име: Константин Коста
презиме: Стојановић
име оца:
место: Добрујевац
општина: Алексинац
година рођења: 1882.
година смрти: 1941.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Коста како су га сви звали, рођен је у селу Добрујевцу, код Алексинца фебруара 1882. године. У Нишу је завршио основну школу и седам разреда гимназије, а у Београду Војну академију. По свршеном школовању 1907. године служио је једно време у Другом пуку „Књаз Михаило“ у Нишу, а одмах затим ушао у Војно-географски институт са жељом да се специјализује у практичним знањима из геодезије, која га је још у Војној академији привлачила.
Ратни период од 1912—1913. године Константин је провео у штабу Треће армије где је сву своју велику енергију и стручне способности ставио у службу ратних операција. Затим у светском рату Станојевић је служио у VII пуку другог позива најпре као командир чете, а потом као командант батаљона. Показао се као неустрашив и проницљив војник у свим бојевима у којима је учествовао и за своје заслуге добио је многа одликовања међу којима и Карађорђеву звезду са мачевима четвртог реда.
После повлачења преко Албаније Коста је стигао на Крф и ступио у топографско одељење врховне команде. Ту је остао све време рата.
Када је рат завршен Коста је одређен за нашег делегата на Конференцији мира у Паризу. Ту је својом интелигенцијом и стручним знањем био запажен и знатно је допринео да се многа питања брзо реше и многе ствари лакше уреде. Он је био и члан комисије за разграничавање с Бугарском и Албанијоим, а потом је учествовао у раду међународне комисије која је дефинитивно решавала о питањима разграничења. Ради тога је извесно време боравио у Италији.
Када је свршио све ове послове, Коста се вратио војној географској науци и на раду у Војно-географском институту провео све до пензионисања. Био је први шеф секције а затим шеф Топографског одељења.
Коста Стојановић није био само извапредан и заслужан наш ратник, него и ретко вољен човек. За неколико часака после његове смрти 3. јануара 1941. године кроз његову кућу у Улици Косте Јовановића бр. 60 прошли су многи поштоваоци и пријатељи и то не само у војничким, него и у грађанским оделима. Сви су они за покојникову супругу и децу имали по неку реч утехе, иако су и сами искрено туговали што пуковник Константин Стојановић више није међу живима.
