Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Особине њене цивилизације

Цела је Загора била као неки покретни бедем, који се кретао ка залеђу или је узмицао према Јадранском Мору према напредовању или узмицању турске моћи, али, на срећу, никада није потпуно попустио. Због тога се јадранско-приморски тип могао развијати готово без препрека. Карактеристика је овога типа континуитет цивилизације, који није прекинут од најезде варвара, у почетку Средњег века, па до наших дана. Јадранско је приморје за време турске владавине било једина област на Полуострву, која се користила западњачком културом, док су се све друге, у тами турске владавине, вратиле патријархалном ступњу или су биле више или мање под турско-источњачким утицајима или под утицајима дегенерисане византиске цивилизације. Становништво јадранског приморја је добило нарочито психичко обележје. То је први утисак који испитивачу падне у очи кад из балканског залеђа стигне на јадранско приморје.

Поменути културни утицаји се осећају нарочито у приморским и острвским варошима, које се толико разликују од других јужнословенских вароши, без сумње и због тога, што су оне у правој медитеранској средини.

Јадранско је приморје једини предео у коме се је западњачка цивилизација могла прилагодити јужнословенском менталитету лаганим развитком, који је почео са словенском најездом крајем 6. и у 7. веку. Србо-Хрвати су продрли у приморске градове насељене старим романским становништвом које је са општинском организацијом царства сачувало и дух латинске цивилизације. Тако је оно могло дуго одржавати надмоћност над снажним словенским становништвом. Па и када је нестало те надмоћности, јадрански су Словени живели у средини пуној остатака романске цивилизације, на које се и данас наилази у свима приморским варошима од Пуља до Драча, а од којих је најзначајнија Диоклецијанова палата у Сплиту. Досељеници су се, дакле, прилагодили овој старој цивилизацији, као што је био случај у Арлу, Ниму, Вијени итд. у јужној Француској, после варварске најезде. Цивилизаторски утицаји из доба млетачке владавине, од 15. до краја 18. века, оставили су такође многобројне трагове у обрасцима приморске архитектуре. На некима од ових споменика запажа се готски утицај немачког и аустриског обележја, који је у Далмацији из времена угарске владавине, а у Истри и Крањској из доба романско-германског светог царства и из доцнијег времена.

Али на обалама доње Неретве и у Омишу и у Сењу има забаченијих народних група код којих су се и до данас одржали примитивна култура и патријархални обичаји. Ови Неретљани, чија је колевка слив Неретве, били су се нарочито одали гусарству. Прославили су се у својим борбама са Млечићима крајем 10. века. Тако се испољило супарништво ова два јадранска народа, који су се борили о превласт на мору. У почетку су Неретљани били јачи и нагнали Млечиће да им плаћају данак; али су Млечићи најзад победили. Они су Неретљане назвали гусарима, а то би име свакако и Неретљани дали Млечићима, да су остали победиоци. Неретљани су ипак наставили борбу с Млечићима. Гусарство се развило у Омишу и у Сењу. Мада су одувек тежили да не буду под млетачком влашћу, ове су групе ипак унеколико подлегле утицају млетачке цивилизације.

Национални развитак

Још су у врло живој успомени, нарочито на југу, историска предања која се односе на доба, када је јужно приморје припадало српској, а северно хрватској држави. Многобројне су католичке цркве које су подигли српски краљеви. У доба Немањића су далматински Срби и Хрвати били чувени неимари. Један је од њих, Которанин Вите, израдио план једне од најлепших цркава овога доба, Дечана у Метохији. Од краја 15. века се у Далмацији рађа српско-хрватска књижевност, која је била на врхунцу у Дубровнику крајем 16. и у 17. веку. Ово културно огњиште је слично ономе које се у 19. веку јавило у северним српско-хрватским земљама. Уколико су више динарски Срби притицали у Дубровник и у друге далматинске вароши после заузимања динарских крајева од стране Турака, утолико је садржина песама националнија. Раније поменуте Качићеве народне песме су у велико надахнуте мислима и осећањима досељеника. Уметност се нагло развија, ма да су уметници у Италији налазили повољније земљиште за своју делатност и сматрани за талијанске уметнике, као нпр. Медулић (Andrea Ѕchіavon), најславнији Тицијанов ученик и један од најбољих колориста млетачке школе, као и други. Међу многобројним дубровачким научницима се истиче, нарочито у 17. веку, Руђер Бошковић, творац врло значајне теорије о суштини материје. Други су дали значајна дела из картографије (Мартин Рота из Шибеника) и из историје; најзад је било познатих државника.

У 19. веку је на приморју отпочело српско-хрватско буђење. Иако су у почетку овога века Јужни Словени били многобројни у свима варошима јадранског приморја, многи међу њима, који су у школи научили талијански и њиме се течно служили, припадали су талијанској странци. Осећали су као да их више цене и поштују не само изван граница хабсбуршке монархије, него и у самом Бечу и у Будим-Пешти, кад се претставе као Талијани. Ови су талијанаши чинили већину талијанске странке по градовима и појачали су млетачке породице које су биле заостале после млетачке управе. Јужнословенско буђење од почетка 19. века их је постепено враћало српско-хрватском национализму. Ниже и више школе српско-хрватског језика, новинарство, књижевност и политичке борбе су знатним делом допринели да се доврши овај развитак.

Нове су идеје најпре добиле израза у Далмацији. Покретачи су их у почетку обично називали именом словинство или нашинство, да би око њих одмах прикупили све Србо-Хрвате. Покрет је затим захватио кварнерске вароши, острва и најзад Истру. Словенци су се брзо придружили овоме покрету. Познато је да они данас са Србо-Хрватима чине трећину становништва у Трсту и да врло живо учествују у његову трговачком и економском животу.

Талијанска странка има данас већину само у Трсту, у Ријеци и у варошима западне Истре, а њу још и сад чини велики број поталијањених Словена. Готово потпуно пословењење јадранског приморја, или, тачније речено, пословењење полу-поталијањених словенских слојева је најзначајнији етнички преображај, који је почевши од средине 19. века извршен код Јужних Словена.

Далмација је у ствари само приморски део динарског залеђа. Она се не може потпуно развити, ако не чини једну државу са овим залеђем. У прошлим вековима далматинске вароши, нарочито Дубровник, нису могле постати великим трговинским градовима све док нису добиле слободне везе са Балканским Полуострвом.

Најмногобројније и најактивније далматинско становништво чине досељеници из унутрашњости. Пошто су на мору, далматинске су вароши у сталним везама са хрватским приморјем, Истром, словеначким земљама и Хрватском.

Због ових многобројних веза Далмација се користила драгоценим искуствима. Изгледа да су овај шири интелектуални хоризонат и пример талијанског ризорђимента допринели да се овде развију највише националне мисли. Најодушевљенији јужнословенски народни покрети су често потицали из Далмације. Ова се област није дала завести ситничарским утицајима којима се настојало да се народ поцепа и да се створи уски национализам; она није била заслепљена шовинизмом.

Често сам запажао да школовани људи у Далмацији умеју да цене велику услугу коју је талијанска цивилизација учинила њиховој земљи: они схватају да Далмација треба у будућности да буде природни посредник између Југославије и те цивилизације.

Нарочите психичке особине

Мада је приморска Далмација сиромашна и по својој земљорадњи и по сточарству, ипак живот у њој није тако тежак као у Загори или у Херцеговини. У пределима медитеранске климе и у близини мора човеку је лакше да се склони и да се исхрани. Становништво јадранског приморја има више доколице и проводи више времена изван куће и на трговима. Због тога је друштвеније од становништва у залеђу. Углађеност је општа особина, чак и у нижим друштвеним слојевима. Сви су вични лепом изражавању и говорници. Нису ретки људи вешти у вођењу препирки и радије се слушају него игде.

Приморско становништво се ретко селило. Живело је у миру, лична и материјална безбедност су готово увек били ван опасности. И на њему самом се виде знаци цивилизације која стално и правилно напредује. Заједнице и појединци су често стицали више благостања. Они имају уопште више сталности у начину живота и у узајамним везама, више равнотеже и уједначености, него што је то случај код неких делова динарског становништва, удаљених од приморја. Ови су у току последњих векова врло често морали мењати седишта, били су им познати нагло бежање и пљачке. Зато у многим њиховим деловима има нечега непостојанога. У приморској области постојанство у везама међу становништвом је повећано и јачом густином насељености: збијени на малим просторима, људи се тискају и последице су тога тешње везе међу њима. У часовима одмора се упознају све до ситница њихова карактера: знају увек шта могу један од другог очекивати.

Ово је можда још јаче изражено на острвима, где становништво често живи на сасвим малом простору. Многобројни су они који имају само по један угао врта, две или три козе, чамац (барку) и пар мрежа за риболов. Други чине групу шјорова, сињора, старих властелинских или трговачких родова, који живе такође врло скромним животом. Један рибар лови за себе и за свога шјора са којим је у тесној вези: шјор га сматра скоро као некога свога, и рибар ће одбити да прода своју рибу другоме. Шјор ради мало и са малим је задовољан, живи мирним животом уживајући поштовање својих суграђана и има почасно место у цркви или у поворкама. Рекло би се, да је ово патријархално друштво у коме су људи врло блиски један другоме а њихови односи уређени до најситнијих појединости. А пошто су ти односи овде стални, они су се тако рећи искристалисали, учврстили једном за увек.

Као свеколико европско медитеранско становништво, тако и ово приморско, нарочито са далматинског приморја, одликује се живахношћу и гипкошћу. Мање је него други балкански народи захваћено фаталистичком резигнацијом. Лако се сналази у разним приликама у животу и у разним начинима мишљења и делања. Али се понекад чини, да оно више воли да постигне циљ и да сачува своје интересе и правом мудрошћу и вештим маневрисањем него отвореном борбом.

Многи њихови говорници жртвују суштину форми. Има код њих, чини ми се, више таштине него код осталих Динараца: многе ситне локалне величине уображавају да уживају велики глас. Овде су врло осетљиви на племићске титуле и на одликовања. Из ове су групе по који пут излазиле авантуристе великих размера.

Неке су од ових особина у карактеру поглавито резултат скучених прилика у којима је ово становништво живело у току последњих векова и које су спречавале његов развитак. Оне нису у супротности са бистрином и урођеном активношћу овога становништва. Али је она уопште у току тога периода могла задовољити само скромне потребе, нарочито материјалне потребе. Виши интелектуални живот није се могао довољно развити, осим у ретким изузецима. Средина није била за то погодна.

У току последњих година је настао знатан економски полет на целом јадранском приморју. Иницијатива долази од исељеника који су се вратили из Америке, а тако исто и од нових нараштаја који су остали у земљи. И једни и други су основали велики број друштава за пловидбу и трговину, новчаних завода итд. Отпочело се са искоришћавањем водене снаге на падовима Крке и Цетине и других извора које земљиште пружа. Преображај земље се не састоји само у овим материјалним тековинама, већ много више у новом духу који тежи да поведе борбу противу прилика скученог живота. Просвета се све више шири по целом приморју и на острвима.

Ово су психичке особине целокупног приморског становништва, а нарочито далматинског становништва. Али у појединим крајевима, који су издвојени морем и који су имали своју посебну историју, јављају се, овде-онде, покрајинске особине, чак и врло јасно изражен локални дух.

Такав је случај са Истром и са Кварнерским Острвима. У Истри има, јужно од Ћића (Чича), више земље за обрађивање него у Далмацији и више старог становништва, које је уосталом готово исто као и старо становништво далматинских острва. У унутрашњости се неки начини живота приближују начинима патријархалног ступња; интересантан факат, психички тип често потсећа на тип варошког становништва Јужне Србије. У менталитету има нечег архаичног, словенског. Свеколико становништво Истре и Кварнера, нарочито у Винодолу, источно од Ријеке, врло је вредно, мирно, уравнотежено, често по страни од великих покрета који одушевљавају балканско залеђе. Врло побожни, они воле повлачење у себе, унутрашњи живот. Исте особине, али прожете лирским осећањима, имају приморски Словенци, Словенци Карста.

Таке су уопште особине Бодула, становника далматинских острва, темељних, поштених, искрених, који уживају потпуно поверење. На острвима Хвару, Брачу, Ластову и Вису живи врло предузимљиво становништво, са дивним динарским особинама, уз то снажно и по особинама ближе групама Макарске и Сплита и Неретљанима него осталим Бодулима.

Ваља да истакнемо особити менталитет Подгораца који насељавају, по усамљеним дворовима, стране Велебита које су окренуте мору (Morlacca старих млетачких карата), оголићен, карсни, готово пуст предео. Земљиште им не даје што је потребно за живот; осим тога они нису у таквој близини мора да би се бавили риболовом. Неки од њих, који су болесни, одлазили су у прошњу по Хрватској и Славонији и враћали су се са релативно знатним свотама. Због тога се просјачење овде развило готово као занимање. Многи су се претварали као да су глуви, неми, слепи итд. Последњих година су као просјаци одлазили чак у Америку. Кад се врате кући весело приповедају у поверењу о својим доживљајима и о својим преварама.

Задржаћемо се дуже на особинама Дубровчана, становника града Дубровника.

Особине Дубровчана

У овој републици, која је трајала дванаест векова, испољиле су се неке од најбољих динарских особина. Њена је историја добро позната и ми ћемо се задовољити само тиме да овде потсетимо на чињенице које су у вези са нашим предметом.

Први дубровачки становници су били становници старог Епидаура, који је био у близини, вероватно у Цавтату (Cіtta Vecckіa), и они који су избегли из Салоне. Ово је становништво било грчко-романског порекла и асимиловало се са словенским становништвом. Изгледа да су се Словени, досељени крајем 6. и у 7. веку, били у почетку населили по стрмим странама изнад места на коме је данас варош, по странама које су биле покривене храстовом шумом, дубравом. Отуда је порекло српском имену града Дубровника, којим је замењено старо грчко-романско име. Доцнији развитак вароши био је обележен овим двојним словенско-романским печатом. Извршило се стапање латинског и словенског духа, мешавина која се увек јасно запажала, ма да је становништво брзо и потпуно постало српско. За време свога вековног трајања република није допуштала да ослаби укус за класичном културом, који је наследила од својих грчко-романских предака. Прве установе племићке дубровачке владе биле су створене по угледу на старе установе Епидаура; дубровачки сенат је у ствари био римска курија.

Преимућства географског положаја су, толико исто колико и овај срећни спој латинског и српског духа, допринела процвату динарских особина. Добро заштићен, Дубровник је подигнут на гребену који раздваја мале заливе Поратски и Грушки. Захваљујући углу који чине јадранске обале Дубровник је, као и Скадар, приморска тачка најближа средишту Балканског Полуострва и његовим уздужним путевима. У суседству су биле српске државе Рашка и Босна, са којима су одржаване прве трговачке везе, помоћу којих се варош обогатила. Пут од Дубровника ка Новом Пазару је један од најбољих попречних путева на Полуострву. Осим тога, становништво залеђа, нарочито оно из Требиња, Шуме и Површи, било је Дубровнику најоданије међу Динарцима и оно је притицало у Дубровник.

Артур Еванс је добро запазио, да је у току дванаест векова мира и реда било чешће у Дубровнику него у Млецима, и да се ова слога објашњава мудрошћу властеле и народа који су били уједињени заједничким осећањем великог родољубља. Господарећи сталеж у републици није сматрао власт као повластицу која се добија рођењем, већ као знак поверења које је за њих било светиња. Целокупна дубровачка историја јасно показује особине једног озбиљног народа, који се никада није понео својим успесима и који је са мирном храброшћу подносио ударце судбине.

Дубровник се најпре развио као поморска и трговачка сила. Крајем 15. века он је био најбогатији град у Европи. Године 1450 његова је трговачка флота имала 300 бродова; град је имао 40.000 становника. Републичина благајна је располагала са седам милиона цекина. Његова трговина са балканским залеђем је била врло успешна. У свима знатнијим варошима на Полуострву Дубровчани су били основали „факторије” и насеобине, добро познате у Средњем веку и за турске владавине, често помињане у републичиним актима, у документима српских краљева и у путописима. Учествовали су у експлоатацији рудника по старој српској држави. Деспоту Ђурђу Бранковићу су платили 300.000 дуката за експлоатисање рудника у Новом Брду и у Јањеву.

Дубровник је одржавао трговачке везе и са Левантом и закључио је, од 14. века, уговоре са султанима у Мисиру, Сирији, Конији и Битинији. Имао је факторија и у Напуљу и Сицилији, а дубровачких је трговаца било не само у Шпанији и у Француској, него и у Енглеској, из које су извозили вунене тканине. Кромвел им је дао нарочите повластице. Њихови су путници или њихови трговци ступили у везе са свима европским народима. Одмах после Португалаца они су опловили рт Добре Наде. Њихове су трговачке лађе допирале до града Гоа (у Предњој Индији) и задржавале се у Персиском Заливу. Са Шпањолцима су посећивали Перу и Мексико. У 16. веку су често одлазили у Индију и у Америку. Многи су Дубровчани били у служби Шпаније; дванаест њихових најбољих лађа, које су улазиле у састав Непобедне армаде, уништено је 1588 године.

По Евансу је у Дубровнику основана прва јавна болница и први новчани завод; дубровачка је република прва законом укинула ропство. Ова је мала република „имала стварнији и значајнији утицај на општи покрет европске цивилизације него државе сто пута насељеније”.

Обогаћени трговином, дубровачки су грађани почели стварати књижевна и научна дела. Од последње четврти 15. века било је међу њима песника и драмских писаца. Али сјајно доба, доба које чини Дубровник славним, то је крај 16. и почетак 17. века. Класичне су студије биле врло цењене: Софоклове су трагедије биле преведене на српски, Виргилијева и Овидијева дела су била јако распрострањена. Исто тако није занемарена ни талијанска књижевност ренесанса. Богате су породице слале децу у Италију на школовање, нарочито у Флоренцију и у Болоњу (доцније, у 18. веку, у Саламанку и на Сорбону).

Многи су Талијани били у служби Републике као професори и секретари. Племство се одавало чак и математичким студијама; из племићких кругова и из кругова трговачке аристокрације су излазили песници и писци. Још пре пола века је Павић у својој историји дубровачке драме набројао ништа мање од двадесет и седам драмских писаца. Листа се доцније јако повећала и врло је далеко од тога да буде потпуна. „Цела је варош, дакле, огроман атеље духа и науке” (Е. Вешв). Најславнији претставници ове сјајне књижевне и научне периоде били су Гундулић, Палмотић и Бошковић. Последица је ове високе културе била формирање националног духа.

Дубровачко становништво, чија је република пропала тек почетком 19. века, сачувало је много од ових особина. Осим традиција, које су им заједничке са динарским, Дубровчани истичу и своје властите традиције. Мада су се старе породице данас утопиле у досељеничку масу, ипак су сачувале дух предузимљивости, склоност за књижевност и префињен укус.

Многобројни су досељеници из околине, из Конавала и Жупе, затим из Херцеговине и још из Далмације. Овим досељеницима није био непознат дух којем је прожет стари град. Сви, а нарочито они из ниске Херцеговине, имају особитих склоности за трговину. Уколико се приближујемо Дубровнику утолико се више испољава овај трговачки дух. Настанивши се у вароши ови су Динарци врло брзо стекли мала богатства, прилагодили су се начинима и укусу госпара, старих породица, и сматрали су за особиту част, да буду примљени у њихову средину. Већ у другом нараштају они су се потпуно изједначили са Дубровчанима.

Дубровчани су се почели опорављати од удара које су им причинили најпре земљотрес 1667 године, који је порушио највећи део вароши, затим укидање републике и увођење пароброда. Задобили су трговинске везе са неким босанско-херцеговачким крајевима, а њихове лађе плове по Јадранском и Средоземном Мору. Има великих дубровачких бродовласника чије лађе походе енглеска и северна и јужна америчка пристаништа. После дуже кризе народно богатство почиње да се увећава. Ово је приморска варош у којој је имућност општа; сиротиње је сасвим мало. Дубровчани се особито одликују својим начином како долазе до зараде. Али Американи, они који се враћају из Америке, ипак уносе у своја предузећа више журбе и похлепности: они су већ смели и грамжљиви.

Готово целокупно становништво се одликује благошћу и уљудношћу, углађеношћу, тактом и разборитошћу. Тим се особинама има захвалити, што су они успели да оснују републику, јединствену у својој врсти, и што су налазили начина да она напредује и у најтежим приликама.

Њихов књижевни језик није тако разнолик и тако богат као београдски, али он има особито пријатан акценат и милозвучан је, – особине које сведоче о дужем утицају једне цивилизације. Талијанске речи, које су ушле у овај језик, добиле су тако изразит српски облик, да се могу сматрати као тековина народног језичког блага.

Најзад и изнад свега, код Дубровчана се одржао њихов ранији смисао за образовање, нарочито за књижевност, иако они немају виших школа. Изненађује број образованих људи у овој малој вароши, чије се становништво поглавито бави трговином и пловидбом. У току 19. века Дубровник је увек имао по један књижевни гласник; он је дао низ књижевника и научника који чине част народу. Најпознатији су у западној Европи правник Богишић и Војиновићи. Скоро сви дубровачки писци, као добре хуманисте, одликују се класичном брижљивошћу у погледу форме. У овом се погледу приближују најбољим савременим далматинским писцима, као што је песник Тресић-Павичић, ватрени јужнословенски родољуб, чије је политичко делање на висини његова талента.