име: Јовко
презиме: Стјепановић
име оца: Милосав
место: Гнојна Гора
општина: Горњи Милановац
година рођења: 1887.
година смрти: 1962.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Стјепановић М. Јовко, опанчар и резервни пешадијски наредник (Гнојна Гора, Горњи Милановац, 9. V 1887 – Ваљево, 7. IV 1962).
Отац Милосав и мајка Стана, пољопривредници.
После основне школе завршио је опанчарски занат и напустио родно место у потрази за бољим условима живота.
Војни кадар служио је 1907. и 1908. године у X (Таковском) пешадијском пуку. Као резервни пешадијски наредник активно је учествовао у оба балканска и Првом светском рату. За осведо- чену личну храброст и пожртвовање на бојном пољу у рату против Аустроугарске 1914-15. године одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. О томе је објављен и указ ФАО бр. 11.123, од 15. јуна 1915. године.
Према тврдњама потомака имао је два ордена овог одличја. Један је добио јер је у борби на Церу са још неколико војника штитио одступни- цу главнине наших снага, пошто су им животи били угрожени добили су наређење да се повуку али га нису извршили па су нашима омогући- ли да се повуку без већих губитака и истовремено спречили даљи про- дор противника. Други је наводно добио за више подвига почињених на Солунском фронту и више пута убацивања бомби у противничке ровове које су проузроковале већи број мртвих и рањених што је изазивало панику. Да ово изгледа није без основа показује и податак да се у неким изворима појављује да је имао Сребрни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима, а ми располажемо копијом указа у коме стоји да је одликован Златним војничким орденом тог одликовања.
По завршетку Првог светског рата С. је живео и радио у Ваљеву. Имао је опанчарску радњу код Касапа, у Чика Љубиној улици, преко пута зграде Народног музеја. Тридесетих година прошлог века напустио је занат и радио као чувар – домар зграде Ликовне академије у Београду, где је имао и стан. У Београду је живео до окупације 1941. године када се вратио у Ваљево, настанио у Карађорђевој улици бр. 135 и наставио да ради свој занат све до пензије.
Женио се два пута. Први пут 1920. са Драгом Китановић из Ваљева, са којом је две године касније добио кћи Милицу, удату за Војислава Мартиновића, официра из Бајице код Цетиња, са којим има сина др Петра Мартиновића, лекара – специјалисту микробиологије у Ваљеву. Пошто је Драга умрла 1923. године око 1930. године оженио се са Маријом из Аранђеловца али нису имали деце.
Имао је још неких одликовања и других признања, међу којима и Албанску споменицу
