Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Овоме варијетету припада становништво динарских страна окренутих Јадранском Мору, то јест становништво готово свих крајева који су обухваћени развођем између слива реке Дунава и Јадранског Мора: то су, са југа на север, Бока Которска и Скадарска Крајина, цела Далмација, Кварнерско или Хрватско Приморје, тршћански карст и карсна Крањска, Истра и јадранска острва. Становници ових земаља су Динарци староседеоци или досељеници са истока. Ови други чине већину у више јадранских предела.

Ово се јужнословенско становништво изменило под утицајем мора и медитеранске климе: једино су се међу Словенима неке групе из ових крајева прилагодиле медитеранском начину живота, тако да дају чувене морнаре. Такође су једино они међу Јужним Словенима искористили везе с морем и дошли у додир са прекоморским народима и са разним цивилизацијама. Приморске су групе живеле у средини јако прожетој романском цивилизацијом; још и сада има код њих неких трагова византиске цивилизације нарочито из 7. до 10. века, као и неких једва видних преостатака источњачке цивилизације. Грађани и школовани људи, нарочито у варошима приморске зоне, били су под утицајем италијанске културе и ренесансе.

Уопште се у јадранском варијетету, који је био под многобројним утицајима, јављају неке особине и неке подобности, које су друкчије него код осталих динарских варијетета. У сваком случају ово је становништво, онако као и оно у Шумадији, Херцеговини и Црној Гори, једна од најснажнијих и најактивнијих група међу западним Јужним Словенима.

Географска средина и етнички састав

Говорили смо о географским особинама јадранског приморја и његова залеђа или Загоре. Ово су земље карсног рељефа и средоземне климе или климе на коју је јако утицало Средоземно Море. За земљорадњу су једино погодна мала карсна улегнућа и врло ретке долине, које су кратке, дубоко усечене и увек уске. Улегнућа су мања од котлина јегејске области. Обалска разуђеност, која је последица потапања ретких долина и карсних улегнућа, куд и камо је слабија и мањег обима од често пространих и дубоких залива јегејске разуђености. Исто је тако и зона медитеранске климе ужа на јадранском приморју: у Истри се она простире само до на 50 метара над морском површином, а у Далмацији ретко прелази 200 метара. Најзад је и само Јадранско Море мало, уско. Оно је готово као неки просек између Балканског Полуострва и Италије, један залив Средоземног Мора, на југу стешњен Отрантским Каналом и сасвим по страни од великих путева средоземне пловидбе.

Јадранско је приморје једна од најздравијих средоземних области: нема маларије (изузевши око доњег тока Неретвина) ни несносних летњих врућина. Ово је допринело, да се у њему одрже и још више развију крепкост и снага динарских старинаца и досељеника. Земља је пуна сунца и светлости. Земљиште које се обрађује, црвеница по вртачама, увалама и пукотинама у кречњаку, иако је малог пространства, даје поврће и сочно воће, нарочито грожђе и маслине. У варошима и у селима, који су по малим улегнућима и по, често мајушним, заливима, куће су збивене једна уз другу на медитерански начин. Ваздух је особито прозрачан и облици као и рељефне линије на хоризонту се тако јасно оцртавају као у јелинским пределима. И најмање се појединости ту јасно издвајају. Људи збивени по овим малим ћелијама ближи су једни другима него по осталим динарским крајевима: њихове су везе разноврсније и многобројније. Менталитет им је јако изоштрен, кашто чак и рафиниран. Уметнички укус је урођен овом приморском становништву. Ово је друга Грчка, само без географског положаја Грчке.

Старо романско становништво и поромањени Илири једва да су оставили нешто мало трагова у данашњем становништву. После варварских навала почетком Средњега века, Римљани су се повукли у приморске вароши, поглавито у далматинске. Ови Романи, Латини, Далмати, били су добро познати све до краја Средњега века. Они су дуго одржали наслеђене установе општинског уређења у далматинским варошима, основаним за време римског царства.

Од тога времена јадранско приморје почиње вршити своју главну улогу: оно постаје посредник и тумач латинске цивилизације међу снажним динарским Јужним Словенима. Али су се Романи претопили у Јужне Словене или су сасвим ишчезли. С друге стране су се поромањени Илири по селима пред јужнословенском најездом повукли у планине и постали сточари. По историским подацима су Мауровласи, Морлаци, Црни Власи или Црни Латини били већ у Средњем веку упола пословењени и говорили су латинским језиком помешаним са словенским. Ипак се је ово старо становништво одржало у неким врло склонитим крајевима, нарочито на острву Крку, где историски споменици помињу 1504 године „Влахе” поред Хрвата. Изгледа, да је овај развитак био готово завршен крајем 18. века. Алберт Фортис који је пропутовао у врло многим правцима морлачке крајеве у 18. веку није нашао међу Морлацима никаква видна трага од латинштине.

У Средњем су веку разне области јадранског варијетета биле саставни део хрватске краљевине и српских краљевина. Затим су делимично биле под угарском влашћу, од које није остало никаквих етничких трагова. Старо јужнословенско становништво, које се овде населило у почетку Средњега века, није било знатно измењено. Изгледа да је између Неретве и Скадра превлађивало штокавско становништво, северно од Неретве и на острвима чакавско до северозападне Истре, где се наилази на Словенце (кајкавски дијалекат). Ово је било време најтешњих веза између јадранске области и унутрашњости Полуострва. На двору српских краљева јављају се многи Далматинци, нарочито родом из Дубровника и Котора. У 14. веку је српски цар Душан слао своје младе властелине у Дубровник, да се науче западњачким начинима опхођења.

Најглавније су се етничке промене у овој области десиле пошто су Србију (1459), Босну (1463), Херцеговину (1482) и Зету (1499) освојили Турци, а приморску Далмацију заузела Венеција. Границе Турске и Венеције су се додиривале. Маса исељеника из ,,зелене” динарске зоне, нарочито из Босне и Херцеговине, продрла је у јадранске области, на земљиште хришћанске државе, млетачке републике, и ово је било од пресудног значаја за доцнији развитак приморја.

По цену новчаних жртава су Млеци (1409) добили своје прве државине с друге стране Јадранског Мора, варош Задар и његову област, као и острва. Затим су (1420) заузели скоро све градове далматинског приморја. Ове прве своје тековине су Млечићи звали „Vecchio acquisto”. После Мохачке битке (1526), којом је решена судбина Угарске, Турци су заузели целу далматинску Загору, али су приморске вароши, и поред сталне опасности која им је претила, остале под млетачком управом. Чим су Турци отерани од Беча, загорски Србо-Хрвати су се под својим народним вођама побунили, охрабрени и подржани од Млетака. Карловачким миром (1699) су Млечићи добили део далматинске Загоре са Сињем и Книном и највећи део Боке Которске: ово је било „Nuovo acquisto”. После Пожаревачког мира (1718) они су заузели целу далматинску Загору, Далмацију у њеним данашњим границама: „Nuovіѕѕіmo acquisto”. Наполеон је укинуо Млетачку републику 1797 год., али је Кампоформиским уговором Далмација постала аустриска. Дубровачка република и Пољица су били остали независни, и Дубровник се знатно обогатио за време ратова Наполеонова Царства. Године 1807 је Наполеон укинуо републику Пољица а 1808 и дубровачку. Године 1809 је Далмација, коју су заузели Французи, била део Илирске краљевине. Мада је Француска управа уништила доста наслеђених тековина и повластица, она је потпомагала уједињење јадранских Јужних Словена, извршила радове корисне по народ и оставила најлепше успомене код становништва. Помогнута енглеском флотом, Аустрија је заузела Далмацију и јадранско приморје 1814 и 1815 године.

Сви су нови досељеници, који су у јадранске области дошли од краја 15. до краја 18. века, припадали патријархалном становништву, већином ерског варијетета, и говорили огромном већином штокавским дијалектом. Они су донели чисто српске особине. То су многобројни ускоци или пребези. Често је ово био најбољи елеменат динарског становништва који није могао подносити турску управу. Енергични и независни, као што су били црногорски досељеници, они су више волели ове сиромашне карсне пределе него богатије крајеве.

Осим тога су Турци, који су пре Карловачког и Пожаревачког мира држали велики део јадранских области, населили, нарочито по далматинској Загори, многобројне Динарце из Босне и Херцеговине, да би им обрађивали земљу. У Загори северне Далмације једна је група досељеника пореклом из Лике. После протеривања Турака мухамедански Динарци су ретко остајали у Загори, или су прелазили у хришћанство (као на пример у селу Отону). Многи православни динарски досељеници су примили католичку веру, нарочито северно од Неретве, у околини Макарске, Шибеника, у карсном пољу Дицму од Сплита, итд. Пет шестина становништва припада сада католичкој вери, а остатак православној.

Нови досељеници су се раширили по свима јадранским областима и сада чине врло знатну већину становништва у далматинској Загори и у Боки Которској. Многобројни су и на неким острвима јужно од Задра, мање многобројни на Кварнерским Острвима и у карсној Крањској. У знатном их броју има у Истри, чак и у северној Истри (у планинској области Чича). Старо јужнословенско становништво ових области се такође покренуло. Оно се углавном повукло у приморје и на острва, у Истру и Хрватску. Данас га има у Загори само у неколиким незнатним и врло проређеним оазама, као нпр. у Пољицима (у карсном пределу Мосора), али ту има и једна група врло старих досељеника из Босне. Вредно је истаћи, да се је део старог становништва Боке Которске иселио у предео северно од Трогира, нпр. у село Убли. Вероватно је да су се у току ових сеоба турскога времена и Власи динарских планина населили по планинском делу Истре, северно од Чичарије – они живе и сад тамо у два села (Жејане и Муне) и зову их Ћирибирцима – као и северно од карсног језера Чепића, у Истри (села: Шушњевица, Брдо, Јесеновик и Мала Краска).

У приморским варошима је превлађивало, чак и у доба млетачке владе, становништво српско-хрватског порекла, осим у варошима западне Истре и у Трсту. Виши друштвени ред, особито чиновници и део племства, били су Млечићи, а тако и неки број трговаца и занатлија, нарочито у северној Далмацији и на острвима. Пошто је престала млетачка управа већина се иселила у Италију. Али је се млетачки дијалекат, “lіngua franca”, одржао на целом јадранском приморју, док се у Дубровнику претпостављао тоскански дијалекат. Талијани који су остали у земљи и после млетачке владавине заједно са упола поталијањеним Словенима чине сад само 3% од свега становништва. Али су и они захваћени словенским утицајем, како услед женидби, тако и услед живота у српско-хрватској средини. И њихов је породични језик српско-хрватски. Нови динарски досељеници су све више продирали у приморске вароши и знатно су појачали старо становништво уносећи у њега снажнији и предузимљивији дух. Становништво јадранског варијетета је данас по особинама и по срцу исто тако словенско као и становништво Шумадије.

Зоне различитог развитка

У току последњих векова су области јадранског варијетета биле изложене разним приликама и утицајима. Последице су тога разлике у развитку и формирање више засебних етничких група. Једна је од најзнатнијих загорска група, која обухвата свеколико становништво приморског залеђа између Црне Горе и Лике и у којој се могу разликовати далматинска Загора и Бока Которска. Друга врло знатна група обухвата становништво јадранског приморја, чије психичке особине нису потпуно хомогене. У њој се разликују: група далматинског приморја између Котора и Велебита и група кварнерска и истранска. С овом се последњом везује унеколико становништво карсне Крањске, које је у ствари прелазна група између јадранског варијетета динарског типа и алписког варијетета панонског типа.