име: Живојин
презиме: Мишић
име оца: Радован
место: Струганик
општина: Ваљево
година рођења: 1855.
година смрти: 1921.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
У селу Стуганику код Ваљева, у бројној породици Радована Мишића, родио се 7. јуна 1855. године као тринаесто дете Живојин Р. Мишић. Породица Мишић, која је припадала ширем братству Каљевића, отприлике пре 200 до 250 година, досељена је у овај крај из околине Дурмитора.
Као и сва деца са села, прослављени војвода је, како је сам писао, најпре имао четворогодишњи курс чобановања и водича волова. 1. октобра 1865. године започело је његово школовање у селу Рибници. Ту је завршио прва два разреда основне школе, а 1867. године његов брат Лазар обезедио му је стан да настави школовање у Крагујевцу, где је он као официр службовао. Ту је за годину дана завршио трећи и четврти разред основне школе. Прва три разреда гимназије учио је у Крагујевцу, четврти и пети у Београду, а шести разред поново у Крагујевцу. Био је просечан ученик, али се у старијим разредима поправљао и имао је само по неку тројку. Годишње распусте проводио је код своје куће у седу Струганику. После завршених шест разреда гимназије, Мишић је уписао Војну академију.
Још као академац започео је ратовање. Прво у српско-турском рату 1876. а затим у другом српскотурском рату 1877-1878. године. Тако је војвода усавршаво војне вештине у шкодли и на бојном пољу. Он учествује и у српско–бугарском рату 1885. године. У овим ратовима код војводе је сазрело сазнање да се са народном војском и просечним наоружањем Србија не може ослободити од турског ропства. Зато је он, када је дошао на положај помоћника начелника штаба Врховне команде, све своје физичке и умне способности усредсредио да се добро организује и наоружа српска војска.
Још за време Обреновића војвода Мишић је добио чин пуковника и био је почасни ађутант краља Александра Обреновића. Мајски преврат га је затекао на положају командира Дринске дивизијске области у Ваљеву. Осумњичен је од завереника и већ 1904. године пензионисан. Са својом пензијом тешко је састављао крај са крајем па је био принуђен да купи једну кућицу у Прокупљу, где је некада службовао, и да се тамо пресели. Штампао је своја стручна предавања која је држао на Војној академији те му је то донекле поправило материјални положај.
Када је већ било очигледно да ће Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка створити Балкански савез ради ослобођења од Турака, понудиди су војводи да се реактивира. Стари Путник је знао да цени стручност и способност Живојина Мишића, па је захтевао да се реактивира и да се постави за његовог помоћника. Мишић је понуду прихватио под условом да му се врати пређашњи чин и ранг. Путник ово у првих мах није прихватио, али га није ни одбио, па су га касније примили и краљ Петар и председник вдаде Никола Пашић. Када је добио и чин и ранг Мишић се поново нашао у војсци на положају помоћника начелника штаба Врховне команде. Он је са Путником разрадио план операција против Турске, као и план одбране од евентуалног напада Аустро-Угарске. За победоносну кумановску битку са неколико пуковника Мишић је унапређен у чин ђенерала. Био је неуморан, како у штабу Врховне команде тако и на терену, на положајима. За брегалничку победу војводи Живојину Мишићу је одато посебно признање. И сам Путник био је прихватио предлог ђенерала Боже Јанковића да се трупе повуку на главни положај. Међутим, Мишић је знао душу српског сељака и српског војника. Макар и мало одступање код те војске уносило је велику нервозу. Због тога је он предложио, а војвода Путник после дужег размишљања прихватио, да се у напад на Брегалници крене из покрета. То је допринело тешком поразу Бугара и новој победи српског оружја. После угушења албанске побуне 1913. године, оне исте снаге које су војводу Мишића 1904. године пензионисале, то су поновиле и ове 1913. године. Тако се славни војвода, као и многе познате светске војсковође, по други пут нашао у пензији. Овом приликом је изгдедало да ће то бити уједно и крај војничке каријере Живојина Мишића. Међутим, на Србију се поново надвила још већа опасност, а после сарајевског атентата није било никакве сумње да ће до рата одмах доћи. Тако војвода Мишић овом приликом није дуго чекао своју шансу као код претходног пензионисања. Поново је наступило погађање између Мишића са једне и Путника, Пашића и краља Петра са друге стране. Мишић је и овом приликом имао чврст став. И чин и ранг од дана пензионисања, признати су му.
Уочи рата са Аустро-Угарском Мишићу је било још теже него уочи рата са Турском и Бугарском. Овом приликом војвода Путник је био одсутан. Налазио се на лечењу у једној бањи у Аустрији. За то време Путника је замењивао ђенерал Степа Степановић, не напуштајући своју редовну дужност. То значи да је Мишић добио прилику да оне планове које је израдио заједно са војводом Путником самостално и реализује. То је учињено на најбољи могући начин. Главнина српских снага распоређена је по дубини од 40 до 60 километара да би се са тим снагама могло успешно маневрисати, јер се није знало где ће се вршити демонстративни напади, а где треба очекивати главни удар. Сви војни стручњаци се слажу да главни удар не би требало очекивати са оне стране одакле је он стварно дошао. Али, пошто се главнина српских снага нашла у дубини, тим снагама могло се лако маневрисати, тако да је први удар био поразан за непријатеља. На Церу су српске трупе очитале лекцију Поћорековој армади, тако да се није одмах усудио да поново пређе Дрину. Пошто је на Дрини командант Прве армије ђенерал Петар Бојовић рањен пушчаним метком и запретила је опасност од гангрене, Бојовић се морао повући привремено са тога положаја. Стари Путник послао је свога помоћника да прими већ растројену Прву српску армију. На оном месту у Мионици где је примио Прву српску армију сада се славном војводи цодиже споменик. Одатле је уморне српске трупе Прве армије Мишић постепено повлачио с положаја на положај и сређивао је. А када је видео да то неће дати резултата, одлучио се на изненађујући корак. Обавестио је Путника да је одлучио да се повуче до пред сам Горњи Милановац, да тамо одмори и нахрани трупе, да их снабде муницијом и психолошки припреми за офанзиву. Путник је био запањен овим његовим предлогом, али Мишић је и овом приликом остао доследан себи – или да се прихвати његов план иди да му се пошаље замена. Путник је на крају пристао. Над Србијом се надвио црн облак. Пријатељи су жалили, а непријатељи ликовали. Очекивао се скори пад Крагујевца и капитулација Србије. У Нишу је заказана седница српске вдаде да се одлучи може ли се наставити рат. Три дана пре ове седиице Мишић је обавестио Путника да његова армија прелази у контранапад и замолио га да остале две армије нападну непријатеља на својим положајима да са тих положаја не пребацују трупе против Прве армије. Путник је ово једва дочекао и поздравио одлуку свог бившег помоћника. Познато је како је бриљантно Мишић гонио непријатеља у колубарској бици. По други пут Поћорекове трупе су се нашле са оне стране реке поражене и посрамљене. За ову бриљантну операцију командант Прве армије добио је, као трећи по реду, највиши чин у српској војсци чин војводе.
Централне силе, видећи да су Срби победили Турке, на онда Бугаре и на крају Аустријанце до ногу потукди, оцениле су да Аустро-Угарска не може са Србима изаћи на крај без помоћи. Противу Србије наћи ће се свеже Немачке и Бугарске снаге заједно са Аустроугарима, решене да овом приликом дефинитивио униште Балканске словенске краљевине Србију и Црну Гору. За главнокомандујућег непријатељских снага против Србије и Црне Горе постављен је прослављени немачки генерал који је носио неколико победничких титула Аугуст Фон Макензен. Тај није био лакомислен као Поћорек. Он је опоменуо своје трупе да припазе да тај мали непријатељ не помрачи славу, по њему, славне немачке армије. Подсетио их је да су дотадашњи агресори на Србију лоше прошли и да ту нацију може победити само онај који има презир према смрти. Колико је он ценио Србију и српског војника најбоље се види по споменику који и данас у Кошутњаку постоји, а на коме је написано: “Мом храбром Српском противнику – Макензен”. После жестоког отпора Макензеновим трупама, и не само њима, Србија је морала распоредити војску дуж свих својих граница, изузев према Црној Гори. После жестоког отпора 1915. године при повлачењу Мишићева прва армија добила је деликатан задатак да брани српско лево крило одржавајући везу са црногорским трупама и да обезбеђује долину Ибра да се преко ње повлачи комора и српски народ, који је масовно кренуо са својим трупама. У повлачењу Мишић се није журио. Неколико пута опоменут да оклевањем не доведе у опасност своју армију на крају је љутито поручио Живку Павловићу у Врховној команди – да гледа свога посла и да се не меша у његову надлежност. Кад су српске трупе дошле на Косово, војвода Мишић је противно одлуци Краља и српске вдаде да се одстуна преко Албаније, изнудио три седнице у Пећи на којима су присуствовади команданти армија и начелници штабова, захтевајући да се одатле крене у контраофанзиву. И таман када је на предпоследњој седници имало изгледа да ће његов план бити усвојен, последња седница је распршила његове наде, јер је одлучено да се оруђа закопају и униште и да се настави одступање преко Црне Горе и Албаније. Војвода је на јадранско приморје стигао физички потпуно исцрпљен, па је послат неко време на опоравак у Италију и Француску, где су му Французи указали част да посети западни фронт. За то време Прву српску армију примио је ђенерал Милош Васић, али када се припремао напад на Кајмакчалан и прва офанзива према отаџбини 1916. године војвода Мишић је хитно позван са одмора и поново стао на чело Прве армије.
Он је ову армију водио у тој офанзиви 1916. године и по заузећу Битоља од Енглеза примио највише одличје, које није добио ни један други Србин – Орден Светог Михаила и Ђорђа првог степепа са огрлицом. За њега су Енглези направили изузетак да се после његове смрти не враћа нити орден нити огрлица. Српска војска је волела свога војводу и према његовом расположењу ценила је ситуацију на фронту. Звали су га из милоште Жућко.
Пошто се ђенерал Бојовић замерио руководству савезничке врховне команде, због тога што се противио да се Србима проширује фронт, на тај положај је дао оставку а српска влада и врховна команда овом приликом су учиниде мудар потез. Даровитог ђенерала Петра Бојовића поставили су за команданта Прве армије а војводу Живојина Мишића наименовали за начелника штаба српске Врховне команде.
Др Арчибадд Рајс рекао је следеће: “… Франше д’Епере се користио оннм што су његови претходници, нарочито генерал Сарај, створили на солунском фронту, али је показао велику мудрост да прихвати и послуша савете једног човека који је до краја познавао своју земљу и начин да у њој води рат. Он је за сарадиика узео војводу Живојина Мишића и овај је, у ствари командовао великим победничким маневром”.
И заиста, оно што су Срби урадиди у пробоју солунског фронта, могли су урадити само под руководством човека који је познавао душу свога војника. Када је Франше д’Епере упозоравао војводу Мишића да Прва српска армија под командом новонаименованог војводе Петра Бојовића срља у пропаст, да треба операције успорити да се не компромитују дотадањи успеси, војвода Мишић је рекао Бојовићу да гони даље. Знао је војвода да његову војску нико не може зауставити да победоносно хита у отаџбину, а знао је и свој народ – да ће војску снабдевати и последњом својом резервом. Стога није никакво чудо што је српске трупе могда да прати само коњичка бригада генерала Гамбете.
Када је после завршеног рата 1918. године демобилисана врховна команда Мишић је постављен за начелника генералштаба. На овој дужности нажалост, војвода није дуго остао. Разболео се, а 20. јануара 1921. године објављено је службено саопштење:
“Данас у пет и по часова ујутру преминуо је у Врачарском санаторијуму Војвода Живојин Мишић. По решењу министарског савета војвода ће бити сахрањен о државиом трошку”.
Београдска ,,Трибуна” је писала: “Умро је највећи војник наше повеснице, врли и славни војвода наше војске – Живојин Мишић…
… Зар треба говорит нашим јунацима и нашем народу ко је он био и шта је учинио? Нема детета које за њега не зна. О њему знају Рудничке и Сувоборске горе и македонски кланци, брда и долине, о њему причају све наше бучне и бистре реке. На победоносним крилима његове легенде име му се пронело и ван граница наше отаџбине.
Његов Струганик ући ће у историју нашег рата поред Цера, Рудника и Сувобора. Струганик у коме се родио и чуо прве приче о српском витештву и старој слави и из кога је видео горостасне врхове брда чија ће имена као војвода унети у историју.”…
Цео Београд, старо и младо, мушко и женско окупило се у 10 часова исцред официрског дома да до Новог гробља прати најталентованијег српског војсковођу војводу Мишића. У поворци су били стари ратници, војници, официри, инвалиди, ђаци, студенти, радиици, разне установе, делегати разних удружења, два ескадрона коњице, војна музика, многобројни венци, међу којима је био најзацаженији француски на коме је писало “Француска војводи Мишићу”. У име Уставотворне скупштине од војводе Мишића опростио се њен председник доктор Иван Рибар. Војвода Живојин Мишић је у болесничкој постељи почео писати своје успомеие. Нажалост завршио је само поглавља о своме детињству, о ратовима против Турске и Бугарске у прошлом веку, о своме школовању и напредовању, и када је завршио поглавље о првом балканском рату усахло је перо славнога војводе. Др Саво Скоко штампао је ове његове успомене и довршио његову биографију. Војвода Мишић је један од тројице Срба који су носили Карађорђеву звезду са мачевима свих редова – I, II, III и IV.
