име: Душан
презиме: Стојадиновић
име оца:
место: Набрђе
општина: Пожаревац
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
СЕРБО, ДОДАЈ ГРАНАТЕ
… Два рата сам већ био претурио преко главе, кад ево и трећег – навалио Шваба са свих страна на Србију, изморену и у оскудици са муницијом. Мој други коњички пут „Цар Душан” наиђе кроз Тршић. Ту нам испричаше како су наше јединице заробиле аустроугарског мајора који је наређивао да се убијају жене и деца, недужни старци, да се спаљују куће и силују девојке… Нешто касније, идући према Дрини, гледао сам те призоре ужаса: по десетак везаних и заједно убијених људи, жена и деце… Тако су Поћорекове јединице кажњавале бунтовни народ …
… У рату с Бугарима, тринаесте, већ сам имао одликовање – Обилићеву за храброст. Била је златна. Мени је значила много, јер сам те ноћи на Брегалници успео да заробим бугарску батерију. Те ноћи сам се прекалио, потпуно одагнао страх, тако да сам касније у биткама – презирао смрт. Нисам се плашио, мада сам увек био опрезан, настојећи да испуним сваки задатак до краја…
… Но, у рату има и задатака које војник себи задаје. Такве су прилике, догађа се понекад и нешто неочекивано, кад војник мора сам да одлучи, нема с ким да се договори, а не сме ни секунд да се изгуби… То се догодило и мени, Душану Стојадиновићу, поднареднику, митраљесцу у Другом коњичком пуку. Командант пука Војин Ђорђевић и командир ескадрона потпуковник Јован Крстић били су далеко кад сам на косини изнад села Санковића, код Мионице, у сумрак вечери приметио људску прилику која се, бауљајући, ближила нашем положају…
… Мислио сам да је непријатељски војник, Шваба, па му кренем у сусрет – пузећи. Мислим уз пут да ћу га имати у рукама, живог или мртвог, важно је да се не врати у своју јединицу. Мислим ја тако и миц по миц, кад наједном придиже се прилика и ја угледах жену! Трчала је према положају. Зауставим је. „Шваба, Шваба” – повика жена. „Ево Шваба у мојој кући. Ено их у качари. Пијани су. Има их десет”. Жена се куне да говори истину. Рече да су јој и син и муж у војсци, а она остала са свекрвом и унуцима…
… Не бој се, кажем јој, сад ћемо ми то да средимо. Поведе ме кући. Осврнем се, ту је још неколико војника, али им ништа не говорим. Уздам се у срећу, у ратно лукавство. Ћутећи, жена и ја спустисмо се низ косину у воћњак. Кад смо били близу, чујем гласове Шваба. Мора да су људи засели па – пију. Рачунају: њихово је, нема ко да их у томе спречи. Иди ти, кажем жени, право у кућу, ником ништа не говори. Оде она, а ја прескочим ограду, па према качари. Ослушкујем. Имам и две бомбе, ако затреба. Отворена врата качаре и лепо се поред фењера виде Швабе…
… Хајде, сад се покажи, Стојадиновићу, ево Шваба у качари, на српској земљи! Море, нећу да размишљам, већ отшрафим бомбу, приђем вратима, па викнем: Предајте се! И, да не дужим причу, Швабе истрчаше. Било их је десет, међу њима и један наредник. Оружје оставише у качари. Поведем их према нашем положају. Само што сам прешао десетак метара, ево тројице мојих војника. Чули, рекоше, неке гласове, па пошли да виде шта се догађа. Поведемо Швабе у штаб. Пошаљем потом неколицину војника у качару, да покупе њихово оружје. Тако је то било… Није прошло ни месец дана, а ја сам на грудима носио Карађорђеву звезду са мачевима. Испоставило се да су заробљене Швабе имале шта да кажу. То је било драгоцено и можда одлучујуће за моје одликовање…
… Неке догађаје са Солунског фронта сам заборавио. Али, један памтим, мада не могу да се сетим да ли је то било у јуну или јулу 1916. године. Коњица се бавила извиђањем, јер није било могућности да ратује. Али и ту смо били драгоцени, не само као извиђачи, већ као борци. Коње смо били оставили и тукли смо Бугаре митраљезом. Нисмо успели да их потиснемо, јер су они навалили на наш шести пук и готово га разбили. Одступамо кроз спроводницу и ту мој помоћник Стеван Милосављевић и ја наиђосмо на једног француског војника. Стоји крај топа-рововца. Крај њега тројица мртвих француских војника…
… Кад нас угледа, онај француски артиљерац повика: „Сербо, Сербо”! Показује нам гранате, а затим испружи руку према бугарским рововима. Схватио сам шта хоће Француз. Читав сат били смо му помоћници – додавали смо му гранате, а он их је испаљивао. Кад код је погађао циљ, а то се видело и чуло – јер су бугарски војници просто излетали из рова уз крике – он се радовао као дете. Испалио је гомилу граната, вичући: „Браво, Сербо!“ У међувремену, наше трупе су се прегруписале, па смо поново јурнули на Бугаре…
… Кад смо чули звук трубе, оставили смо француског артиљерца и убрзо се нађосмо у нашим пређашњим рововима. Неки наши војници су ту затекли и оружје које су оставили приликом повлачења. Али, у једном рову наиђох на свог земљака Стојана Жарковића. Усред оне жестоке борбе, он је био заспао у рову! Није ни осетио да смо се повукли. Пробудио се кад је чуо гласове Бугара, али није давао знаке да је жив. Ћутао је и сваког часа очекивао да се наши војници прегрупишу и поново заузму овај положај. Тако је и било. Али, он је више од сата живео у страху да ће га Бугари убити или заробити… Он је запамтио ту битку испод Кајмакчалана… А ја сам је запамтио по оном француском артиљерцу. Његови другови, помоћници, погинули су ту, поред топа. Упркос свему, он је остао, надајући се некој помоћи. Ризиковао је да буде заробљен, али није хтео да напусти топ. Кад смо случајно тим правцем наишли Милосављевић и ја, био је срећан… Лик овог храброг француског артиљерца носио сам касније кроз све битке. Ни данас га нисам заборавио, упркос годинама и бурним догађајима…
Душан Стојадиновић има 87 година. Живи у родном селу Набрђу код Пожаревца. Осим Карађорђеве звезде са мачевима и Обилићеве медаље за храброст, носилац је и Ордена Св. Ђорђа.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Душан Стојадиновић је рођен у селу Набрђу код Пожаревца. Учествовао је у ратовима од 1912. до 1918. године. Био је митраљезац коњичког пука.
У рату против Бугара за храбро држање одликован је Златном медаљом за храброст ,,Мнлош Обилић“. Ту медаљу је добио када је заробио једну бугарску батерију.
У рат против Аустро-Угарске Душан је ушао као искусни ратник и поново је био у свом Друтом коњичком пуку ,,Цар Душан“. Тада се нашао на положају код Тршића. Био је изузетно храбар, али и опрезан ратник, а то су они најопаснији ратници који у дужем периоду наносе губитке непријатељу. Код Мионице Душан је повео једну патролу и то самоиницијативно. Ту га је сусрела једна жена и обавестила да у њеној качари има доста Аустријанаца. Душан је одмах пошао с патролом. Своје другове је оставио у заседи, отворио врата качаре и видео како се поред фењера часте непријатељски војници. Командовао им је да се предају и иако их је било десет предали су се. Десет дана после тог догађаја Душан је добио Карађорђеву звезду са мачевима, јер га је пук ,,Цар Душан” изгласао као најхрабријег. Даље је Душан ратовао у одбрани и у одступању преко Албаније у свим местима куда је пролазио његов коњички пук.
На солунском фронту, сећао се Душан, наишао је на неког француског артиљерца коме је била изгинула посада. Видео је да му Француз нешто објашњава па, и ако га није разумео, Француз је гестикулацијом објаснио да жели да му он са друговима помогне да туку Бугаре. Душан је то врло ефикасно чинио неколико сати и код сваке гранате Француз је узвикивао – ,,Браво, Сербо“. Даље је Душан наставио са својом јединицом.
И Душан је један од оних ратника који су врло дуго живели и који су учествовали у свим манифестацијама са својим саборцима.
Душан је, поред Карађорђеве звезде, носио и Георгијевски крст руског цара, Обилићеве медаље за храброст и за друге заслуге и све ратне сцоменице: “Освећено Косово” 1912. Споменицу “Петар Први” за рат 1913, Албанску сцоменицу за верност отаџбини 1915. и Споменицу ослобођења и уједињења за први светски рат од 1914. до 1918. године.
Родбина није обавестила о тачном датуму смрти Душана Стојадиновића али се зна да је до недавно био жив.
