име: Крста
презиме: Стојановић
име оца:
место: Вртовац
општина: Књажевац
година рођења: 1889.
година смрти: 1983.
извор података: „Портрети учесника Великог рата (из збирки и сећања потомака)“. Народна библиотека “Његош” Књажевац; праунук Бојан Ристић
Родио се и живео у Вртовцу. Земљоделац.
Учесник балканских ратова и Великог рата. Наредник 3. кадровског пука. Током ратних година, служио као кувар. У породици остала прича о познанству са војводом Степом Степановићем. Прешао Албанију и био на Крфу, где је преминуо његов млађи брат Давид. Ратовао на Солунском фронту.
Вративши се из рата, затекао пуст дом: сво троје деце страдало је од болести и глади. Ипак, породица је опстала – у позним годинама добио је троје деце.
Носилац Албанске споменице. За учешће у ратовима 1912–1918. одликован осам пута.
„Преминуо је у дубокој старости. Није боловао. До последњег дана био је на ногама. Тога јутра крунио је кукуруз, после чега је прилегао да се одмори. Из тог сна није се пробудио.
Из рата, осим одликовања, донео је многе приче. До краја живота јео je искључиво врућу храну. Та навика остала му је са албанског ՚марша смртиՙ и Солунског фронта. Зато често није остајао гладан, јер знало се десити, док војници чекају тек припремљени ручак, да стигне наредба војводе Степе о моменталном покрету. Тада би морао да проспе цео казан…
Ратна искуства умео је да примени и у најпознијој старости. Једном приликом у Вртовац су стигли гости. У одреске који су се пржили на шпорету стари солунац сипао је воду, па се процес припремања ручка од пржења претворио у кување. Када су га питали због чега је то урадио, одговорио је да када на зид сипаш чорбу она ту и остане, док месо одмах падне, јер ՚чорба војску ՚раниՙ.“
Из збирке и казивања праунука Бојана Ристића.
*Захваљујући Оливери Лазаревић, у контакту са господином Ристићем смо добили и следећи текст:
Животни и ратни пут Крсте Стојановића, солунца из Вртовца
Крста Стојановић, један од последњих ветерана Првог светског рата са Старе планине,
родио се у селу Вртовац, од оца Ранђела – Раче и мајке Босиљке. Тачна година рођења није позната, јер су документа уништена. На надгробном споменику уклесана је година 1875, али извесно је да овај податак није веродостојан. Вероватније је да му је ”дописано” неколико година, можда зарад остварења неких права. Припремајући изложбу о солунцима књажевачког краја, лета 2018. године, на списку носилаца Албанске споменице наиђосмо на годину рођења 1889, мада је вероватније да је био старији две-три године.
У освит двадесетог века, Крста се оженио Милевом Радуловић из истог села. Изродили су троје деце: кћери Радмилу и Марјану и сина Божила. Међутим, затутњали су ратни бубњеви.
Године 1912. почео је Први балкански рат, у коме су четири балканске православне земље протерале Турке и ослободиле се отоманског јарма. Већ наредне, 1913. године, отпочео је Други балкански рат. Дојучерашњи савезници, Бугари напали су Србију, борећи се за преимућство на истоку данашње Северне Македоније. А већ 1914. почео је Први светски рат… Непрекидни ратови трајали су пуних шест година.
Током ратних збивања Крста је служио као кувар и наредник Трећег пиротског пешадијског пука, као и кадровског пука. У породици је остала прича о познанству са Степом Степановићм, главним командантом Друге армије.
Прелазак преко албанских гудура био је напоран и дуг. У Грчкој, тамо где цвета лимун жут, заувек је остао на мртвој стражи деда Крстин млађи брат, Давид Стојановић.
По повратку из рата, деда Крста је затекао пуст дом. Јесу га сачекали супруга Милева и отац Рача, али је сво троје деце страдало од разних болештина и глади која је харала тих година.
Ипак, живот је победио. Иако у позним годинама, Крста и Милева изродили су јоош троје деце: најпре је на свет дошао Богосав (1918[1]-2003), па Дивинка (1923-1970) и на крају Будимир (1929-2011).
Уживајући у поштовању старог ратника – солунца, деда Крста је у здрављу и раду проводио мирне године у свом Вртовцу. Супруга Милева умрла је 1. марта 1964. године. Деценије су пролазиле, потомство је било бројно: шесторо унучади, седморо праунучади, а дочекао је и једну чукунунуку.
Деда Крста је преминуо 17. марта 1983. Није боловао. До последњег дана био је на ногама. Тога јутра крунио је кукуруз, после чега је прилегао да се одмори. Из тог сна није се пробудио.
Бројно ордење спуштено је у његов ковчег. Био је, поред Албанске споменице, одликован осам пута. Остало је само једно, које је поклонио најмлађем сину Будимиру. То је орден ”Освећено Косово”, које данас чува аутор ових редова.
Потомци Крсте Стојановића данас живе у Вртовцу, Зајечару, Београду, Балта Бериловцу, Књажевцу, Пироту, Трговишту и Великом Извору. И данас често бива споменут у породичним разговорима и анегдотама. Чувајући прошлост, градимо лепшу будућност.
У те сврхе животопис Крсте Стојановића саставио је његов најмлађи праунук Бојан Ристић, професор српског језика и књижевности.
Приче и ратне анегдоте:
Руси и алкохол
Деда Крста се нагледао свега и свачега на Солунском фронту. Посебно је волео да прича о ратницима из Русије, сјајним јахачима. Остала је у сећању прича о руским војницима, који нису могли без жестоког пића. У недостатку вотке и ракије посезали су за бензином?!
Врућа чорба
Деда Крста је до краја живота јео искључиво врућу храну. Та навика остала му је са албанског ”марша смрти” и Солунског фронта. Захваљујући тој навици често није остајао гладан, јер знало се десити да, док војници чекају тек припремљени ручак, стигне наредба војводе Степе о моменталном покрету. Тада је цео казан морао да буде просипан…
”Чорба војску ‘рани”
Деда Крста је умео да своја ратна искуства примени и у најпознијој старости. Једном приликом у Вртовац су стигли гости, породица његовог најмлађег сина. У одреске који су се пржили на шпорету, стари солунац сипао је воду, па се процес припремања ручка од пржења претворио у кување. Када су га питали због чега је то урадио одговорио је да када на зид сипаш чорбу она ту и остане, док месо одмах падне, уз опаску ”чорба војску ‘рани”.
[1]Богосав је тврдио да је рођен 1920, али у личној карти стајала је 1918. Вероватно је да су и њему ”дописане” две године, јер се деда Крста са Солунског фронта вратио тек крајем 1918.
