Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Балканско Полуострво се налази између области континенталне климе Централне Европе, области степске климе на Истоку, и области медитеранске климе на Југу и Западу. Ови климски типови продужују се из суседних области на Балканско Полуострво. Њихово распрострањење је мање одређено географском ширином, више морфолошким особинама које помажу или спречавају распрострањење климских фактора. Поред тога, велики планински масиви, нарочито западни, одликују се неколиким климским особинама, које подсећају на Алпе.

На Полуострву постоји једна велика област медитеранске климе: егејско-грчка област, која се у главноме поклапа са његовим евразијским особинама. С приморја ова клима продире у унутрашњост кроз долине Марице и Вардара, али су пречаге између њихових жупа препреке распростирању медитеранске климе. Због тога се медитерански утицаји осећају у ствари само до Велеса, у долини Вардара, и до Пловдива, у долини Марице. Навише од ових места може се још распознати утицај медитеранске климе по неколиким фелама вегетације. То је као нека врста климских залива где се осећа утицај медитеранске климе.

У ствари клима знатних делова трачко-македонског приморја има више прелазни карактер између континенталне и праве медитеранске климе, због високих планина континенталног блока које на више места додирују обалу.

Пространа континентална маса која се простире на Север од грчко-егејске области, готово је потпуно без ових медитеранских утицаја, изузев врло узано јадранско приморје, где појас медитеранске климе једва прелази два три километра ширине. Само местимично медитерански утицаји продиру у унутрашњост, готово увек кроз долине и дубоке превоје, преко којих воде и трансверзални путеви. Тако се на Северу осећају у долини Неретве, где допиру чак до Иван-планине која дели Херцеговину од Босне. Али су најдубљи „заливи” медитеранске климе у епирско-арбанашком приморју, јер продиру у пиндски масив готово до највишег венца. Долином Дрима, медитерански утицаји се распростиру до Везировог Моста, где се наилази на макије и неке медитеранске биљке. Из долине Маће прелазе преко ниског превоја, којим је затворено њено залеђе: проматрача изненаде све до дебарске околине у долини Црног Дрима овде-онде растурене макије, виногради и кестење. Мање су дубоки, али шири „заливи” који се пружају уз долине Шкумбије и Семени. У првој, маслине успевају чак и у околини Елбасана. Распростирање медитеранске климе наспорено је дакле, до детаља, географским особинама спајања и прожимања, а заустављено је особинама изоловања и одвајања.

Осим грчко-егејске области, уског јадранског приморја и поменутих „залива” који продиру са Југа на Север, остали део Полуострва припада континенталној клими, са климским типом Централне Европе, или припада клими стегкжих области јужне Русије. Ова се осећа нарочито у Добручи, на доњодунавској платформи, до Дели-Ормана и у понтијској Тракији. Највећи део Полуострва је под утицајем климе Централне Европе. Али ове области су јужније, на географској ширини Ломбардије, и због тога је клима централне Европе овде често измењена. Најпре, она није једнолика. Постоје разлике између области које се налазе на Истоку и Западу карпатско-балканског лука као и с обе стране планина родопске системе; до западног Балкана па чак и до Тимоковог слива у Србији осећају се климски утицаји понтијских области. Друге разлике, мање изражене, констатују се између појединих жупа. Неке од њих, у центру Полуострва, добро заклоњене од хладних ветрова, имају блажу климу: винова лоза, кестење, ораси и друге воћке овде боље успевају но у другим областима Полуострва. Такав је случај у Србији, у басену Жупе северно од Копаоника, у басенима Метохије, Тетова, у Дебрци код Охрида, у неким областима око Лима а у Бугарској у низу суббалканских басена.

Северни део Балканскога Полуострва и ако је по географској ширини јужнога положаја, ипак има климу која је под јаким утицајем климе средње-европских и понтијских области. Морфолошки су узрок овог двоструког утицаја: отвореност Полуострва у ова два правца, врло широке долине нагнуте према Сави и Дунаву, нарочито моравска, и цео нагиб Полуострва према Северу.

Географски распоред растреситог материјала који покрива тле, нарочито глине постаде од распадања стена, у тесној је вези са климским типовима. Истина лес, распрострањен нарочито у дунавској области, производ је старије климе од данашње. Међутим запажају се и сада у источном делу Полуострва, источно од карпатско-балканског лука, облаци прашине коју диже ветар: површина стена је овде кашто истругана зрнима песка које је ветар носио. Тако се, дакле, стварају данас творевине сличне лесу. Несумњиво су резултат било садање било дилувијалне климе: седименти река, морене и флувиоглацијални шљунак. Али, у целом Полуострву, такође су врло распрострањене наслаге језерског порекла: песак, шљунак, глина и кречна глина, чак и слатководни кречњак, који су без икакве везе са данашњом климом. Ипак то што се на различне начине распадају и факат да су неједнако сачувани, последица су акције климских фактора.

У идућој ћемо глави са више детаља говорити о покривачу тла и о вегетацији. Овде ћемо да забележимо само најопштије црте њиховог географског распореда. Да почнемо распоредом растреситог материјала престављеног на три шематска профила.

На њима се врло јасно разликују, северно од Копаоника и Балкана, северне области пространих платформи, са којих се дижу планинска острва. Овде су површи често затрпане слојевима језерског или маринског порекла. А преко њих долази дебео слој глине од распадања и хумус, који покривају и знатан део планинских острва. У долинама широког трансверзалног профила и благих страна, глине од распадања и хумус, често помешани са речним наносима, велике су дебљине. Такве су нарочито области моравске Србије северно од Ниша, бугарске области северно од Балкана и области северне Босне, где су оголићене стене најређе а лес и остали растресит материјал, нарочито глина од распадања, најраспрострањенији и најдебљи.

Јужно од Копаоника и Балкана, у центру Полуострва, настају простране области без леса, а и растресити материјал је мање распрострањен но у северном делу, међутим обилнији и дебљи но у приморским областима. Супротно северним земљама, ова је прелазна област састављена често од пространих басена, раздвојених још пространијим планинским масивима. Овде се већ много чешће наилази на оголићене стене. Растресит материјал, песак и разне глине језерског порекла, виђају се само на дну басена, ретко на странама и готово искључиво на терасама. Речни наноси су чести; карактеристичне су многобројне купе од наноса (плавине), које се нарочито виђају на ободима басена. Ретке су глине од распадања које су остале на месту постанка (елувијум), спирањем су однесене у басене и долинска дна. Овом типу припадају и басени Тесалије и све области до трачко-македонског приморја. Напротив, у правој Арбанији, овај покривач својом природом се приближава више ономе у северним областима; осим тога су у арбанашком приморју знатно распрострти неогени марински седименти.

Егејске области на Југу Тесалије више су оголићене и припадају, са гледишта о коме се бавимо, добро познатом чистом медитеранском типу. Растресит материјал је мањег пространства и дебљине и у басенима и долинама, и готово га нема на планинским странама, изузев кад прелазе висину до које се осећа медитерански утицај.

Али највише су огољене области јадранског приморја од Ријеке до Боке Которске. Оне припадају у погледу земљиног покривача карсном медитеранском типу. Рељеф ових области је представљен површима које долазе једна изнад друге, почев од Јадранског Мора до пограничног венца Босне и Херцеговине; оне су састављене од кречњака. Њихова готово потпуна оголићеност је последица не само медитеранске климе, већ нарочито карсног процеса. Глина од распадања и растресит материјал друкчијег порекла оду кроз пукотине и поноре у унутрашњост земље. Овакав потпун губитак растреситог материјала констатује се само у карсним областима. Растресит материјал, глине од распадања, нарочито црвеница (terra rossa), налази се само у понеким долинама, увалама и карсним пољима, где кашто има и језерских наслага (Косово, Петрово Поље, Сињско Поље и т. д. у Далмацији).

Вегетационе зоне, географски распоред шума, пространих пашњака и ливада, у тесној су вези са климским типовима и осим тога се подударају са зонама распрострањења растреситог материјала.

Овим планинским масивима, којих има четири, одговарају најпространије шумске области Балканског Полуострва и четинарске шуме, које се само по изузетку налазе и изван ових масива. Алпијски појас суваша и катуна представља зону већих пашњака Полуострва. Овде су се сачувале неке врсте вегетације из глацијалне епохе. Велики планински масиви чине границу између медитеранске вегетације с једне, и вегетационе зоне Централне Европе с друге стране.

Распростирање медитеранске вегетације заустављено је приморским динарским гребенима, затим: Балканом, Средњом Гором и Родопом. Ипак, неколико медитеранских врста продиру од Јадранског Мора у унутрашњост Полуострва лонгитудиаалним и трансверзалним долинама и усецима. Ми смо поменули овакве „заливе” медитеранске вегетације који се подударају са „заливима” измењене медитеранске климе. Медитеранске биљке које се најлакше прилагођавају тој клими продрле су до центра Полуострва. Има их чак које се јављају и северно од развођа између Мораве и Вардара, у околини Врања, у долини Јужне Мораве, у Качаничкој Клисури, између Скопља и Косова и у серији котлина јужно од Балкана.

Најјаснија граница у вегетационом погледу прелази преко Средње Горе, развођем између Марице и Искра, преко Скопске Црне Горе и Шар-планине. Она дели северне зелене области од јужних, више или мање обешумљених, које лети изгледају као спрљене. Првима припада и велики део епирско-арбанашких области. Јадранско приморје, западно од последњег динарског приморског гребена, представља другу голу област. Само врло високе планине прекидају монотонију оголићених зона, јер су често покривене шумама и пространим пашњацима.

Северно од оветранице, земљиште је великим делом покривено зеленилом, пашњацима, сочним ливадама и пространим листопадним шумама, ретко четинарима. Области, које се налазе западно од карпатско-балканског лука, више су зелене од источних. Међу првима, Босна и моравска Србија имају првенство над свима другима. У овим земљама шума успева скоро као у централној Европи. Она се брзо подиже после крчења. Познате су густе горе у Шумадији, које су се ту развиле после бегства становништва при крају XV века, тако да је она кроз четири века била у правом смислу област шума. Метохија је била у Средњем Веку густо насељена па и до краја XVII века.

После велике сеобе Срба, 1690. године, метохијско становништво врло је разређено. Шумско дрвеће је избијало и расло свуда, по старим путевима, по рушевинама села и старих цркава; а готово цела се област брзо покрила жбуњем и шумом, где-где готово непроходном. У мањој се мери иста појава десила и у неким деловима Косова, у којима је шума била искрчена у исто доба кад и у Метохији, и то се настављало и доцније; али чим би које парче земљишта било заштићено, избијало би жбуње и шибљике и нагло се развијали.

Шуме су покривале не само планине, већ су захватиле и најниже платформе и долинска дна. Ту се развијао нарочити облик густе шуме са павитинама и пузавицама која се зове луг. Шуме мочарних низија дуж Саве добро су познате, нарочито у Славонији, а раније и у Мачви. Шумске формације су врло интересантне на истоку Полуострва, у Дели-Орману (турска реч, значи луда шума), и у северном делу Странџе. Овде, на граници степске климе, шума дегенерише, дрвеће је закржљало, често је повијено и квргаво и чини загушљиву шуму, у којој се преко лета легу безбројни ројеви инсеката.

Северна област се одликује не само зеленилом шума, пашњака и ливада већ и воћњацима, нарочито шљивацима који су карактеристика више западног но источног дела. Ови воћњаци и поља под цереалијама покривају равнице и таласасто земљиште до у планине. Кукуруз који је плитког корена, а дугачких пера успева боље у западној области, у Србији и Босни, где су летње кише чешће но у макоме другом делу Полуострва. Најобилнији је и најбољег квалитета у северној Србији.

Сасвим изненађује разнолик изглед предела на Југу од означене границе. Најнепосреднија и најоштрија супротност се запажа прелазећи из Босне, шумовите и зелене, у јадранско приморје, земљу голу и кршну са стенама беличасте и сиве боје. Контраст је мање оштар када се прелази Полуострво са Севера на Југ, од Ниша у Солун, или од Средње Горе ка сливу Марице. Јер има једна прелазна, више или мање широка зона, између зелене области и егејског приморја.

У прелазној зони готово нема шума, изузев у врло високим планинама; пашњаци и ливаде су ретки. Али планинске стране су покривене овде онде жбуновима младих храстова – оваке формације се зову храсталак – и жбуње и дрвеће један пут уништено понова избија много теже. Поља са цереалијама су ређа и жетва је у опште мања но у северној области, кукуруз је нарочито кржљав. Напротив друге биљке, које се махом ређе гаје у северним земљама, више су на Југу распрострањене: нарочито винова лоза, дудињаци, дуван, пиринач, мак, сезам и друге. Дудови често заузимају знатне површине. Преко ове прелазне зоне долази се у егејско приморје, чија је медитеранска вегетација добро позната.