Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Становништво овога типа заузима средишни део Балканског Полуострва, области косовско-метохиску и вардарску као и околне пределе. Оно се простире од Косова до вароши Ихтимана, која је на развођу Искра и Марице, затим од Ниша до Солуна. Овоме типу припада дакле део становништва Јужне Србије као и Шопови западне Бугарске и пиротске околине и Заглавка у Србији.

Географске и етнолошке погодбе

Распрострањење овога типа поклапа се већим делом са облашћу родопске планинске системе, која је састављена поглавито од кристаластих шкриљаца, гранита и еруптивних стена; али прелази и на области младих набирања које су састављене од разних стена. Цела је област у скорашњој геолошкој периоди била испросецана раседима. Због тога се, дакле, с геоморфолошког гледишта одликује потолинама (котлинама), од којих неке имају до 2000 квадратних километара, а растављене су планинским масивима, који се простиру као површи, поређане једна изнад друге. Потолине су биле под језерима: услед тога у већини од њих има језерског наноса. Дна ових котлина и старе језерске терасе, које се ступњевито дижу по њиховим странама, особито су повољни за земљорадњу. У току историског времена они су били најпогоднија места за људско настањивање, и на њима се централни тип најбоље развио.

У некима од ових котлина заостала су највећа језера Балканског Полуострва (Охридско, Преспанско, Островско итд.). Врло богата рибама, ова су језера још од најранијих времена пружала становништву обилна средства за живот. Још Тукидид помиње сојеничарска насеља Пеонаца на језеру Празијасу (Дојранско Језеро) и њихов врло приносан риболов. Шуме и пространи пашњаци на површима били су такође од великог значаја, а близина јегејског и јадранског приморја олакшавала је у овим пределима најзнатнија сточарска кретања на Полуострву.

Подела рељефа на јасно одвојене делове утицала је на врло јаку подвојеност код становништва и допринела да се развије обласни живот. Велике котлине, одвојене једна од друге високим и пространим планинама, биле су утолико више повољна средишта за стварање посебног живота, што су саобраћајне везе биле некада врло тешке и тек отскора почеле да се поправљају. Због тога се овде више но у ма коме другом делу Балканског Полуострва наилази на велико етничко шаренило, на ванредну разноврсност дијалеката, ношње и обичаја. Али осим ових етничких разлика, које су везане за ове котлине или жупе, има и других, дубљих разлика. Оне су последица тога што је једна група, жупа, одвојена од друге врло високим и масивним планинским ланцима: ове се велике области разликују једна од друге климом и још више саобраћајним правцима, географским и трговачким везама, услед којих су се развиле разне врсте начина живота и разлике изражене у културним утицајима.

Такве су на пример: косовска и метохиска област, које су од других одвојене Шар-Планином; западна Македонија, битољска област са великим језерима, ограничена са источне стране бедемима Бабуне и Јакупице, које се дижу изнад десне обале Вардара; јужна Македонија, права Македонија, јужно од вардарске клисуре која се зове Циганска Клисура (Чингане Дербент); шопска област, источно од Вардара, која обухвата и велики део Искрова слива; напослетку, између ових разних жупа има низ котлина дуж Вардара и Јужне Мораве, у моравско-вардарској области. Разлике које се запажају код становништва ових области тако су осетне, да су послужиле као поуздана основа нашем покушају да поделимо централни тип у варијетете.

Мање хомогена од динарске, ова се област одликује мешањем и укрштањем разних народа. Поменули смо већ две велике турске оазе, кајларску, јужно од Островског Језера, и дугачак појас турског становништва који се простире, без прекида, од Дојрана до Скопља и који је у току векова раздвајао источне групе (састављене поглавито од Шопа) и западне групе централнога типа. Уз Османлије треба ставити и Арбанасе који су, продирући на исток, за време Турака, претопили у себе многе Јужне Словене. Њихов притисак на Јужне Словене био је овде много тежи од турског притиска.

Али су на Словене често имали пресудног утицаја Грци и Цинцари или Аромуни, утолико пре што су припадали истој православној вери и били под утицајем византиске цивилизације. Растурени по свима варошима, чак овде-онде и по селима, Аромуни и Грци су у току векова чинили сталеж трговаца; црква и свештенство су били грчки; грчки је језик био језик цркве и трговаца: то је био једини књижевни језик који је изазивао велике успомене, успомене на Византију и Јеладу.

Због свега овога велики број Јужних Словена централног типа се претопио у Грке; други, још многобројнији, само су им подражавали. Али је средином 19. века настао преокрет у супротном правцу и погрчени Јужни Словени су се вратили словенству претапајући у себе многобројне Аромуне. Ови страни утицаји и ова разна етничка стапања извршили су се нарочито по варошима. Они су оставили дубоке трагове у психологији централног типа.

Психичке особине

Патријархални ступањ, карактеристичан за динарски тип, није у овој области распрострањен, изузевши неколико планинских области у којима се његова организација донекле очувала. Централни је тип непотпуно учествовао у развитку, који је захватио цео динарски тип. Нема свога књижевног језика и своје властите књижевности. Уопште до наших дана није онолико снажно свој као динарски тип.

Када се становништво централнога типа упореди са другим Јужним Словенима, највише пада у очи архаичност обичаја, нешто старо словенско или јужнословенско, затим старо балканско или турско-византиско. Са овом се архаичношћу везују и стапају и друге особине, особине потиштене класе. Кроз све те особине провлачи се једна нарочита реалистична црта душе, основна психичка црта централног типа.

Архаичне и старобалканске особине

У области овога типа постојало је племенско уређење и племенска имена – Језерци, Брсјаци, Драговићи итд. – често се помињу почетком Средњега века. Ова је организација ишчезла вероватно под утицајем византиске управе, јер су ови крајеви и слив Марице били под византиском управом дуже но остале јужнословенске области. Овде треба додати и утицаје српске и бугарске државе, које су наизменично са Византијом владале овим областима. До данас се једино очувало име племена Брсјака, али без икаквих трагова патријархалног уређења.

Иако су племена ишчезла, задруге су постојале ипак скоро свуда и изгледа да су ојачале за време турске владавине. Њих има на Косову и у Метохији, у тетовској околини, у Поречу, у Преспи итд., као и у шопским крајевима. Негде има и обичаја славе. Задруга и слава ређе су на источним границама централног типа и потпуно ишчезавају источно од Ихтимана и Искра. Ипак задруга и она топлина у односима између чланова задруге нису онако живи, а са тим долазе и друге разлике.

Становништво централног типа није се онако развијало како су се од Средњег века до данас развијали други јужнословенски типови, нарочито динарски и панонски. Средњовековна историја није оставила у њиховој свести дубоких националних трагова. Ова се историја није кристализовала у предањима, осећањима и у народној мисли, или, ако се одржала, то је било у незнатној мери, као да су покољења наслеђивала једно од другога поглавсто физичке особине. Готово је остала она иста архаична словенска свест. И док је језик у динарској области напустио многе од старих облика, да би створио нове, језик централног типа остао је архаичнији: очувао је старе речи и старе језичне облике. Али ипак није ни он остао потпуно непромењен; и он се модификовао услед додира са страним језицима.

Колико овај тип има у себи архаичнога види се по њихову начину осећања и мишљења, нарочито у њиховим народним песмама. Ово се запажа више код жена но код људи: оне су очувале стару ношњу, која уосталом пада у очи старим везовима и богатим украсима.

Међу множином Јужних Словена проматрач би лако могао познати човека централног типа, теже по његовој спољашности али врло брзо по архаичним цртама његова језика и по његову менталитету. Запазиће се да има у овом типу словенског осећања, мало неодређеног, али неоспорног. Ово је снажан тип, знатне животне снаге, чију су словенску основу мање начели страни утицаји и етничка стапања него код источног или код панонског типа.

Код овога типа се запажају још и многобројни остаци старе византиске цивилизације, каткад као скамењени, измешани са турско-источњачким утицајима и моралним схватањима који су се јавили за време турске владавине. Ми ћемо их често помињати на следећим странама.

Утицаји византиске цивилизације на становништво највише се осећају у областима централног типа и у маричком сливу. Томе има разних узрока. Најпре, као што смо видели, ове су области у Средњем веку биле дуже под непосредном византиском управом него друге. Кроз њих су, поред осталога, пролазили главни уздужни путеви; оне су најближе Цариграду и Солуну, главним старим центрима византиске цивилизације. Македонске су вароши биле потпуно погрчене и ту се наилази, чак и у турско доба, на неколико центара у којима се одржао стари балкански живот: Серез, Његуш, Воден, Мускопоље, унеколико Охрид итд. Ово су балканске области у којима има, нарочито у варошима, највише византиских или појелињених Грко-Аромуна, потомака „Ромеја”. Напослетку, ове су области за време турске владавине најдуже остале без саобраћаја и без слободних и разноликих веза са западном цивилизацијом.

Рајинске особине

Због робовања под Турцима у овоме типу се развила потиштена и нижа класа: раја.Карактеристичне особине ове класе истина нису ни етничке ни сталне: њих постепено нестаје уколико поједине области централног типа улазе у састав хришћанских балканских држава; али оне су тако дубоко укорењене, да ће се одржати у току више нараштаја, док их потпуно нестане.

Истина, рајинске особине нису карактеристика само централног типа. Њихових трагова има и у динарском, па чак и у панонском типу. Али су најјаче изражене у централном и у источном типу. Ове су области биле дуже под врло јаким турским притиском.

Противно ономе како је било код динарског и панонског типа, Турци су овде чинили већину становништва у варошима; ово су такође једине области на Полуострву у којима је настањена велика маса турског сеоског становништва.

Треба додати, да је овде више но игде био у снази читлучки економски систем, под којим су сељаци живели на земљама ага и бегова у потпуној потчињености и под сталним надзором својих господара.

Напослетку, два варијетета овога типа, косовско-метохиски и западномакедонски били су под утицајем поисламљених Арбанаса, народа суровијег и више наклоњеног притиску и насиљима него Османлије.

Утицаји моралне мимикрије

Од многобројних рајинских особина централног типа највише падају у очи оне особине које потичу од моралне мимикрије. Под тим разумемо утицај суровости и насиља господара на менталитет овога становништва или и последице подражавања овим господарима. Послушност и напор робова да се угоди жељама и укусу господара били су главни чиниоци овога преображаја.

Предосећајући шта се од њих очекује и шта је за њих било корисно да чине у свакој појединој прилици, чифчије или кметови су у себи стварали рајинску душу, тј. постали су потиштена и потчињена бића. Морална мимикрија се развила по свима областима централног типа, нарочито у неким котлинама где становници живе у додиру с Арбанасима.

Први је знак мимикрије у овим областима био примање арбанашког одела. Затим је дошло усвајање њихових покрета, понашања и самог језика, тако да се на путу и на тргу нису могли разликовати Срби од Арбанаса. Ако непознат човек дође у кућу метохиског Србина, овај ће почети са њим говор арбанашки, да не би одао своје порекло. Али ће онај који зна за ову навику лако познати, да ли је ушао код Србина, макар то било и по очуваној старој женској народној ношњи. Неки метохиски Срби су се у свему арбанашкоме били дотле дотерали и извештили да су могли бити примљени и преноћити у арбанашкој кући и да Арбанаси нису ни слутили да су примили Србина.

Овом спољном мимикријом становништво се чувало од мучења и насиља. Али је она водила непосредно примању ислама и поарбанашавању. Има породица које су само упола поисламљене (у околини Пећи, у Гори код Призрена), где је мушкиње примило ислам а женскиње остало православно. Познати су ми случајеви где су само старе жене остале православне, док су сви други чланови у породици примили ислам.

Само се по себи разуме да чим Србин постане муслиман престаје потреба за мимикријом; штавише, из већ показаних психолошких разлога он постаје најљући насилник према својој браћи. Може се рећи, да су ови отпадници највише допринели да се раја доведе до најнижег ступња понижености.

Од моралних особина се услед мимикрије најпре развије понизност према беговима, према насилницима, према свима мухамеданцима, једном речи према свима који нису раја.

Раја се све више навикава на то да је нижа, ропска класа која има да се улагује и да се клања, да би се умилила господару. Ови људи постају притуљени, скривени, неповерљиви и подмукли; навикну се на претварање и на подлост, јер им то помаже да могу живети и да се сачувају од насиља. Чивчије се навикну да варају свога агу и да поткрадају трећину или четвртину од земљорадничког приноса која њему припада. У неким крајевима конкубинат између хришћанских жена и Турака није био много зазоран. У Маријову (Морихову), недалеко од Битоља, он је био постао обичајем. У свима областима централног и источнобалканског типа ови више мање осамљени случајеви конкубината били су од утицаја на расне особине словенског становништва. Друкчији су случајеви да мухамеданац отме хришћанку, или штавише да хришћанска жена оставивши кућу побегне мухамеданцу и прими његову веру; али ови обичаји нису били од етничког утицаја на словенско становништво.

Морална мимикрија се нарочито развила у неким варошима, које су биле под силним утицајем арбанашког насиља и безвлашћа, као нпр. у Ђаковици и у Дебру. Пошто је примило све што је турско и арбанашко осим вере, српско је становништво било сведено на праве парије. Срби нису смели без Арбанаса излазити из вароши, нису могли имати своје њиве и винограде, ни боље куће и дућане; нису смели носити боље одело и могли су се бавити само нижим занатима којима се Турци и Арбанаси нису хтели бавити, као што су ковачки, грнчарски, зидарски, ужарски, опанчарски и свећарски (мумџиски). У последње турско време, пре 1912 год., ови су варошани изгледали као оне мале старе верске секте које живе у најзабаченијим крајевима источњачких (предњеазиских) вароши: претстављали су последњи стадијум народа који је сведен на најнижу друштвену и економску класу.

Угледање на господаре

Било га је поглавито у варошима, ређе у селима. Састојало се у усвајању турскога начина живота, наравно само унеколико, јер није ишло примати све турске особине, пошто се раја не може понашати као господари.

Турски утицаји у варошима су безбројни. И хришћанске су куће исто онако као и мухамеданске уопште унутра увучене и према улици зидовима од ћерпича или од камена ограђене. Куће су унутра уређене слично турским, са „доксатима” (балконима); собе су са „миндерлуцима”, са „долапима” (орманима) у зиду итд. Све женске носе шалваре. Ретко излазе из куће и баште, нарочито девојке. Оне везу турско-источњачке шаре на кошуљама и на рупцима, сматрајући народне, геометриске, облике за простачке. Друже се са булама и многе од њих говоре турски. Људи се наравно још више служе турским језиком. Хришћани су примили и много турских обичаја.

Православни се као и Турци каткад подају особитом начину весеља, тзв. „ћефу”. Неки од имућнијих се у господству угледају на Турке. Други имају турску господарску ћуд и тиранске навике господара и насилника. Ово се показивало и после ослобођења 1912 године, јер су се многи хришћани сећали турскога господства и турских начина и почели су се у томе смислу понашати.

Непосредни утицај стеге и насиља

Показује се у томе што су скоро код свију хришћана развијени страх и плашљивост. Кад се у неком крају појаве мухамедански насилници и разбојници, читаве области су често месецима у паници. Има крајева у којима је хришћанско становништво живело у страху од рођења до смрти. У неким крајевима Македоније неће причати како су се тукли са Турцима или Арбанасима, већ како су успели да испред њих побегну или да се неким лукавством спасу. У Македонији су ми говорили: „Ми и у сну бежимо испред Турака и Арнаута.” Истина су се од пре двадесетак година појединци ослободили овога страха; али то није захватило шире народне слојеве. Па и после ослобођења 1912 године на многим се хришћанима запажа, да ново стање не схватају потпуно; на лицу им се још види страх.

Из истих узрока развиле су се изразите моралне особине раје: особито недостатак искрености и отворености, отсуство јуначкога или витешкога духа. У тешкој борби за живот развила су се међу самом рајом осећања зависти, мржње, каткад и пакости. Али не треба сувише оштро осуђивати ове стварне мане; оне нису производ битних особина самога становништва, већ сурове владавине коју су подносили. Подјармљеност и робовање су свуда проузроковали исте последице.

Али су и крај овако створеног менталитета кашто избијала осећања праве племенитости. Овде-онде се јављала узајамност међу рајом, махом у облику познате узајамности потиштених, са скривеном и пригушеном осетљивошћу и са поносом раје, који је сличан поносу жртве. Било је села и области морално бољих и јачих, нарочито кад се у њима јаве виши морални типови, тзв. селокрепци(чувари сеоских врлина).

Већ у току последњих година примећују се знатне промене у овоме погледу. Ове промене, које нису само спољне, могле су се запазити нарочито на младим људима на Косову, у Метохији и у западној Македонији. Некада повијени, људи су сада усправљенијег хода, лица су има постала ведрија, поглед јаснији. Више се крећу и изгледа да их је много више него пре рата. Отворенији су и слободнији, осетили су се своји; носе оружје и јашу коње. Нестало је затварања у кућу, нарочито у варошима, и почео се мало по мало мењати онај зачмали и закржљавели варошки живот. Чује се критика српске управе и често с разлогом. Особито је на оне у војсци повољно утицао додир са људима из старих граница, и од њих су брзо почели примати витешке начине и виша осећања. Велики број ових младих људи умео је честито и јуначки погинути у ратовима од 1914 до 1915 године.