име: Блажо
презиме: Вукотић
име оца:
место: Београд
општина: Београд
година рођења:
година смрти: 1960.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Од ране младости Блажо се одао војничком позиву, који је увек био скопчан са пуно патњи, терета и борби, али у исто време и с пуно родољубља, части и славе. За извршење ових задатака Блажо није жалио труда и проливања своје младалачке крви.
Све време свога живота, међу друговима, старешинама и млађима служио је као пример како у миру тако и у рату, а нарочито у борбама с разним непријатељима отаџбине, када је требало погледати смрти у очи и пролити своју крв. Блажо је у свему овоме увек био међу првима. Чврстог карактера хладнокрвно храбар умешан и постојан Блажо је увек истицан за пример.
Блажови велики подвизи почели су се ређати од његове ране младости. Још 1912. године у рату с Турском војском на Куманову, Бакарном гувну, Битољу и многим другим положајима. Ови успеси су се продужили ређати и у рату са Бугарском 1913. и нарочито су дошли до изражаја у брегалничкој бици јуна и јула 1913. године.
У првом светском рату истакао се у многим биткама и бојевима а нарочито на Мачковом камену, на Дрини и Колубари.
После окупације Србије од стране Аустро-Угара, Немаца и Бугара, Блажо прелази Албанију са српском војском и подноси све оне патње које су поднели и остали војници, подофицири и официри као и велики број становништва који је одступао заједно с војском преко Албаније и Црне Горе.
Блажо је за заслуге за отаџбину добио многа признања: Медаљу Обилића, Карађорђеву звезду са мачевима официрског и војничког реда, што значи да је Блажо био двоструки витез. После завршеног првог светског рата Блажо је остао као активани официр на разним командним положајима и дужностима у току мира, између два рата. Априлски рат 1941. године затекао је Блажо на положају на челу пододсека граничне трупе према Албанији, а на простору од планине Богићевице па до Шар-планине. Ову нашу границу Блажо је чувао са великом љубављу и оданошћу отаџбини. У другом светском рату, после ових положаја, заузео је положај команданта пука и борио се против завојевача, све док под притиском војске тих завојевача – велике и моћне Немачке, Италије, Мађарске и Бугарске није капитулирала бивша југословенска војска, када је и Блажо као и остали његови другови заробљен, да би се из тог заробљеништва вратио тек крајем 1944. године.
Блажо Вукотић је умро 8. јуна 1960. године, када се на Новом гробљу у Београду, пред црквом од њега опростио Божидар С. Вуковић.
