Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Одавно су испитивачи опазили заједничке основне етничке црте Србо-Хрвата, Словенаца и Бугара. Констатовали су, да се неосетно разликују језици којима се говори од Љубљане до Солуна и од Изонца до Црног Мора. Словенски лингвисти су први груписали ове народе под именом Јужних Словена насупрот другим словенским народима, источним и западним Словенима. Као што су језици истоветни или врло слични, исто тако и основни обичаји и народна схватања, на које је доцније развиће мање утицало, чине један део заједничког наслеђа Јужних Словена, иако ови народи, на полуострву и ван њега, станују у областима врло разноврсних географских прилика.

Ове сличности падају утолико више у очи, уколико је историја ових племена била различна а развитак свакога од њих потпуно независан: Бугари, на крајњем истоку, нису имали скоро никакве везе са Хрватима и Словенцима на западу. Сем тога друштвене прилике и начини етничких асимилација, којима се један народ преображава, били су различни на истоку и на западу. Врло је вероватно, да се заједничке особине свих ових народа нису развиле после њихова настањивања на Полуострву. Оне су морале бити донете из пређашње закарпатске домовине, где су Јужни Словени вероватно чинили једну етничку заједницу још тешњу него што је данашња.

Ипак има језичких и етничких разлика између разних јужнословенских група. Најпознатија је разлика између западних и источних Јужних Словена, између Србо-Хрвата са Словенцима на једној и Бугара на другој страни.

Србо-Хрвати говоре језиком који је толико једнолик, да једнога Србина из Србије може без икакве тешкоће разумети Хрват са Истре. Према облику заменице што овај је језик подељен на штокавски и чакавски дијалекат и сматрало се, да штокавски дијалекат карактерише Србе, а да је чакавски својствен Хрватима; данас се зна, да се Срби не могу оделити од Хрвата на тај начин. Има становништва које говори штокавски и назива се Хрватима. Чакавски дијалекат, кога уосталом брзо нестаје, ограничен је на неколика мала језична острвца у северној Далмацији и у јужној Хрватској, на јадранска острва и на средњу и западну Истру. Изван ових крајева, у којима се чакавски дијалекат одржао услед географске усамљености, сви Србо-Хрвати говоре штокавски. Место штокавским и чакавским Словенци говоре кајкавским дијалектом. Али овај дијалекат није својствен само Словенцима. Хрвати из три гранична округа, из загребачког, вараждинског и крижевачког, говоре такође кајкавским дијалектом, кога уосталом нестаје пред штокавским, који се шири као књижевни српско-хрватски језик. Кајкавски се дијалекат још добро одржао у Крањској, у околини Трста, у Штајерској и у Корушкој, а чакавски је дијалекат спао на ред локалних говора.

Тако су, дакле, ове дијалекатске разлике безначајне. Осим тога оне не одговарају тачно подели на Словенце, Хрвате и Србе.

Осим језика основне су психичке црте исте код Србо-Хрвата и Словенаца. Они се одликују интелектуалном и моралном осетљивошћу, којом разликују ниансе, често најфиније; великом осећајношћу и јако развијеним осећањем симпатије која је у основи народне душе код свих Јужних Словена. Ова су осећања живља него код Руса, нарочито Велико-Руса. Она често прелазе у страсти и могу се у унутрашњим борбама изродити у нетрпељивост. Србо-Хрвати се још одликују и богатом маштом, заносом и одушевљењем, укратко: јако израженим идеализмом.

Ове језичне и психичке сродности и многе друге које су запретане тињале у јужнословенским племенима једног су дана откривене. Ова су се племена узајамно познала и почела су осећати, да чине једну националну целину, нарочито почевши од турске најезде у 15. веку и после великих миграција. Тада се родила свест о националном јединству.

Срби, који чине готово две трећине јужнословенског становништва, продрли су миграцијама у Хрватску и Славонију, у Далмацију и у јужну Крањску. Јако су се измешали са Хрватима, а чак донекле и са Словенцима. Прешавши делимице у католичанство и у унијатску вероисповест, Срби су допринели, да се избришу раније разлике и да српско-хрватско становништво постане још већма једнолико. Културне разлике између ове две групе знатно су се ублажиле.

Оно што је допринело да их још више уједини и почне стапати, биле су заједничке борбе против Турака и заједничке патње. Услед миграција Срби и Хрвати су се тако измешали и једни у друге тако уплели, да је данас немогућно оделити их, чак и са географског гледишта. Миграције и њихове последице биле су главни повод заједничких књижевних, националних и политичких манифестација које су се доцније јављале.

Књижевни језик и књижевност постали су заједнички Србо-Хрватима нарочито од почеткх 19. века. Међутим су Словенци и Хрвати имали већ у 16. веку заједничку књижевност верског карактера, услед протестантског покрета. Она је била делимице писана ћирилицом, вероватно да би протестантству привукла досељене Србе. Сем тога су и многи католички писци из Славоније и Босне писали ћирилицом. Велика књижевна епоха била је она у Дубровнику 16. и 17. века. То је била заједничка српско-хрватска књижевност, писана штокавским, херцеговачким дијалектом, пошто је дубровачко становништво било непрекидно увећавано досељеницима из Херцеговине и Рашке. Кад се изузму неки архаични облици, језик дубровачке књижевности је исти онај који је у 19. веку усвојен као књижевни српско-хрватски језик. Ова је акција почела већ крајем 18. века. Велики српски писац, пореклом из Баната, Доситеј Обрадовић, чија је породица произашла из српских досељеника са Балкана, студијама и путовањима по Европи био се сродио са западњачким идејама. Путујући по јужнословенским земљама, он је опазио стапање и изједначавање које се било извршило у становништву и прокламовао је народно јединство Србо-Хрвата и Словенаца. Он се трудио, да уведе народни језик као књижевни наместо обласних дијалеката и наместо језика тадашње српске књижевности, у коме су превлађивали руски елементи. Али је ову реформу остварио тек Вук Караџић, пореклом из Србије, у коју су се његови преци доселили из Херцеговине, где су припадали племену Дробњацима. Он је употребио за српски књижевни језик говор западне Србије, језик Јадра. То је био штокавски дијалекат скоро исти са херцеговачким.

Око 1830 године Људевит Гај је увео код Хрвата штокавски дијалекат као књижевни језик. Људевит Гај је био, као и многи његови сарадници, пореклом из Загорја, из области северозападно од Загреба, где се говори кајкавским, словеначким дијалектом, Почевши од ове епохе остварило се јединство у језику и књижевности код Србо-Хрвата и српско-хрватски језик и књижевност почели су се ширити и код Словенаца. Али је Људевит Гај у исто време био себи поставио пространије циљеве.

Он је сматрао имена Србо-Хрвати и Словенци као обласна имена једног истог народа и да би их избегао усвојио је за означење целога народа име „Илири”. Вероватно је, да је у том погледу био од утицаја на њега назив „Илирија”, који су Наполеон и француски администратори били дали областима освојеним од Аустрије 1809. године, областима које су обухватале Крањску, словеначке делове Штајерске и Корушке, Трст, Далмацију и западну Хрватску.

Загреб је постао средиштем покрета за уједињење. Име „илирство” замењено је именом „југословенство”, захваљујући нарочито делатности Штросмајера и Рачког, који су 1867 године основали у Загребу Југословенску академију знаности и умјетности. Отада су се умножиле књижевне везе са Српском академијом у Београду и са Матицом српском у Новом Саду. Али име „југословенство” задуго није продрло у народне масе и употребљавало се само у књижевним, научним и уметничком круговима. Тек у току последњих година почело је да се шири, нарочито на западу, код Словенаца.

Од означеног времена почели су научници, књижевници и уметници израђивати програм народног јединства, одушевљавајући се заједничким идеалом о независној народној држави.

Затим је почела последња фаза овога развитка, фаза политичка.

Све балканско становништво досељено у Аустро-Угарску није никада заборавило своје сународнике, заостале у „земљи матици”: интересовало се за све догађаје на Балкану; многи су се досељеници надали, да ће се повратити у своју земљу, једном ослобођену од турске управе. Једна струја заједничког осећања и мишљења утврђивала се на обема обалама Саве и Дунава. Ослобођење Србије (1804—1815) пробудило је шире наде. Нова српска држава није се, као средњевековна Рашка, створила у средишту Балканског Полуострва. Она се консолидовала далеко од овог средишта, на десној обали Саве и Дунава око Мораве, на северу Полуострва, у непосредној близини некад аустриских јужнословенских земаља. Она се још више приближавала овим земљама својим етничком саставом, јер је обухватала српске групе које су у току турске епохе насељавале јужнословенске земље у Аустрији. Чим је Србија створена, Срби Аустро -Угарске а затим и сви просвећени Јужни Словени увидеше у њој земљу, „националне мисије”, „балкански Пијемонт”. Многи образовани људи дођоше, да би од Србије створили јаку кнежевину, модерну државу и „да би могли дисати слободним ваздухом слободне Србије” (Доситеј Обрадовић). Националне тежње се манифестоваше већ у доба илирства, а нарочито 1848 године када су се Хрвати и Срби из Хрватске и Славоније и Срби из Баната и Бачке, удружили са добровољцима из Србије, заједнички борили против Маџара. Хрватски Сабор у Загребу и Српска Скупштина у Карловцима прокламоваше народно јединство. Отада су се ове тежње непрекидно манифестовале сваком новом приликом. Оне су постале политички програм Србије под владом кнеза Михајла Обреновића (1862—1868) који је, одушевљавајући се јужнословенском идејом, био себи ставио у дужност да оснује једну српско-хрватско-бугарску државу (Гарашанинов програм). Отада су ове тежње и ови програми постали прецизни. Али је практична акција почела тек последњих двадесет година, нарочито после 1903 године, од оснивања јужнословенског клуба у Београду који се назвао Словенски Југ. Требало је заиста да Србија постане богатија, да би могла одржавати солидну војску; да стекне угледа својим економским напретком, својим демократском установама, својим университетом и својом Академијом наука и најзад појавом снажне и оригиналне књижевности. Тако је Србија давала доказа о својој животној снази; она је показала, да може издржати економски рат, који јој је Аустро-Угарска објавила.

За последњих петнаест година развиле су се тежње за уједињењем у јужнословенском земљама двојне Монархије. Први јавни знак овога развића био је склапање српско-хрватске коалиције у Хрватској, поред свих препрека које су долазиле из Беча и Будим-Пеште. Идеја о националном јединству прокрчила је пута код Србо-Хрвата у Аустро-Угарској и они су почели заједничку акцију одбијајући да буду оруђе династичке и клерикалне политике. Вође генерација су изјављивале и понављале: „Ми хоћемо да чинимо са Србима један народ као што су велики народи у Европи”. На приморју, у Ријеци и у Далмацији, ове су се тежње манифестовале са највише живости.

Млади нараштаји су покренули велики број листова и часописа у Загребу, Сплиту, Љубљани, па чак и у Прагу. У њима је провејавала ова мисао: „Ми смо Јужни Словени; сепаратистичких назива треба да нестане пред нашим генеричким именом; ми ћемо, дакле, узети име Јужни Словени, које ће највише допринети нашем народном јединству”.

За време балканских ратова и за време кратког живота аутономне Арбаније, па и за време Светског рата, Јужни Словени су стално нападали политику Аустро-Угарске и отворено исказивали своју одлучну вољу, да се са Краљевином Србијом уједине у политичку целину. Њихови поступци, скоро револуционарни, уливали су озбиљна страховања нашим мирољубивим људима, јер је Србија желела заслужен одмор, пре него што искрсну нови сукоби.

Нови је нараштај створио на земљишту двојне Монархије велики број тајних друштава из којих су потекли познати атентати, извршени у Сарајеву, Загребу и још једном у Сарајеву! Творци ових догађаја, који су постали историски, били су очевидно надахнути примером талијанског рисорђимента.

Чим је плануо Светски рат, јужнословенска омладина је појурила из Аустро-Угарске, уколико је то било могућно, да помогне Србију у њеној неједнакој борби. Други су прешли у Француску или Енглеску и основали Југословенски Комитет да допринесу другим средствима остварењу својих жеља. Они који су остали у Аустро-Угарској без престанка су потврђивали, не обзирући се на опасности, да хоће да створе своју националну државу. Овај је покрет продро у народне масе. Он се спојио са демократским покретом. Јужнословенско јединство је коначно запечаћено у Светском рату заједничким патњама. Оно не може више бити сломљено ни заустављено вештачким одлукама. Доцније га треба учвршћивати и даље неговати.

Идући преко Балканског Полуострва, од Јадранског Мора ка Црном, испитивач ће наићи на знатније језичне и етничке разлике, нарочито улазећи у области насељене Бугарима. Са једног гледишта особито ће му пасти у очи појава постпозитивног члана, који долази као додатак на крају именица. То је карактеристична црта говора у областима источно од Искра. Уз њу иду нестанак промене код именица и употреба предлога. Али што још више на први поглед пада у очи, то су расне особине становништва источно од Искра и од Ихтимана у Бугарској: тамо су многобројни монголоидни типови, којих је све више уколико се иде ближе Црном Мору. Задруга нестаје потпуно као и слава. Људи се ретко сећају својих далеких предака; свако носи име свога оца. Најзад ће проматрач запазити, поред неких особина заједничког свима Јужним Словенима, неко духовно стање својствено Бугарима, које одваја ово становништво неким битним цртама од свих других Јужних Словена на западу од Искра. Ова река и развође између ње и Марице, источно од Софије, чине етничку границу која пресеца на два дела јужнословенско становништво.

Језичне и етничке особине које смо навели као својствене Бугарима не јављају се наједном источно од поменуте границе. Има пространих области где српске и бугарске особине продиру једне у друге и стапају се, као у правој Македонији (јужно од Велеса) и у шопској области између Тимока и Искра.

Али чак источно од Искра, а нарочито у Средњој Гори, јавља се овде-онде бугарско становништво, које се по својим типичним особинама приближује Србима.

Ово источно становништво створило је у Средњем веку бугарску државу, која је са западним Јужним Словенима, нарочито са Србима, имала мало других додира осим супарништва и борби. Али су у току турске владавине ове борбе заборавили и Срби и Бугари. Масе српског и бугарског становништва, које су радиле земљу, које су трпеле исте патње и имале исте непријатеље, почеле су се приближавати и чак изједначавати, нарочито у прелазним областима. После ослобођења Србије Бугари су у њој налазили уточишта, У то су време многи Бугари похађали више школе у Београду и у Крагујевцу. Бугарски емигранти у Букурешту били су закључили уговор са кнезом Михајлом Обреновићем, по коме су Србија и Бугарска имале чинити једну државу. Нова бугарска држава, створена после српско -турског и руско -турског рата у 1876—78 године, обрнула се у супротном смислу. После неких устезања, Бугари нове Бугарске усвојише за свој књижевни језик један дијалекат који их је највише удаљавао од Срба. Они су развили свој амбициозни и империјалистички програм, који је подржавао краљ и политичари и који је популарисан школом и ратовима против Срба, донекле чак и у народним масама.

Ипак, по личним проматрањима до којих смо дошли мало пре рата, можемо веровати, да мржња против Срба није ухватила дубока корена код бугарских сељака.

Пропуштена је повољна прилика пре 1878 године, да се Бугари уједине са другим Јужним Словенима. Сада, одмах после ратова од 1913 и 1915 год. то је немогућност, то је утопија. Сви покушаји ове врсте осуђени су на неуспех. И поред тога није немогућно, да Бугари приђу западним Јужним Словенима у даљој или ближој будућности. Али је за то потребан један период мира, једна ера демократизације, у којој треба просветити народне слојеве, нарочито у Бугарској.

Континентални блок и бивше аустроугарске земље у којима живе Јужни Словени по своме су месту између средње Европе са континенталном климом и грчко-јегејских области са медитеранском климом. Начин живота код Јужних Словена разликује се од начина живота северних земаља, насељених поглавито Немцима, као и од начина живота јегејских области у којима станују Грци. Осим тога треба истаћи, да Јужни Словени на Балканском Полуострву насељавају разнолике природне целине које, поред пуно других утицаја (евро-азиске особине, особине спајања и прожимања, особине осамљености и одвајања), такође утичу на становништво. И други су утицаји исто тако допринели, да се формира темпераменат ових народа: претапање балканских старинаца, историски догађаји, утицаји разних цивилизација. У многим се областима још и данас осећају психички остаци ранијих времена – особине/менталитет хајдука, навике племенског живота, итд. Дакле, има психичких разноликости и оне су учиниле да се створи одређен регионални живот са врло јасним и врло различним изражајима. И поред ове разноликости могу се издвојити заједничке основне психичке црте код појединих ужих заједница и разликовати типови, варијетети и групе.

Тако можемо све Јужне Словене груписати у четири типа: динарски, који обухвата динарске области и друге крајеве у које су се доселили преставници динарског типа и утисли свој жиг старом становништву; централни, који обухвата поглавито становништво Јужне Мораве и Вардара и шопским се појасом продужава до Дунава; источнобалкански, коме припада становништво обе источне стране Балкана; најзад панонски тип, који обухвата јужнословенско становништво настањено највећим делом изван Полуострва, у панонској низији. Ови су типови довољно различни, да се могу и на први поглед распознати. Уосталом они нису раздвојени јасним границама: прелазе један у други прелазним зонама чије се становништво често може доделити једном као и другом типу.

Ми ћемо редом проучити ова четири типа. У погледу варијетета и група задржаћемо се нарочито на два типа, на динарском и на централном, имајући за циљ да дамо идеју о методи коју смо употребљавали.