име: Џон
презиме: Першинг
име оца:
место: Вашингтон, рођен у Лаклиду
општина: Вашингтон
година рођења: 1860.
година смрти: 1948.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988, википедија
Генерал Першинг је био врховни командант америчке војске у Европи у првом светском рату.
Першинг је једини Американац који је одликован првим редом Карађорђеве звезде са мачевима.
Подаци са википедије:
Џон Џозеф Першинг (енгл. John Joseph Pershing; Лаклид, 13. септембар 1860. – Вашингтон, 15. јул 1948.) је био високи официр Војске Сједињених Држава. Першинг је једини официр у историји америчке војске који је за живота унапређен у највиши чин који је икада постојао у Војсци Сједињених Држава, чин генерал војске Сједињених Америчких Држава.
Ретроактивни конгресни едикт донет 1976. је прогласио да нико никада није имао, нити ће икад имати виши чин од Џорџа Вашингтона.). Першинг такође има први официрски сервисни број америчке војске (0-1). Предводио је Америчке експедиционе снаге у Првом светском рату, и сматра се ментором генерацији славних америчких генерала која је предводила америчку војску у Европи током Другог светског рата, међу којима су Џорџ Маршал, Двајт Ајзенхауер, Омар Бредли и Џорџ Патон.
Јануара 1914, Першинг је постављен за команданта 8. коњичког пука, стационираног у Форт Блису у Тексасу и задуженог за безбедност дуж америчко-мексичке границе. Марта 1916, под командом генерала Фредерика Фанстона, Першинг је предводио 8. пук у неуспешном походу у Мексику против Панча Виље. Першинг је иначе 1913. упознао Панча Виљу. У ово доба, Џорџ Патон је служио са Першингом..
Након што је провео годину дана у Форт Блису, Першинг је одлучио да пресели своју породицу тамо. Припреме за селидбу су биле готово окончане када је у јутро 27. августа 1915. Першинг примио телеграм који га је обавестио о трагичном пожару у коме су се од дима угушили његова супруга Хелен и три млађе ћерке. Само је његов шестогодишњи син Ворен спасен. Многи који су познавали Першинга су рекли да се никада није опоравио од њихове смрти. Након сахрана у Вајомингу, Першинг се вратио у Форт Блис са својим сином Вореном и сестром, где је наставио са извршавањем дужности командујућег официра
Кад су се Сједињене Државе умешале у Први светски рат, амерички председник Вудро Вилсон је разматрао могућност мобилизације војске. Фредерик Фанстон, Першингов претпостављени у Мексику је био први кандидат за команданта Америчких експедиционих снага (АЕФ), када је изненада умро од срчаног удара 19. фебруара 1917. По америчком уласку у рат, Вилсон је након кратког разговора именовао Першинга за командујућег, и он је на тој дужности остао до 1918. Першинг, који је био генерал-мајор је унапређен у пуног генерала (први након Филипа Шеридана 1888) Националне армије, и био је одговоран за организацију, тренинг и снабдевање комбиноване проесионалне и регрутоване војске и снага Националне гарде, која је од почетних 27.000 неискусних војника на крају порасла на две армије (трећа је била у фази формирања кад је рат завршен) са укупно преко два милиона војника.
Першинг је имао врло велику контролу јер су му председник Вилсон и секретар рата Њутн Д. Бејкер (енгл. Newton D. Baker) препустили сав ауторитет. Бејкер, свестан сталних проблема на домаћем фронту и међу савезницима у вези са доношењем војних одлука у доба рата, је Першингу дао овлашћења без преседана да командује онако како он мисли да је најбоље. Першинг је, са своје стране, своја овлашћења користио пажљиво, не уплићући се у питања која би могла да га ометају или му умање команду. Иако је дуго командовао војницима црнцима, Першинг није захтевао да се овим војницима дозволи пуно учешће на бојном пољу, јер је био свестан општих расних ставова Американаца белаца, као и Вилсоновог расизма и својих политичких дугова према јужњачким демократским политичарима
Џорџ Маршал је служио као један од Першингових главних помоћника током и након рата. Першингов првобитни начелник штаба је био бизнисмен Џејмс Харборд, који је касније преузео команду на фронту али је остао Першингов најближи помоћник, и много година је остао врло лојалан Першингу.
Након што је отпутовао у тајности из Форт Џеја у Њујоршкој луци, у Француску је стигао у јуну 1917. Како би се демонстрирало америчко присуство у Француској, убрзо по његовом доласку су делови 16. пешадијског пука марширали кроз Париз. Заставши код гроба маркиза Лафајета, Першинг је наводно изговорио чувену реченицу, Стигли смо, Лафајет. Ову реченицу је у ствари изговорио Першингов помоћник, пуковник Чарлс Стантон. Америчке снаге су распоређене у Француској на јесен 1917.
Почетком 1918, читаве америчке дивизије су пристигле на фронт уз француске трупе. Першинг је инсистирао да јединице АЕФ-а буду под америчком командом, а не да буду подељене по батаљонима како би попуниле британске и француске пукове и бригаде (мада су се 27. и 30. америчка дивизија, позајмљене током очајничких дана у пролеће 1918, бориле у оквиру британско-аустралијско-канадске четврте армије до краја рата, учествовавши у пробијању Хинденбургове линије у октобру.).
Октобра 1918. године, Першинг је уочио потребу за специјализованим снагама војне полиције, и прва америчка школа за војну полицију је успостављена у Отуну, Француска. Због овога, Першинг се сматра оснивачем војне полиције.
Због негативних утицаја рововског ратовања на стопала војника, у јануару 1918, Першинг је надгледао развој унапређене борбене чизме, Рововска чизма 1918, која је након увођења постала позната као Першингова чизма.
Америчке снаге су у првим озбиљним борбама учествовале у лето 1918, учествовавши са осам великих дивизија, уз 24 француске, у Другој бици на Марни. Уз победу четврте армије код Амјена, француско-америчка победа у Другој бици на марни је представљала прекретницу у рату на Западном фронту.
Августа 1918. је формирана америчка Прва армија, прво под директном Першинговом командом, а затим под командом Хантера Лигета, након што је формирана америчка Друга армија, под командом Роберта Буларда. Након брзе победе код Сен Михијела, источно од Вердена, неки агресивнији командири Америчких експедиционих снага су се надали продору источно до Меца, али ово се није уклапало у планове врховног савезничког команданта, маршала Фоша, за три симултане офанзиве на избочину на Западном фронту (друге две офанзиве су биле пробијање Хинденбургове линије од стране четврте армије, и англо-белгијска офанзива у Фландрији). Уместо продора, Америчке експедиционе снаге су биле размештене, и уз помоћ француских тенкова започеле велику офанзиву ка северу по врло тешком терену код Мезе-Аргона. У почетку је бројчани однос био осам према један, али временом је ова офанзива везала 35 до 40 од око 190 немачких дивизија на Западном фронту. Међутим, перспективе ради, око половине немачких дивизија је било везано на сектору Британских експедиционих снага у то доба.
Када је стигао у Европу, Першинг је отворено презирао споро рововско ратовање од претходне три године на Западном фронту, верујући да ће им вештина америчких војника омогућити да избегну скупе и бесмислене борбе око малих површина ничије земље. Британски и француски генерали су ово сматрали нереалним (као и одређени број америчких генерала, као што су били Таскер Х. Блис и Хантер Лигет. Америчке експедиционе снаге су се добро показале у релативно отвореним борбама у Другој бици на Марни, али коначна америчка стопа губитака против немачких дефанзивних позиција у Аргону (120.000 губитака за шест недеља против 35 или 40 немачких дивизија) није била значајно мања него у француско-британској офанзиви на Соми две године раније (600.000 за четири и по месеца против око 50 немачких дивизија). У Другој бици на Марни је освојено више територије али је и немачка војска била у лошијем стању него претходних година.
Неки аутори су спекулисали да је Першингова фрустрација због спорог напредовања кроз Аргон озроковала два инцидента који су уследили. Прво, наредио је да Прва армија преузме част освајања Седана, попришта француског пораза 1870; у конфузији која је настала (издато је наређење да границе нису обавезујуће) је изложила америчке трупе опасности не само од Француза с леве стране већ и међусобно, јер је 1. дивизија нападала на запад ноћу прелазивши путању 42. дивизије (извори се не слажу да ли је тачно да је Даглас Макартур заиста ухапшен јер је помешан са немачким официром). Лигет, који је претходног дана био ван штаба, морао је да среди настали неред и да примени инструкције врховног команданта, маршала Фоша, дозволивши Французима да освоје град; касније је изјавио да је то била једина ситуација током рата када се заиста изнервирао и изгубио смиреност.
У својим мемоарима, Першинг је тврдио да је америчко пробијање из Аргона почетком новембра представљало одлучујући догађај који је натерао Немце да прихвате примирје, јер је линија Антверпен-Меза постала неодбрањива. Ово је вероватно преувеличавање; избијање грађанских нереда у Немачкој, поморска побуна, пропаст Бугарске, Турске, и поготово Аустроугарске након савезничких победа код Солуна, у Сирији, Италији и савезничке победе на Западном фронту су били међу битним догађајима који су на јесен 1918. јасно показали да је савезничка победа неизбежна, и дипломатско распитивање у вези са примирјем је почело већ у октобру.
15. јула 1948, Першинг је умро од коронарне болести срца у војном медицинском центру Валтер Рид у Вашингтону (где је и живео од 1944). Сахрањен је на Националном гробљу Арлингтон.
