име: Трифун
презиме: Вуковић
име оца: Милош
место: Ђулићи
општина: Андријевица
година рођења:
година смрти: 1934.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
„Синоћ је умро, а данас је сахрањен, уз учешће целокупног становништва Среза беранског и андријевичког, познати југословенски официр са својих подвига, капетан прве класе Трифун Вуковић. Умро је у 43. години живота, после врло кратког боловања, а његову рану смрт убрзале су многобројне ране задобијене у ратовима за ослобођење нашег народа. Сахрањен је испред манастира Ђурђеви Ступови код Берана, покрај гроба војводе Гавра Вуковића.
Покојни Трифун Вуковић био је један од оних великих синова нашег народа, један од оних неустрашивих бораца за слободу и уједињење, који нису презали ни од чега, смело ишли напред, с вером у победу свога напаћеног и великог народа. Храбар и неустрашив, надахнут чојством и јунаштвом својих предака“.
Овако је 28. јануара 1934. године у новинама забележена смрт Трифуна Вуковића рођеног у познатој црногорској породици Вуковић, у великом племену Васојевића у селу Ђулићима, код Андријевице. Основну школу завршио је у месту рођења, а потом отишао у Србију у подофицирску школу. Касније је ступио у српску војску.
Аутор текста наводи да је Вуковић своје другове и војнике задивио јунаштвом и био пример свима како се ваља борити за свој народ. О томе сведочи и похвалница војводе Мишића, команданта Прве армије, коју је добио (под бр. 10226 – 1917. године), а која гласи:
„Потпоручника Трифуна Вуковића похваљујем за ниже назначена похвална дела:
– Тридесетог октобра прошле године, као вођа официрске патроле на положају Полога, енергично је напао и протерао непријатељска заштитна одељења, која су бранила једну непријатељску пољску батерију; 2. новембра прошле године, по извршеном јуришу на непријатељске редове, северно од села Полога, на челу свога вода, први је ускочио у непријатељски ров и са својим водом бомбама разбио непријатеља, а по томе их енергично гонио под јаком непријатељском ватром на коти 1212 и том приликом заробио једног официра и 44 непријатељска војника; 5. новембра прошле године, на коти 1212, као заступник четног командира, сачекао је са четом непријатеља који је вршио јуриш ради повраћаја изгубљеног положаја и бомбама и бајонетском борбом одбио много јачег непријатеља натеравши га у панично бекство с великим жртвама.
Благодарећи несвакидашњој храбрости и присебности потпоручника Вуковића, ова кота је одржана у нашим рукама као драгоцена основа за даљи развој борби.
Спада у редове најхрабријих официра.
Командант Прве армије војвода Живојин Мишић“
У ратовима је Вуковић задобио више рана, од којих је патио до последњег часа. За своје заслуге Вуковић је добио велики број одликовања: две Карађорђеве звезде са мачевима, два Бела орла с мачевима, Медаљу за храброст „Милош Обилић“, француску Легију части, Челични крст, све споменице, руско одличје Орден „св. Ђорђа“ и многе друге.
