име: Коста
презиме: Тодоровић
име оца: Јеврем
место: Ужице
општина: Ужице
година рођења: 1882.
година смрти: 1914.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Пешадијски мајор
Рођен 19. маја 1882. године у Ужицу од оца Јеврема и мајке Јелене.
Свршио основну школу и 7 разреда реалке у Ужицу и Нижу школу Војне академије у Београду.
По свршетку Ниже школе Војне академије унапређен у чин пешадијског потпоручника и одређен за водника IV пешадијског пука, а доцније за командира чете V пешадијског пука, на коме је положају био до маја 1911. год. Од маја 1911. год. био је гранични официр за Лознички реон са седиштем у Лозници.
У Српско-турском рату 1912. и Српско-бугарском рату 1913. год. био је командир чете.
Од почетка 1914. год. до мобилизације био је командант батаљона у V пешадијском пуку у Охриду.
У светском рату био је командир I чете Златиборског четничког одреда при Ужичкој војсци. Са својом четом Коста је самостално оперисао према добивеним задацима, који су били врло тешки и врло деликатни, а које је Коста извршавао сјајно, енергично и страсно са једним ратним самопрегоревањем и пожртвовањем све до 14. септембра 1914. год, кад је тешко рањен у обе ноге из непосредне близине, код Сребренице пао непријатељу у руке. Аустријанци сазнавши ко је он, направили су ломачу и живог га спалили. Ово је јединствени пример у целоме Светскоме рату из кога се види „цивилизација“ ондашње аустроугарске војске и величина жртве хероја Косте Тодоровића.
О покојном Кости његов, готово стални, претпостављени старешина и за време мира и за време рата, пешадијски пуковник у пензији, Чедомир Поповић, командант Златиборског четничког одреда између осталог каже и ово:
„Његов гранични реон био је средња Дрина. Своју дужност обављао је савесно, предано и с пуно патриотизма.
Када је објављен рат 1914. год. мене су одредили из Врховне команде да формирам Златиборски четнички одред при Ужичкој војсци. Одмах сам затражио да се одреди Коста за командира једне чете. Коста је дошао и формирао I чету тога одреда и примио команду над том четом.
С обзиром на ситуацију која се на почетку рата развијала код Ужичке војске, Златиборски четнички одред није дејствовао као целина, те је Коста увек радио самостално са својом четом и добијао је врло тешке и врло деликатне задатке који спадају четничким трупама. Сваки је задатак сјајно извео и у раду показао велику смишљеност и велику личну храброст. По преласку наших трупа преко Дрине његов реон дејство обухватао је Сребреницу као центар Дрине (за време Церске битке) то је унео много забуна у аустријске трупе које су биле код Љубовије. Та његова појава у позадини натерала их је на брзо повлачење”.
„Други пут добио је задатак да пређе Дрину (почетком септембра 1914) и продре што дубље ка Сребреници. Он је то учинио и ушао у Сребреницу са својом четом, која је била ојачана. Тај његов херојски рад омогућио је трупама јачег састава Ужичке војске да у томе правцу пређе Босну. А та појава јачих наших делова око Сребренице натерала је непријатеља да одваја јаке снаге са главног операционог правца и да те снаге упућује на Ужичку војску. Због тога је наступило повлачење Ужичке војске. При том повлачењу Коста је био на левом крилу, приликом одступања, као што је речено, он је био рањен и од стране дивизије смењен.
Нека је слава великом јунаку мајору Кости Тодоровићу!“
Сарадници Костини из Босне који су остали у животу подигли су Кости споменик на видном месту у Сребреници и тиме овековечили његову успомену поколењима на пример.
Одликован је био Карађорђевом звездом са мачевима IV реда; Златном медаљом за храброст; Медаљом за војничке врлине; Споменицом Краља Петра I; Споменицом Српско-турског рата 1912. и Споменицом Српско-бугарског рата 1913. године.
Од ближе породице има само сестру Косару, супругу Ивана Лазаревића капетана у пензији, која је живела на Умци.
Напомена: Споменик Кости Тодоровићу у Сребреници порушиле су усташе у последњем рату. Споменик није обновљен и ако је то више пута обећано.
(Споменица XXXII класе)
