име: Миљко
презиме: Танасијевић
име оца:
место: Заблаће
општина: Чачак
година рођења: 1888.
година смрти: 1955.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Учитељ Миљко Танасијевић рођен је у Заблаћу а умро је и сахрањен у Чачку 1955. године. За своје ратне заслуге Миљко је добио највиша војничка признања за храброст и максимални чин у резерви чин потпуковника.
Миљков синовац и мој колега Аца просто дотрча и донесе фотографију свога стрица Миљка. Рече да не жели да хвали свога ,,чичу” иако с поносом истиче да је то најбољи Танасијевић, па ми предаде један чланак који је ,,Политика” објавила 12. октобра 1984. године. Ево текста тога чланка у целини:
НОВЕ ПОЈЕДНОСТИ О ОСЛОБОЂЕЊУ НИША 1918. ГОДИНЕ
НЕМАЧКИ ТОПОВИ ТУКЛИ НЕМЦЕ
Подвиг потпуковника Миљка Танасијевића збунио и ослободиоце Ниша и аустроугарске окупаторе који су град као важио стратегијско место настојали да задрже
Ниш, октобра
Ниш је град који је готово истог датума два пута ослобољен: 12. октобра 1918. и 14. октобра 1944. године. О ослобођењу, пред крај првог светског рата, познато је обиље детаља. Најважнији: да је слободу граду донела Прва српска армија, која је у долини Јужне Мораве пробила одбрамбени бедем Друге немачке армије, да је то учинила с поклицима “У славу – или смрт”; и поред упозорења команданта савезничких снага на Балкану Франше д’Епереа: “Прва српска армија срља у авантуру и она ће компромитовати цео наш успех, зато апсолутно треба обуставити њено даље наступање ка Нишу”.
Један од учесника у тим догађајима Гвозден М. Станић, износи, међутим, нове појединости, које бацају другачије светло на до сада записане чињенице.
Зна се, наиме, да је главни јуриш Прве српске армије почео кад су првих октобарских дана 1918. године на нишкој железничкој станици Црвени крст, где је био главни окупаторски транспорт са муницијом, грунуле снажне експлозије. Како је то тумачено пише и у књизи тадашњег професора историје на ондашњој Војној академији Јеремије В. Стојановића: “По експлозијама у Нишу беше јасно да се Немци спремају за евакуацију. Они и одступише, а наше трупе 12. октобра уђоше у Ниш, равно четири недеље од почетка велике офанзиве”.
Очигдедно се, наиме, претпостављало да Немци сами пале муницију, иако је морало бити чудно зашто то чине кад су имали слободну и исправну железничку пруту од Ниша ка Београду. И то је један од доказа, који се сада износе, да је експлозије изазвао Миљко Танасијевић са својим војницима.
У његовим казивањима, које је записао и сачувао Гвозден Станић изиоси се да је потпуковник Танасијевић са својом четом заобишавши прве немачке одбрамбене линије, првих дана октобра стигао надомак Ниша, под Суву планину у седо Гркиња. Одатле су кроз маглу планином Селичницом пошли ка граду. Наишли су на телефонске жице и следећи их, стигли на Ибровицу, највиши врх Селичевице. Идући даље за телефонским водом, нашли су немачку батерију.
Издао сам наређење за опрезно опкољавање батерије – пише даље у Танасијевићевим казивањима. – Кад смо се Немцима приближили са упереним пушкама, они се запрепастише. Подигоше руке у знак предаје. Запленили смо целу батерију тешких топова у исправном стању”.
,,Још истог дана, негде око десет часова, употребили смо ову батерију за бомбардовање војних постројења у Нишу. Очекивали смо дејство прве гранате, али се није чуло. Испалили смо другу. И она као да је отишла у бездан. Међу мојим војницима је био један артиљерац и захваљујући његовој окретности, испаљена је и трећа граната, али сада нешто улево и са већим дометом. И наста чудо. На експлозију треће гранате надовезао се низ експлозија. Час експлозија наших граната, час пуцањ у граду. Проламало се небо над железничком станицом на Црвеном крсту”.
Код ослободилачке војске су ове експлозије схваћене као знак да окупатор, спремајући се за повлачење, упиштава све за собом, па је напад појачан. Немци су изгледа, не верујући да су то њихови топови “полудели”, изненадну канонаду, са места одакле је нису очекивали, протумачили као пробој и приближавање српске војске, па су убрзали напуштање града. Не усуђујући се, због сталних експлозија, да му приђу, оставили су читав арсенал на станици Црвени крст.
Тумачење догађаја које износи Гвозден Станић, сигурно заслужује подробнија изучавања. У записаним казивањима потпуковника Танасијевића се даље само наводи још: “Моја чета је ушла у Ниш 12. октобра. Правац даљег гоњења непријатеља нам је био манастир Пантелеј – Чегар – село Церје. Стога нисмо имали као претходница времена да поделимо радост са ослободиоцима Ниша“.
Историјске су чињенице да су на железничкој станици Црвени крст данима одјекивале експлозије. И да су Немци на станици оставили пуно муниције и спреман за покрет, возни парк. Ово је, значи само одговор на питање ко је експлозије изазвао.
Гвозден М. Станић тврди да је лично чуо и видео како данима гранате лете преко Ннша.
Да ли још има, сада већ осамдесетогодишњака, учесника и очевидаца који се сећају овог необичиог бомбардовања Ниша 1918. године?
Тихомир Нешић”
