ту је била француска војска на челу са адмиралом Гепратом. Чак су интониране српска и француска химна. Изнурени, поцепани, гладни и вашљиви, прошли смо парадним кораком поред одреда француске војске, поздрављајући француску заставу…
… На десетак километара од града, на пешчаној пољани, у близини насеља Лазуаз, били су за нас припремљени шатори. После купања добили смо француску униформу и пушке са бајонетом и већ после неколико дана живели смо – питомачким животом: учили смо ратну службу… Месец дана касније пребачени смо у лепо уређене бараке. Тада је почела интензивна војна обука, извођена под гвозденом дисциплином…
… У мају 1917. године – на раменима су светлуцале звездице – били смо поднаредници. Али, обука је настављена – овладали смо војничким знањем вишег степена. После искуства, које смо стекли у борбама са Бугарима и после толиког пешачења преко крша, били смо -очеличени… Једва смо чекали прилику да своје знање, вештину и храброст искажемо…
… Већ се говорило о томе да ће нас у најскорије време прабацити на Солунски фронт. Тај дан је дошао 28. јула 1918. године. У ратној луци у Бизерти укрцани смо у француски брод „Полинезија“, под руководством команданта транспорта, активног пешадијског потпоручника Синише Р. Тајсића, родом из Крагујевца. Брод је у 20 часова ушао у састав конвоја десетак теретних бродова, који су превозили ратни материјал за Солун. Неколико разарача је у пуној брзини обилазило конвој, тако да смо се ослободили страха од непријатељских подморница којих је у то време било много…
… Ипак, за сваки случај, добили смо појасеве за спасавање. Учињене су и друге предострожности: ноћу су гашена светла, владала је тишина. Одређене су вође одељења за укрцавање људства у чамце и на сплавове и њихово спуштање у воду. Те ноћи и сутрадан до 11 часова „Полинезија” је пловила без сметњи… Седели смо у кабинама и тихо причали о предстојећим данима: нисмо знали шта нас чека на фронту, најмање да ће ускоро да буде пробијен. Желели смо свим срцем да се укључимо у борбу, да покажемо непријатељу да нас није уништио. У школи, у Бизерти, распаљен је у нама патриотски жар, а сцене патњи и страдања, у којима смо учествовали и које смо успут виђали, појачавале су нашу жељу да се што пре сретнемо са непријатељем…
… Наједном, брод се затресао уз заглушујућу експолозију и ми смо попадали… Сирена је злослутно завијала, брод се искривио, настала је паника… Трчали смо од прамца према крми, падали једни преко других… Настало је отимање о појасеве, јер неки нису озбиљно схватили упозорење и нису их били везали… Брод се све више нагињао на леви бок… Трчимо према делу брода који не тоне и хитио спуштамо чамце и сплавове у воду. Командант транспорта, потпоручник Тајсић даје упутства за спасавање. Прибран је, настоји да спречи панику… Ипак, узбуна не престаје, али се чамци са бродоломцима брзо спуштају и још брже удаљавају…
… Мој класни друг Саво Живковић и ја ускочисмо у један чамац. Француски морнари нам помажу да се укрцамо, дају нам упутства како да весламо… У страху бацамо одећу са себе, цокуле, причвршћујемо појасеве, јер многи од нас не знају да пливају… Неки већ скачу у воду, ваљда нису успели да уђу у неки чамац, држе се за даске, зову у помоћ… Боже, како је све то страшно… Моји другови тону у море, нестају…
… Командант транспорта, потпоручипк Тајсић је испратио последњег војника… Они који су показали дисциплину, нашли су се у неком чамцу, сплаву… Али, ево и Тајсић спушта један мањи чамац, хоће да напусти брод пре него што потоне. Један крај чамца, ослобођен везе, полети према води, други је још причвршћен за држач. И Тајсић се стрмоглавио у море… Вода га повукла у дубину… Више се није појавио. Тако се, без речи, спасавајући питомце, чекајући да укрца последњег човека, с нама опростио храбри и племенити потпоручник Тајсић…
… Убрзо потом, дошле су са Малте мале енглеске лађе и покупиле нас… Драма је трајала 45 минута. Кад су катарке „Полинезије” нестале у води, ми преживели питомци подофицирске школе, заједно са француским морнарима – у ставу мирно, одали смо поседњу пошту броду и својим друговима… У дубинама Средоземног мора, заувек су остали неки наши другови.
… Са Малте смо бродом кренули за Бриндизи и Сицилију, па за Солун. Ту смо сазнали шта се са бродом догодило. Док су разарачи пратили „Полинезију“ подморнице нису смеле да се појаве, али чим су нас у Малти напустили, непријатељска подморница је лансирала торпедо који погоди брод у средину бока, начинивши велику рупу, кроз коју је покуљала вода…
Душан Станковић је пензионисан у чину капетана прве класе. Учествовао је у пробоју Солунског фронта. Живи у Београду, Војводе Степе 129.
