Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

О сточарству се баве готово све групе становништва Балканског Полуострва које станују у планинским пределима. Али се њиме искључиво баве на првом месту они номадски Цинцари–Аромуни, који немају сталних села.

Једини су они прави номадски сточари. Лети су по планинама и бораве у каливама. Група оваквих цинцарских станова зове се мандра. У јужним областима Полуострва, нарочито на планинама Караташу и Пајаку близу Солуна, има и таквих цинцарских насеља која чине прелаз од мандре правим селима, и њихови становници су почели остављати номадски живот. На друго место долазе Срби и Арбанаси, који се о сточарству баве више него Бугари и Турци. Али они у ствари бар сада нису прави номадски сточари; јер и они који се најдаље крећу, имају стална села из којих одлазе у планину или на приморје. Срби имају у планини привремена насеља – катуне или станове. Последње је име словенско, а прво је позајмљено вероватно од старих Илира; Арбанаси своја привремена насеља у планини зову мандра и стан. Бугари их зову колибе.

У сточарском животу су од највећег значаја кретања на испаше. Има две врсте кретања: сточарска спуштања, када пастири са стадима слазе са планине у жупне пределе и сточарска пењања, када се враћају на планину.

Сточарска спуштања

Пошто немају довољно пиће за исхрану стоке за време зиме, сточари планинских области спуштају се с јесени на зимовник у приморје или у жупне котлине. Почетком маја они се враћају у своја села или мандре.

Од ових су миграција сада најважније оне у централним и јужним деловима Полуострва, јужно од Шарпланине и Балкана, на Пинду, македонским планинама и Родопама. У овим сточарским кретањима учествују највише Цинцари, мање Арбанаси и Словени; изузетак чине Мијаци око реке Радике (близу Дебра), који су до скора редовно слазили са стоком у приморје.

Крајем октобра ови сточари се крећу са стадима у оне области у којима има и зими испаша. Једни иду на јадранско приморје у Мусакију или у приморје Егејског Мора, од Олимпа до Дарданела; други одлазе у жупне котлине око Ђевђелије, Сереза, око Марице и у суббалканске котлине јужно од Балкана. Крајем априла се враћају на планину. Ових је миграција било и у Средњем Веку и за све време турске владавине.

Колико је мени познато њих је најпре детаљно и тачно описао почетком XIX века Henry Holland.

На путу од Арте за Јањину Холанд је срео пастире и стада оваца који су се са Пинда спуштали на зимовник у артанско приморје. Поред оваца било је и око хиљаду коња, повезаних у групама по двадесет. Коњи су носили посуђе и друге потребе као и малу децу у корпама, а одрасли, људи и жене, ишли су поред њих пешке. Пратила су их два свештеника. Требало им је осам дана да се са Пинда спусте у артанско приморје.

Читав век доцније после Холанда проучавао сам ова сточарска кретања и нашао да су се врло мало изменила. Остала је иста слика. Срби и Арбанаси са Бистре и Кораба крајем септембра силазе најпре у тетовску котлину. Одатле иду даље на зимовник у околину Ђевђелије и Солуна. Крећу се средњевековним вардарским путем преко Овчег Поља, Радовишта и Струмице, не дакле данашњим путем кроз вардарске клисуре. У току путовања које траје 20–30 дана, задржавају се близу вароши поред којих пролазе, и у Солуну, и ту продају велики број стоке. Крајем октобра солунска Кампања је осута стадима која су дошла из свих пиндских и централних области Полуострва.

Почетком маја 1910. видео сам их кад су се враћали у планине. На путу између Водена и Пазара срео сам 15–20 стада, у којима је било 50–60.000 оваца. Ово су била цинцарска стада која су се са зимовника у околини Солуна враћала на Пинд, Перистер, Галачицу и друге планине. У појединим стадима је било 1000–3000 брава; пред сваким је ишао ћаја са укусно изрезаним штапом (сви номадски балкански сточари имају исти такав штап); око њих су трчкарали чобански пси. Уз свако стадо је било и много коња који су носили све покретно богаство сточара. Људи и жене су јахали на коњима и магарцима, а с обе стране самара, у сепетима, била су деца. У први сумрак, разапињали су шаторе даље од пута а овце и коњи су пасли по пољу.

Противно централним и пиндским, у динарским и балканским областима данас су врло ретке велике сточарске миграције, честе и јаке још у почетку XIX века. У неколико се изузимају Босна и Херцеговина. Динарска се област одликује низом површи, и оне се пењу до највећих врхова, који чине развође између Јадранског Мора и панонског басена. Пастири са површи и из долина јадранског слива спуштали су се на зимовник у јадранско приморје, а они са површи и долина, које су окренуте панонском басену, силазили су, и сада кашто у етапама силазе, у равнице око Саве и Дунава.

Целокупно сточарско становништво оних површи које су окренуте СИ., према панонском басену, површи од 900–1000 м. висине па до развођа, учествовало је у овим миграцијама. Њих је било од Златибора и Рогозне па до Лике у Хрватској и до Проклетија око Плава и Гусиња. На овим динарским површима, висине преко 900 м., пре неколико десетина година становништво се искључиво бавило сточарством. Па и данас сточарство превлађује. У неким се крајевима (Васојевићи) сећају времена када се кукуруз и жито нису сејали, већ су најплодније равнице и долине биле под испашом. Било је много стоке, и зато количина сена није била довољна да се исхрани стока преко зиме; сточари су се са стадима морали спуштати с јесени у области које смо мало час поменули, и тек су се у пролеће враћали у села. Поред Саве и Дунава могли су да напасају стада скоро до Божића. Кад снег падне, куповали су сено, да би стоку исхранили до нове хране. Али пошто је у току XIX века у дунавским земљама био све већи прираштај становништва, испаша и ливада је бивало све мање, и зато динарски сточари нису у њима могли остати преко целе зиме. Били су приморани да се крећу у северне равнице и побрђа два пута, с јесени и у пролеће. Да би уштедели у храни, они су се с јесени спуштали у равни око Саве, Дунава и Мораве, и ту су остајали до првога снега; затим су се враћали у своја планинска села. Почетком марта поново су одлазили и враћали су се крајем априла. Добро су познати Ужичани који још и данас, поглавито у пролеће, са својим стадима силазе у ваљевско-подринске крајеве и у моравску Србију.

Раније су још познатији били становници Рашке, особито Сјенице, затим Васојевићи, Дробњаци, Пивљани, Бањани, даље становници Плава и Гусиња, Кучи и други, који су се кретали осим у Србију и у Посавље и Семберију у Босни. За време устанка у Шумадији устаници су узаптили на хиљаде оваца ових сточара: тако се на пример српска војска на Пожаревцу снабдела узапћеним стадима у доњој Морави. Од како је постављена граница између Србије и Турске престала су сточарска кретања са највиших површи. Било их је у Босни и Херцеговини и после аустријске окупације (1878.), пошто су и равнице и највише динарске површи великим делом припале истој држави; али их је знатно мање јер су пре окупације Босне силазили на зимовник сточари и од Плава и Гусиња као и малисорска племена. Интересантно је да све ове сточаре зову Арнаутима, па и кад су српскога порекла.

Од мањег су значаја кретања динарских сточара у јадранско приморје. Површи су овде мањега пространства него оне окренуте панонском басену, а и сточарски живот није никада био онако јако развијен као тамо. Познато је да су још у Средњем Веку Срби и Власи силазили у долину доње Неретве и на полуострво Стонски Рат или Пељешац. Историјски споменици помињу да су динарски сточари са хиљадама оваца силазили на зимовник у околину Сплита и Трогира. Изгледа да су у овим миграцијама учествовали и сточари са друге стране динарског развођа. Готово су престале од како су Далмацију заузели Млечићи а доцније Аустрија. Међутим, њих има и данас на јадранском приморју између Скадра и Валоне, јер и планинска и приморска област припадају истој држави.

Сточари малисорских племена који имају насеља у јужним огранцима Проклетија, затим Миридити, са планина око Дрима, спуштају се на зимовник у приморје између Скадарског језера и Љеша, махом на приморске планине Мал Ренцит и Какаричит, у Задрим и Забојану. Свуда има њихових мандри или станова, кашто од тесаног камена озиданих, окружених зидовима, нарочито око Бојане. Лети их, одлазећи у планину, остављају отворене, па и ако је у њима остало покућанство. Кашто и преко лета арбанашки сточари остају у овим жупним крајевима где се баве о земљорадњи и о воћарству; тако се велики број Миридита и Малисора населио у скадарском приморју.

Ова врста сточарских кретања била је јако развијена у Балкану, Средњој Гори, Рили и Родопама; и данас их још има само у много мањем броју. Бугарски и аромунски сточари су одлазили почетком јесени са стадима из балканских села на доњо-дунавску плочу на зимовник, махом у Добручу и у околину Рушчука и Систова. Услед тога се велики број сточара из околине Котела стално настанио у Добручи. Други су са Балкана силазили у суббалканске котлине. Сточари са Средње Горе су се спуштали у суббалканску удолину а исто тако су ишли на зимовник и у равницу Марице. Од већега су значаја миграције родопских сточара, Аромуна и Бугара, који су одлазили у маричку равницу и на трачко-македонско приморје.

Кретање сточара у планине, издиг

У свима планинским областима Полуострва стока се лети изгони у планине на пашу, па били то претежно сточарски крајеви или земљораднички у којима се у већој или мањој мери и стока гаји. Узрок је у оскудици летње паше око села.

Али је у два случаја овај издиг стоке у планину од већег значаја. Најпре у свима оним областима, претежно сточарским, о којима је напред било говора, и донде је од велике важности, докле су оне остале претежно сточарске. Њихове су планине лети осуте овцама.

Даље је издиг у планине, и у планине удаљене од сталних насеља, врло чест у карсним областима медитеранске климе, па било у њима сточарство претежно занимање или се само, истина у већој мери, практиковало поред земљорадње. Јер у тим кршевима је паша преко лета спрљена, и осим тога нема воде за стоку. Становништво ниске Херцеговине, из области Хумине и Рудина, Хумљаци, иду најдаље са својим стадима: пењу се на највише планине у Херцеговини (Чврсница, Зелен-Гора, Трескавица, Волујак и Маглић, Прењ и Глогово и т. д.), па и на Игман и Бјелашницу изнад Сарајева, које су удаљене 3–4 дана хода од херцеговачке Хумине. На планине одлазе у јуну а враћају се почетком септембра. Колибе (станине) су им на висини од 1400–1600 метара и у њима они проведу два и по месеца. Путеви којима Хумљаци са стадима пролазе, одлазећи и враћајући се, познати су под именом хумски или хумљачки путеви. Хумљачко сточарство је почело опадати јер им од окупације Херцеговине држава наплаћује траварину.

Издига, сличних хумљачким, има у највећем делу динарске системе, од Велебита до Скадра, као што је то утврдио Др. Ј. Дедијер. Под летњим су испашама највише заравни и венци у Босни, северној Херцеговини и Црној Гори. На њима сточари остају два или три месеца, до почетка септембра када се окиша и ливаде озелене у ниским областима. По повратку са планине, осталих девет месеци, сточари проведу у својим селима.

У свим областима динарске системе последњих година је ослабило оно претежно сточарење због којега су сточари са стоком морали ићи на зимовник у удаљене жупне области; али се издиг у планину свуда одржао. У Дробњацима и околним племенима усталила се једна врста осредњег сточарења, које Светозар Томић зове буљукчијским сточарењем, где једна кућа или задруга нема више од 100 до 500 брава. Они се дакле не крећу зими у равнице, већ спремају сено за овце (100 ока на овцу за зимницу). Штеде сено и дуго га не полажу бравима, већ и кад први снегови падну „јаве овце у ровине”, по брдима и пољанама са којих ветрови смету снег, и оне ту чепркајући губицом налазе „живу траву”, коју сељаци зову бусином. Од тога се овде често поправе и угоје, а свакад се постиже знатна уштеда у сену. У ровинама се не остаје даље од Светога Саве. Гледа се да овце остану што дуже око села, због гнојења њива, и зато се издиже у планину махом доцније, тек на Петров-дан. Али како мало после тога датума почиње кошење ливада и плашћење сена, то са овцама остану само млади чобани или пастирке.

Пре 50–60 година, када је сточарство било развијеније по побрђима и равницама него што је данас, и тамо је било издига у планину, и ако не у удаљене планине; таквог сточарског кретања је било на пример у свој Шумадији, чак и у равницама око Саве и Дунава.

У неким областима ослабелог сточарења сељаци се удружују и заједнички шаљу своја мала стада на високе испаше. Сву стоку чува један чобанин. Заједничко је и млеко од кога праве сир и деле га по броју брава. У источној Србији се ова сточарска удруживања зову бачије или бачевање. Кад се у Дробњацима здруже два три домаћина, који немају много брава, каже се да су се „усуиашили”, помешали овце и говеда, и онда чобани једног домаћина чувају овце, другог говеда, а трећег јагњад (саопштење г. С. Томића).

Узроци пастирских кретања

Главни је узрок спуштању сточара у жупна приморја и равнице снежни покривач у континенталним деловима Балканског Полуострва, услед кога нема тамо паше преко зиме; сточари слазе у жупно приморје и у котлине са медитеранском или преиначеном медитеранском климом, као и у ниске земље и равнице око Саве и Дунава. У овим пределима нема снега или доцније пада, и у њима су сточари могли наћи сточне хране у току целе зиме. Због све веће насељености, и због тога што су ниске земље постајале у току последњих деценија праве земљорадничке области, динарски сточари не могу сада остати преко целе зиме у њима, јер нема довољно испаша и сена. Због тога се у новије време према њима спуштају у два маха, с јесени и у почетку пролећа, време када у овим областима има испаша док их на планинама нема.

Кретањима сточара у планину главни је узрок тражење пространих летњих испаша, јер су тада паше у медитеранским земљама спрљене, а плодне равнице засејане. Пашне планине већином нису удаљене од сточарских села, осим у карсним областима са медитеранском или преиначеном медитеранском климом, у којима готово ни на планинама нема летњих испаша.

Услед превлађивања земљорадње, сточарских је кретања из године у годину све мање: сточари све више обрађују земљу и постају земљорадници; номадски Аромуни одлазе у вароши и баве се као Цинцари трговином и занатима. Има и других узрока. У оно доба када је цело Балканско Полуострво припадало Турцима, сточари су се могли слободно кретати, јер између држава није било граница. Међутим, после ослобођења, границе су биле препрека сточарским кретањима: требало је плаћати разне дажбине и осим тога сточари су сматрани као страни поданици. Услед тога су готово престала сточарска кретања на даљине, у жупна приморја и северне равнице. Такав је случај са миграцијама динарских сточара и Аромуна у моравску Србију, Босну и Бугарску, Аромуна у равнице око Арте и у Тесалију и родопских сточара у марички слив. Да би избегли граничне тешкоће, многи су се Аромуни сасвим преселили у планине где су бивали на летовишту: Стару Планину, Копаоник, Варденик, Видлич и друге, и тако су остали у границама Србије и Бугарске; ови преко зиме слазе у суседне равнице. Видео сам у коликој су забуни били мијачки сточари који, после балканских ратова (кад је успостављена нова граница између Србије и Грчке), нису могли да оду у Солунску Кампању. Ово им је дозвољено тек после дипломатског посредовања које је било скупо и споро. У другој књизи ћемо поменути остале, више локалне узроке, као што је образовање арбанашких пљачкашких чета од почетка XIX века, које су сретале сточаре и отимале им стоку, и тиме спречавале сточарска кретања.