име: Петар
презиме: Бојовић
име оца: Периша
место: Мишовићи
општина: Сјеница
година рођења: 1858.
година смрти: 1945.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Петар Бојовић је четврти и последњи српски војни војвода. То звање је добио при пробоју Солунског фронта када је са својом Првом армијом за два месеца под борбом прешао 800 километара.
Војвода Петар Бојовић је уједно јединн војвода чија биографија још није написана. Надајмо се да на то нећемо дуго чекати.
Рођен је 4. јуна 1858. године (по старом календару) у сељачкој породици Перише и Раде Бојовић у Мишовићима код Сјенице, а отац му је ту досељен из Васојевића. Све школе у грађанству завршио је одличним успехом, а Војну академију као први у рангу.
Своје стручно усавршавање као коњички официр наставио је у Француској, а Војну академију је прекидао због рата с Турском 70. година прошлога века. У војсци је напредовао постепено и пред сам рат с Турском и Бугарском 1912/13. године био је командант Моравске армијске области у Нишу а касније командант Коњичке дивизије.
Пошто је наследник престола по положају увек командант Прве армије, а Александар је као престолонаследник 1912. године био мајор, за начелника штаба те армије постављен је пуковник Петар Бојовић. Указом о именовању назначено је да за армију не одговара командант престолонаследник него њен начелник пуковник Бојовић. Сви успеси те армије у првом и другом балканском рату припадају начелнику штаба Бојовићу.
Пошто је престолонаследник у првом светском рату постао врховни командант, за команданта Прве армије именован је генерал Петар Бојовић. Познати су успеси те армије до Бојовићевог рањавања у бици на Дрини.
Врховна команда незадовољна радом команданта трупа нових области Дамјана Поповића, за команданта тих трупа постављен је Петар Бојовић. Њему су повераване и друге дужности. Године 1913. он је постављен за команданта Црногорско-српског кора пред Скадром.
Када је оболели начелник штаба Врховне команде Радомир Путник, после одсступања преко Албаније, послат на лечење у Француску, највиши положај у српској војсци припао је генералу Петру Бојовићу.
Да би преузео српску Врховну команду, долетео је авионом. То је уједно и први генерал који се винуо у небо. На положају начелника штаба Врховне команде Петар Бојовић остаје све до јуна 1918. године када је на тај положај поднео оставку јер се није слагао с генералом Гијомом да се Србима проширује фронт. Његова оставка је уважена и на тај положај је дошао војвода Живојин Мишић, а Петар Бојовић поново долази на чедо своје Прве армије.
Пошто је војвода Мишић тешко оболео 1921. године, војвода Бојовић поново преузима положај начедника главног Генералштаба и са тог положаја је отишао у пензију. Када су кола кренула низбрдо, Бојовић је касно постављен за помоћника врховног команданта пред сам рат априла 1941. године. Наравно, у ситуацији каква је била тих дана његово постављење на тај положај ништа није значило.
Окупацију је провео у Београду и дочекао ослобођење и убрзо после тога 20. јануара 1945. године је у 87. години живота умро. Сахрањен је на Новом гробљу у породичној гробници трећег реда.
Војвода Бојовић је у нашем народу остао као ватрени Југословен. Ево једне његове наредбе из које се јасно оцртава његова југословенска оријентација:
Наредба Обр. 20776 генерала Петра Бојовића, начелника штаба српске Врховне команде за све трупе и установе за 12. децембар 1917. године
Солун, 12. ХII 1917.
У време, када се у наше трупе уводи велики број Југословена и осталих Словена, који долазе из Русије или из Америке, сматрам за потребно да изнесем извесне погледе на међусобне односе наших официра и војника према Југословенима.
Бављење југословенских елемената у нашој војсци, поред помоћи у војном погледу, треба још да учврсти и развије идеју о братству, једнакости и заједници Срба, Хрвата и Словенаца, као и осталих Словена. Напори свију старешина треба да теже стварању уверења код свију војника о потпуној једнакости и равноправности свију чланова југословенске нације. Потребно је сузбијати сваки покушај сепаратизма иди доминирања Србијанаца над осталима иди обратно. Сваки члан ове заједнице треба сам да осећа, да није ниуколико потлачен нити потчињен и да има потпуно право, да се по својој вољи назива Србином, Хрватом, Словенцем, Чехом, Пољаком итд., као год што ће увек имати право, да исповеда без икакве замерке ону веру, коју он жели.
Нарочито је од великог значаја да Срби из Краљевине Србије не показују никакве идеје ни намере превласти над осталим елементима, како би се искоренила свака зебња и бојазан, која можда постоји код Хрвата, Словенаца и Црногораца у овом погледу. У томе правцу вршена је од стране наших непријатеља јака пропаганда међу њима, пропаганда која није била без успеха и која ће можда и на маћедонском фронту бити продужена.
Разне препирке, објашњења и замерке за минуле догађаје, па чак и поједине адузије, могу донети више штете него што се то обично мисли; због тога их треба брижљиво избегавати и оставити на страну све дискусије, које могу унети неспоразум и злу крв међу елементе из разних крајева.
Крфску декдарацију коју су израдили највиђенији представници свију делова Југословена треба сматрати као свршен и обавезан акт и све раније размирнце, оставити забораву. Главна и једина пажња свију војника треба сада да се усредсреди извојевању победе над непријатељем и привођење у дело Југословенског уједињења. Ради тога, а за време затишја, сви војници треба да су заинтересовани само о војничким догађајима на фронту и да развијају, у мањим акцијама, солидарност и здраву и поштену утакмицу. Све време треба да им буде заузето разним радом на фронту и у позадини, и све мисли треба да буду привезане на племенити и свети војнички посао. Дуга доколица и нерад извор су свију порока и штете.
Добровољци треба да буду уверени, да њихова расподела на наше пукове није никако потекла из неке наше тежње да укинемо њихову самосталност и да их преобратимо у Србе. Не, свака помисао на то далеко је од нас; разлог што њихове засебне дивизије, пукови и батаљони нису могли бити сачувани, лежи једино у апсолутној материјалној немогућности. На првом месту њихове су јединице бројно врло слабе, да би могле као такве постојати; затим, оне немају ни митраљеза, ни артиљерије, ни коморе, ни стоке; а све је то сада немогуће набавити. Сем тога, наше јединице су много ослабљене, те је потребно, да се бар у неколико попуне; за то, чак, могу се употребити само добровољци. Најзад, увођењем Југословена у наше пукове, тежи се ближем упознавању разних елемената, њиховом братимљењу и утакмици. А да би ипак Југословени били заједно са својим друговима и познаницима, они су остављени у засебним четама под командом својих официра, који су их довели из Русије. Једино они добровољци који долазе из Америке, пошто су недовољио извежбани, бивају распоређивани по свима нашим четама, пошто они још нису у стању да образују засебне чете.
На основу овога, Југословени треба да буду убеђени, да старешине воде озбиљну бригу о њима, исто онако као и о војницима из Србије и да неће никада бити сматрани као пасторчад ни као странци.
С друге стране, дисциплина и ред морају се одржавати и код Југословеиа исто онако као и код наших војника. У томе не сме да буде никакве разлике нити икакве слабости и попуштања. Уверен сам да ће Југословени правилно схватити сав значај дисциплине и да ће јој се драговољно потчињавати као и њихови другови из Србије.
Сви су Југословени дошли од своје добре воље да се са нама боре за нашу заједничку нову сдободну Краљевину. Ни најмање не сумњам у њихов здрав разум и зрело расуђивање да овако велико дело може извршити само војска прожета патриотизмом и чврстом дисциплином.
Међутим, нарочито желим да нагласим, да средства за одржање дисциплине морају бити строго по нашим законима, уредбама, правилима и прописима. Туча и псовка апсолутио су забрањени; као и што је то предвиђено нашим правилима и многобројним нарочитим наређењима.
Официрима и подофицирима скрећем нарочиту цажњу да најбрижљивије избегавају сваку псовку, ружну реч или увредљив израз, који се понекад употребљавају и као узречице, без великог размишљања и без рђаве намере. Такве изразе треба одсудно избацити из употребе, јер они често и нехотице јако вређају осетљивост појединих војника.
Официри и подофицири, који се буду огрешили о ову препоруку, нека се одмах узму на одговорност и нека за то искусе сву законску строгост.
Исто тако препоручујем свима војницима, да нити у међусобном разговору нити у шали, никако не употребљавају извесне уобичајеие изразе, који могу увредити њихове другове и браћу из Југосдавије. Тако, на пример, забрањујем да се ико назива “Швабом” или “Шојком”, “Бугарашем”, “Шокцем” иди другим каквим погрдним именом јер и такви безначајни изрази могу да буду повод распри, свађи и објашњењима.
Једном речи, сви војници, без разлике одакле је ко родом, треба да живе међу собом као права браћа и најискренији другови; они треба да имају потпуио поверење у своје старешине и да буду уверени да ће их они увек с највећом савесношћу и бригом водити у овим тешким и озбиљним ратним временима.
Ове врлине морају да владају у нашој војсци и треба да леже на срцу свим старешинама и војницима без разлике. Без њих ни легендарна и осведочена храброст нашег троименог народа не би била од велике користи. Само чврсто дисциплинована војска биће у стању да оствари наше заветне идеале свију Југословена; њихово ослобођење и уједињење у заједничку Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца!
Позивам све старешине и војнике да на овоме раде свим својим силама.
Ова наредба да се саопшти свим четама и батеријама, ескадронима и свим осталим јединицама. Командант допунске команде саопштиће је и свима осталим добровољачким јединицама при њиховом пристизању у Солун.
По заповести врхог команданта
начелник штаба
ђенерал Пет. Бојовић, с.р.”
