име: Живота
презиме: Станојевић
име оца: Ј.
место: Бикиње
општина: Пожаревац
година рођења: 1886.
година смрти: 1981.
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
ПЕШАЦИ ЉУБЕ ТОПОВЕ
… Никад нисам сазнао како се то догодило код Леринског поља 1916. године. Да ли сам ја, Живота Станојевић, нишанџија, био остављен као мамац бугарским коњаницима, или је то био случај каквих у рату сигурно има доста. Нисам видео да се наша пешадија повукла, али сам зато видео бугарску коњицу која је у галопу јурила према мојој батерији и нама седморици војника…
… Бесмислено је, кажем војницима, да гађамо топом коњицу. Најбоље је да извучемо затварач и повучемо се, јер нигде не видим пешадију. Али, нећеш! Само што сам скинуо затварач, коњаника. Један ме, у трку удари сабљом по шлему, али остадох на ногама. Ево и другог: и он ме удари сабљом. Бацим затварач у једну рупу и хоћу да бежим према шуми, иза поља, кад ме сустиже коњаник. Официр је. Не могу да му умакнем, али сам одлучио да се не предам – борићу се на живот и смрт! Он исукао сабљу и витла њоме изнад моје главе…
… Учиних, најпре, корак лево, па десно… Он се окрете на коњу, ја искористим прилику и голим рукама – зграбих сабљу и свукох га с коња! Он сабљу не испушта, не испуштам је ни ја, иако ми крв липти из длана… Није ми остало ништа друго него да га ударим – песницом. А био сам, богами јак, у то време био сам најјачи човек у пуку. Могао сам топовску кару да подигнем…
… После ми је с њим било лако: узмем сабљу, па се осврнем око себе и видим – наша пешадија прави круг око бугарске коњице. Тада сам помислио да сам заиста остављен као мамац, да је то смислио можда мој командир батерије, капетан прве класе Живко Цвијић, или командант пука Љубомир Покорни.
… Тек, било како било, наша пешадија сужава круг око бугарске коњице. Но, Бугари неће да се предају, јуре унаоколо, надају се нечем немогућем. Онај официр не говори, не моли за милост, свестан је сазнања да је заслужио смрт – јер је хтео да ме прободе. Нећу да га убијем, ма шта да се догоди. То сам чврсто одлучио, јер то себи не бих могао да опростим: убити савладаног непријатеља! Никад! Осим тога, он је – заробљеник…
… Све је то трајало неколико минута. Неколико Бугара је покушало да се пробије, али су их наши пешаци мецима поскидали с коња, тако да су сад коњи без јахача јурили унаоколо. И, да не дужим причу: од 86 коњаника, колико их је пало клопку, заробљено је 73. Остали су убијени приликом покушаја пробоја, не прихватајући позив за предају. Предао сам пешацима и свог заробљеника, бугарског официра, али сам сабљу задржао. На њој су била угравирана слова: ,,За цара и отечесто“. Сабљу сам све време носио као ратни трофеј. С њом сам, касније, учествовао и у пробоју Солунског фронта. Носио сам је све до близу Београда. Једне ноћи је нестала. Преноћили смо у Кумодражу. Кад сам се пробудио, није било сабље…
… А био сам и на Мачковом камену. Био сам и на Рајцу. При одступању, опет не знам зашто, оставе моје одељење у селу Четереже, код Жабара. Позва ме командир и рече: „Остани овде, Станојевићу, и задржавај непријатеља док имаш муниције. Кад испалиш последњу гранату, повуци се…“. А непријатељ на неколико стотина метара. Швабе прелазе чамцима преко Дунава. Ево их, у густом срељачком строју. Гађали смо прецизно и неко време их задржали. Ту ми погибе помоћник Драгиша Јоксимовић. Разнесе га граната…
… Код Пећи је моја батерија закопала топове. Копали смо дубоко, неколико метара и – прекрили их земљом и грањем. Тај тренутак не могу да опишем. Као да смо сахрањивали своје најрођеније… Војници су били дубоко потресени, очајни. Официри су нам говорили да ћемо се ускоро вратити и узети своје топове. Но, ми смо тај тренутак чекали три године. Топови више никад нису нађени, јер је за њих ускоро сазнао непријатељ…
… Ту сам учинио једну ствар због које се читавог живота кајем: узео сам, не питајући, коња који је вукао топ. Узео сам га кришом. Остале коње су – убили. Мени је било жао свог коња: миловао сам га и љубио хиљаду пута. Био је јак, вукао је топ узбрдо, запињао из све снаге… Нисам га јахао, водио сам га све до реке Маће. Нигде хране ни за људе, ни за коње. Срце ме је болело за њим. Надао сам се да ћу га превести до Крфа. Али, чудна је судбина и то је онај моменат због кога се кајем. После толиких мука, кад смо већ били на крају пута, кад смо били спасени – мој коњ се утопио у реци Маће…
… На Солунском фронту опет сам био нишанџија. Имали смо француске топове. Моји најрадоснији дани су управо били на фронту, неколико дана уочи пробоја наше пешадије. Артиљерија је данима гађала их свих топова, сваки педаљ земље био је разрован. Требало је обезбедити пут нашим храбрим пешацима. Ми смо их касније сустизали: прилазили су цевима наших топова и – љубили их…
Живота Станојевић има 93 године. Осим Карађорђеве звезде са мачевима, француског Ратног крста са златном палмом, носилац је две Златне Облићеве за храброст. Живи у Пожаревцу, Улица Драже Марковића 10.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Резервни поднаредник Прве батерије Дунавско-пољског артиљеријског пука Живота Станојевић, рођен је 19. октобра 1886. године у селу Бикињу у бившем Голубачком срезу, у Пожаревачком округу у сиромашној сељачкој породици. Рат 1912. године затекао га је у Пожаревцу. Из битке у битку кроз све страхоте рата Живота је прешао Албанију и стигао на Крф. О његовој храбрости и пожртвовању сведоче његова значајна одличја за једног поднаредника артиљерца.
Карађорђевом звездом са мачевима и француским Ратним крстом могао се поносити и виши официр, а камоли један поднаредник тобџија. По ослобођењу је демобилисан и враћен у Пожаревац, где се бавио пољопривредом. И старо и младо у Пожаревцу познавало је баштована Животу Станојевића који је о свечанстима са огромном црном шубаром на глави, нагиздан одличјима, шетао Пожаревцом. Једном сину му је кумовао краљ Александар. Изасланик двора предао је кумчету три златна дуката и златан ланац с крстом. Ово кумовање је објавила „Правда“ 1928. године.
У ратовима 1912—1918. године Живота је изгубио два брата, Никодија на Кајмакчалану и Војислава на Церу. Њихова имена су урезана на споменику палим борцима у Пожаревцу.
Живота је доживео дубоку старост, у 95. години 1981. године умро је и сахрањен у Пожаревцу.
