Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Метанастазичка кретања

Као што је познато, инвазија словенских племена у почетку Средњега Века била је полазна тачка за географски распоред и формирање народа на Балканском Полуострву, слично улози велике варварске најезде у централној и западној Европи. И доцније, у току Средњега Века, било је миграција појединих група балканског становништва, изазваних нарочито увећавањем српске и бугарске државе. Друкчијег су карактера и особитог етничког значаја биле оне велике и безбројне мале сеобе, које су се извршиле на Балканском Полуострву почевши од турске најезде, до краја XIV века, а нису престале ни после ослобођења балканских земаља.

У почетку турске најезде најпре се један део становништва из равница и котлина повукао у планинске крајеве, и тај процес се и доцније понављао, али никад није захватио велике масе. У исто време, а нарочито доцније, настају многобројне сеобе супротнога смисла, по правилу из виших области у ниже, а многобројније и најважније се крећу с Југа на Север, Северозапад и Североисток у границама Балканског Полуострва, али их често и прелазе.

Огроман је био обим и захват тих сеоба. Има крајева који су пре турске најезде били густо насељени, а после сеоба је у њима остало сасвим ретко становништво; често се наилази на селишта и темеље зграда и на напуштене и обурване цркве и градове, на којима је ухватило корена жбуње, а где су шуме израсле. У другим областима, сада гушће насељеним, биле су велике, једва проходне горе и лугови, који су крчени и у њима се насељавали досељеници. У многим крајевима огромна је већина породица досељеник и знају крајеве одакле су досељени. Старинци су се највећим делом иселили или су их досељеници асимиловали.

Скоро у сваком селу Шумадије сељаци су разноврсног порекла, досељени из разних крајева, једни од Сјенице и Пештери, други од црногорских Брда, трећи из Херцеговине, четврти с Косова и Метохије или из вардарског слива итд. Тако је и у свима областима моравске Србије, ваљевских и подринских крајева. Око 80% становништва је досељеник, и поглавито у току последња три века. Још су свежије традиције у старовлашким, црногорским и херцеговачким крајевима, где врло често знају за своје претке седам до осам колена у назад, и више, и знају одакле је дошао онај крајњи, најстарији предак.

Тако је и у далматинском приморју, па чак и у оним местима која су поред самога мора и имају облик варошица, као што су Каштела, а да и не помињемо Боку Которску и дубровачку област. У Каштелима, где су сви католици, има породица пореклом с Поповог Поља у Херцеговини, које се овде доселиле пре 200–250 година и знају за своје сроднике у Попову, који су остали православни; други су од Дувна у Босни и они су одавно покатоличени, али их још зову Ришћанима; трећи су старином из Црне Горе итд.

Исто је у Славонији, где скоро нема старинаца, који су великим делом били кајкавци. Славонски сељаци су досељени поглавито из Босне, затим из Далмације, Херцеговине, а међу православним има и таквих који су пореклом из Србије.

Из историјских извора су познате извесне сеобе српског народа у турско доба, и ти су нам податци драгоцени. Тичу се махом великих сеоба, које су се кретале изван Балканског Полуострва у јужнословенске земље бивше Аустро-, -Угарске. Мало је забележено о сеобама на Балканском Полуострву. Али ти документи не дају представу о великим размерима сељакања, које се извршило у турско време и доцније. Осим тога, и кад се по споменицима зна за сеобу у неки крај, ипак се само проучавањем на лицу места може ухватити: да ли сада има тих досељеника; сазна се њихов распоред по селима; у какво су становништво ушли; какве су се промене на њима десиле; како су етнички и социјално утицали на старинце и старије досељенике. Требало је у том погледу проучити становништво на лицу места, од села до села, од куће до куће, у свима нашим земљама, и те податке са свих страна верификовати. На томе је радила серија испитивача, почевши од 1896. године.

Као резултат тих испитивања излази да је, почевши од краја XIV века па кроз турско време до наших дана, испремештано скоро све становништво на простору од Велешке Клисуре на Вардару па до Загребачке Горе. А главну масу тих што се крећу и насељавају чини динарско становништво, чији су главни део стари Рашани, народ српске средњевековне државе. Струје које премештају становништво стицале су се више од четири века у Србију; скоро толико исто времена у Далмацију; прелазиле су Дунав, Саву, Уну, Купу, чак и Драву и насељавале су Банат, Бачку, Барању, Срем и Славонију, Хрватску, Штајерску, Крањску; прешле су на многа острва или отоке Јадранскога Мора, у Истру, у околину Трста, чак неке слабе струје у Горицу. Прелазиле су у Италију, поглавито у млетачку област и у Абруце; затим у Ердељ и јужну Русију.

Услед тих сеоба је знатно измењен распоред народа на Балканском Полуострву. У многим областима је једно становништво смењено другим, друкчијих особина, негде другог језика, а често друкчијег дијалекта. Настала су укрштања становништва, које се услед миграција измешало, и извршили су се разноврсни етнички и етно-биолошки процеси, који су у многоме изменили етнички тип појединих области: често је нестало старог покрајинског или историјског средњевековног народног типа и образовао се нов етнички амалгам.

Да бисмо јасно одвојили ове сеобе од ранијих и да бисмо боље истакли њихове специјалне карактере и велики значај, назвали смо их нарочитим именом: метанастазичка кретања, од грчке речи метанастасис, што значи мењање места становања.

Кад се на карти прате и уцртају сва та кретања, добију се као синтеза селидбене или метанастазичке струје којима су се кретали исељеници из земље матице, одакле су излазили као у ројевима у земљу колонизације где су се настањивали. Метанастазичке струје су дакле апстракција вековног правца кретања исељеника. Често исељеници нису право ишли из земље матице у земљу колонизације, већ су се краће или дуже времена, често низове година, задржавали у прелазној или етаиној земљи: на пример, они што су силазили са црногорских брда, често су се задржавали око Сјенице и на Пештери и у Старом Влаху, пре него што сиђу у моравску Србију; а овде су се настањивали по високој Шумадији, па су доцније неки силазили у ниску Шумадију и моравску долину. Кретали су се и уздужним и попречним путевима, али изгледа више попречним; овима су пролазили многобројни ројеви исељеника, нарочито у Србију, тако да су се претварали у праве метанастазичке путеве. На лицу места сељаци знају метанастазичке долине и превоје кроз које су пролазиле струје насељавања из динарских и централних области Полуострва према Србији.

У границама Балканског Полуострва, а кашто и изван њега, ретко се која миграција вршила без претходног обавештења о земљи насељавања. Пре него што би се кренуле веће исељеничке групе, оне би изашиљале извиђаче да изаберу крај за насељавање. Извиђачи би ишли обично тамо где има који њихов сродник или саплеменик, раније одсељен, бавили би се код њега и. испитали прилике, пре него што би се остали у маси кренули из земље матице. Кашто су избор краја за насељавање одређивали калуђери и свештеници, јер су они, обилазећи православне земље на Полуострву и изван њега ради купљења милостиње, упознали прилике различних области. Те су се сеобе, осим изузетних случајева, вршиле постепено, и осим тога, из једне земље матице или племена иду вековима миграционе струје махом у исте земље колонизације. Њихове, често врло угледне породице, населиле су се у близини метанастазичких вратница, превоја и бродова и оне прихватају нове емигранте, своје саплеменике, и даље их упућују. Ове добро познате куће, на гласу, звучног имена, намештале су нове досељенике у току више генерација и обезбеђивале сигурност области и кретање емигрантских група. Путујући последњих деценија по Полуострву често сам сретао дуге поворке исељеника, који су из Црне Горе или из новопазарске и сјеничке области ишли у Србију. То су увек биле породице које су имале мало или нису имале своје земље. По једном старом обичају, бар један члан задруге остајао је са својима на староме огњишту, и њему су остављане непокретности и гломазне ствари, које се нису могле носити. Све остало је ношено на коњима који су у реду ишли на челу поворке. Уз исељеничке караване иде нешто оваца, затим које теле и крава, али нисам видео волова.

Динарске и централне области

У западним и централним областима Балканског Полуострва могу се разликовати четири главне групе селидбених струја.

Најјаче су биле динарске струје насељавања. Најзнатнија од свију почињала је у областима средњевековне Рашке и Зете а њене су најактивније области, праве земље матице, биле Херцеговина, Црна Гора са Брдима и црногорском Херцеговином, Сјеница и Пештер са новопазарским крајевима.

Из ових предела се динарско становништво кретало попречним путевима кроз превоје и метанастазичке вратнице: Мокру Гору, Кокин Брод, Јавор, Рашку, затим: низ долину Дрине и населило подринске и ваљевске крајеве и нарочито Шумадију; динарски исељеници су прелазили Дрину код Раче, Бајине Баште, Зворника и Шепка. Шумадија је на првом месту привлачила; скоро цела под великим храстовим и буковим шумама у које су тек крчењем правили њиве и ливаде; била периферијског положаја у турском царству, удаљена од Цариграда, а у њој живело отпорно и ако разређено становништво. Турака, махом мухамеданаца нашега језика, било је мало и скоро искључно у варошима; читлучки режим није био јако распрострањен, и било је доста слободних сељака. Пред крај XVIII века Београдски Пашалук је имао неку врсту аутономије. Већ у турско време су се дакле многобројни динарски досељеници настанили по пропланцима и по крчевинама целе области између Дрине и Мораве. А кад се Шумадија ослободила турске власти, почетком XIX века, она је привукла скоро све миграционе струје континенталнога блока. У почетку се досељено динарско становништво врло ретко насељавало у моравску равницу, јер је била под луговима, мочарна, и није се свиђала овим брђанима. Динарски су досељеници прелазили преко моравске долине и расули се у неколико планинских котлина источне Србије, између Мораве и Тимока. Од оних који су остали по побрђима Шумадије и навикли се на прилике нове средине, неки су доцније, махом у другој генерацији, силазили и крчили лугове и настањивали се по долини Мораве; али они не дају тип становништву саме моравске равнице, већ друге струје насељавања. Последњих деценија умешала се државна власт и насељавала црногорске досељенике поглавито у крајеве које су Арнаути после 1878. године напустили, у долину Топлице, Пусте Реке, Јабланице и око Лесковца.

Друга важна грана динарске струје кретала се из старе Рашке, Херцеговине и Црне Горе у ширем смислу, на Север, разноврсно се рачвала и насељавала Босну.

Многобројни исељеници кретали су се Пивом, затим Дрином од Шћепан-Града на ниже, силазили на Гласинац и у горње Подриње Босне, затим до Тузле и у Посавину до Брчког.

Херцеговачки досељеници су се стално спуштали у Сарајевско Поље где чине најзнатнији део становништва, затим у централну Босну, па и у босанску Крајину где је притицала и струја насељавања од великих карсних поља западне Босне.

Вреди поменути да се после пада Србије 1459. године српско становништво из београдске и смедеревске околине исељавало у Босну. То су забележили старији путници, нарочито Куршешић (1530 г.). Врло је вероватно да је ова струја насељавања била кратког трајања.

Из Црне Горе, Херцеговине и Босне развиле су се миграционе струје које су у току векова плавиле Далмацију. Могу се утврдити поједини млазеви ове струје насељавања који су прелазили преко превоја и кроз метанастазичке вратнице: Дрвар, Пролог, Доњу Неретву, преко Риђана и Дрвсна у Кривошијима, на Крстац изнад Боке итд. Скоро све становништво Боке Которске води порекло од црногорских и херцеговачких досељеника; становништво дубровачке околине је у знатној мери босанско-херцеговачког порекла, становништво самог града Дубровника великим делом херцеговачког порекла, а данашње становништво Макарске као и Омиша, Сплита и Шибеника такође поглавито босанско-херцеговачког порекла; скоро искључно тога порекла је становништво Буковице и Равних Котара у северној Далмацији.

Из западне Босне од Гламоча и Унца и из Далмације са горњег тока реке Цетине кренула се једна од првих миграција према Хрватској и зауставила се у Жумберку. Друге групе су се насељавале у јужној или Белој Крањској, особито око места Метлике и Винице, а очувале су се у Бојанцима и Мариндолу. Серија слабијих сеоба продрла је до Птуја и Марибора и до Љубљане. Добро су познате три ускочке породице Алексић, Дојчин и Вукмир, које су 1555. год. у Мариборском Пољу основале село, које се данас словеначки зове Скоки, а немачки Skoggen (Ускоци). Босанци и Херцеговци, већином католичке вере, продрли су далеко у Барању, до иза Печуја, и у Бачку до иза Суботице; тога порекла су већина Буњеваца и тако званих Шокаца ових крајева.

Напослетку једна слабија динарска струја упутила се уздужним босанским путем према Митровици и Косову, друга преко Жљеба изнад Рожаја и трећа кроз долину пећске Бистрице према Косову и Метохији; сада у Метохији превлађују ти досељеници, а многобројни су и у Косову, нарочито до Лаба.

У овим се областима формирала косовско-метохијска струја, једна од најстаријих.

Ова струја обухвата миграције из целе области између Скадра и Копаоника, од Зете, Метохије, околине Призрена и Косова. До моравске долине је ишла искључно попречним путевима, нарочито зетским. У моравску Србију је продрла преко многобројних превоја између ибарске и јужно-моравске долине, око Пилатовице и Блажева на Копаонику, затим преко Преполца и Мрдара који спајају долине Лаба и Топлице, преко Лисице и других.

У ранијим временима, пре него што су се Арбанаси у маси населили у долини Лаба, нарочито пре 1878. год., кроз Лаб се кретала главна грана косовско-метохијске струје, затим кроз горњу Топлицу. Овде се рачвала. Један део скретао Северу и спајао се са струјама копаоничких превоја, формирајући јаку метанастазичку струју, која је насељавала неколико котлина моравске Србије, нарочито копаоничку Жупу, Темнић, Левач, а донекле и моравску долину; прешавши Мораву, ови су се исељеници у масама населили у долини Ресаве и у котлинама источне Србије све до Зајечара (Звижд, Хомоље, Млава, Црна Река, сокобањска котлина итд.); местимице је прешла и Тимок и ушла у шопску зону. Заузимали су поглавито дна и стране котлина.

Они косовски исељеници који су у Србију прелазили око Копаоника, а нису се придружили горњој главној струји, затим преко Преполца, Мрдара, Лисице и из гњиланске области кроз Кончуљску Клисуру Мораве, расули су се по долинама јужноморавских притока, Топлице, Јабланице, Пусте Реке, Ветернице, као и поред Мораве између Лесковца и Бујановца; прешли су јужну Мораву и насељавали се у околини Ниша и у Заплању.

Исељеници из западног дела метохијске котлине, нарочито од Подгора, кретали су се другим правцем: преко Мокре Горе у Колашин на горњем Ибру, скровит предео, далеко од главне комуникације, а насељен снажним динарским становништвом јужнога дијалекта. Ту су се метохијски Подгорци задржавали краће или дуже време, па су се онда, често заједно са Колашинцима, кретали даље у Србију. Али нису ишли долином Ибра због компактног мухамеданског становништва у Балабанској Клисури Ибра испод Митровице, већ су прелазили планину Рогозну, па су се тек онда спуштали у Ибар око Лепојевића, или у долину Рашке испод Новог Пазара; прелазили су у Србију на ушћу Рашке у Ибар, где је доцније подигнута варошица Рашка. Њима су се овде придруживале динарске струје које су полазиле од Бихора, Берана и Фемића Крша.

Интересантно је да су се најстарији исељеници косовско-метохијске струје расипали и по Шумадији и по ваљевско-подринским крајевима.

У моравској се долини косовска струја спајала са вардарско-моравском или јужном струјом, коју су чинили исељеници вардарског слива северно од Демир-Капије (на Југу од Демир-Капије становништво се врло слабо кретало на север), а нарочито исељеници западне Македоније пореклом од Прилепа, Битоља, Охрида и Дебра. У овој струји има и српских исељеника из Арбаније, који су се у њој били населили за време немањићске владавине, највише у XIV веку. Они од Скадра и Драча расули су се по Македонији, по Старој Србији (у Средској, по тетовској, поречкој и битољској котлини, у горњем току Пчиње итд.) и у Србији, на пр. у Подрињу (нарочито Пецка близу Крупња). Остали Срби из Арбаније, из долине Маће и из области Мокре, Черменике, Булчиза итд. поглавито су се насељавали у западној Македонији (околина Дебра, мијачка област, Маврово и др.). Има их у горњој Пчињи, који су пореклом од Елбасана (Басановци). Ова јужна струја је захватала и кренула и велики део старог становништва јужне Мораве.

Та струја је ишла у главном вардарско-моравском долином, али, супротно ранијим струјама, она се споро ширила, осим незнатних изузетака. Није било великих сеоба; исељавале се поједине породице и групе породица, које су мењале место становања идући махом све даље на Север, неке и до Београда, где још и данас чине већину становништва у Палилули, и до Смедерева, Гроцке и Градишта на Дунаву. Ретко су се удаљавали од моравске долине. Због вардарско-моравске струје насељавања становништво јужног порекла знатно учествује у саставу становништва моравске долине и свих њених вароши и варошица.

Струје које су прешле Саву и Дунав. – Две струје, косовска и вардарска, формирале су са становништвом моравске Србије (нарочито са становништвом Ибра и западне Мораве, са становништвом Смедерева, Пожаревца, Хомоља и са старим становништвом тимочке области) нове, врло јаке струје, које су прешле Саву и Дунав и разлиле се по панонском басену и Ердељу међу старо словенско становништво, које се овде населило у време великих сеоба, и које је појачано у Средњем Веку неколиким српским миграцијама. Почев од краја XIV па до краја XVIII века историјски споменици помињу осам главних сеоба. Најзначајнија, крајем XVII века, у којој је било око 37.000 породица, формирала се у Метохији и на Косову. У више поворки, које су једна за другом ишле, она је прешла ибарску долину и моравску Србију, и повукла, са једним делом старог становништва, и оне, који воде порекло од нових метанастазичких струја, нарочито од динарске струје. Ове су струје постепено насељавале Банат, Бачку, Срем и један део Славоније. У источном су делу панонског басена ти досељеници прешли и реку Мориш и населили се у околини Арада, Вилагоша, Батање, Пецке итд., затим у Лугошу, Карансебешу, Божовићу и Алмашу. Једна група врло старих српских досељеника, пореклом, изгледа, из Црне Реке у Србији, и до данас се одржала у области Црној Гори на Истоку од Темишвара. У северној Угарској досељеници су се настанили не само у Будим-Пешти и на острву Чепелу већ и у Сент-Андреји северно од Будим-Пеште и у Ђуру, Вацу, Коморану итд. Први старешина досељених Срба, кога је поставио аустријски цар (11. априла 1691.), био је један Србин из Коморана, старином Битољац (Монастирлија). Од краја XVI па до средине XIX века ове области у Угарској често су звате Расција, Рашка, да би се тиме обележило порекло њиховог становништва.

Поред ове мешовите, развијала се за време турске најезде на Балкан и нарочито за време турског продирања даље на Север она напред поменута чисто динарска струја, која није прелазила преко Србије већ се непосредно изливала у Славонију, Хрватску, Штајерску, Крањску, Бачку и Барању. Главно су у овој струји били становници ниске и централне Босне, затим остали Босанци и Херцеговци, најпосле Рашани и Црногорци. У њој је поред православног био знатан број католичког становништва; ово католичко становништво је разних особина у појединим крајевима Славоније, Барање и Бачке: досељавало се у различно време и из разних крајева; док је православно становништво много једноставније. Особито су етнографски интересантни тако звани Шокци у Барањи (све до Печуја) и у Бачкој поред Дунава, јер у њима поред балканских досељеника вероватно има, у шумовитим мочварама поред Дунава, и остатака старог панонско-словенског становништва. Једна јака група католичких досељеника из Херцеговине, западне Босне и Далмације, највише, изгледа, из мостарске околине, око реке Буне, Буњевци, зауставила се чак у северној Бачкој, око Суботице, Баје и Сомбора.

Те две струје нису остале јасно подељене; досељеника из Србије има чак и у западној Славонији, док је динарско становништво из Босне, Херцеговине, Далмације и Лике продрло у равнице Срема, Баната и Бачке. Од интереса је поменути да су се од 1750. до 1752. год. многе српске породице из Баната иселиле у јужну Русију, нарочито у Херсонску и Јекатеринославску губернију, а изгледа да су тамо придолазиле и српске породице из других крајева. Ове су области звате Нова Србија и Славо-Србија. Герасим Зелић је 1782. год. нашао у тој Новој Србији много Срба, пореклом из Далмације, Баната, Маџарске, из Србије, Босне и Херцеговине. Незнатан број ових исељеника вратио се у источну Србију; остали су постали Руси.

Напослетку, међу унутрашњим миграционим струјама које нису прелазиле границе Србије, треба поменути сељакања српског становништва са Тимока и Пека у долину доње Мораве, као и сељакање Шопа или Торлака у долину Јужне Мораве и њених притока и на Север све до Смедерева и Београда. Исто тако групи унутрашњих сеоба припадају и миграције које су се збиле последњих деценија. Оне су полазиле из Баната и Бачке у Срем и нарочито су захватиле српско становништво.

Егзотичне оазе становништва. – Тако ћемо звати оне групе становништва, које су, услед разних узрока, отишле далеко од своје земље матице у народну средину која се од њих знатно разликује.

Једни од њих нису одржали своје етничке особине и претопиле су се у нову народну средину. Такав је на пр. био случај са многобројним српским ускоцима турске епохе, који су се населили око Птуја и Марибора у Штајерској; исти је случај био са многим досељеним Србима у Белој Крањској; у Румуне су се претопиле српске масе у Алмашу у Банату, нарочито око Божовића, итд. Међутим други, и ако јако промењени, сачували су своје главне особине, али их и они с временом морају изгубити. Такви су на пр. Срби у Црној Гори, на Истоку од Темишвара, и познати Крашовани у Банату, мала српска група у Тракији око Бајрамича (ови су после 1912. год. већином исељени у област око Скопља). Врло је интересантно насеље Црногораца Катунске Нахије на Мирочу у источној Србији, окружено већим делом влашким становништвом; затим Срби у Белој Крањској у Мариндолу и Бојанцима, који су и веру одржали. О свакој од ових група зна се време насељавања, њихова земља матица и пут којим су дошли у земље колонизације. Помињаћемо их на даљим листовима по ономе по чему су најкарактеристичнији. Међутим има једна група икаваца у горњем Подрињу у Србији, која у многоме погледу представља интересантан етнографски и лингвистички проблем, и једино ћемо се о њој овде нарочито бавити.

Има их од ужичког села Пилице изнад Бајине Баште па до Брасине низ Дрину и у два три суседна ваљевска села. Сада нема ниједнога чисто икавскога села, али има врло разгранатих икавских породица, од којих неке преко сто домова, и живе измешани са сељацима јужног дијалекта, који превлађују и поуздано се зна да су млађи од икаваца, поглавито досељеници из Пиве, Дробњака, Херцеговине и старе Рашке. Икавци су и муслимани горњега Подриња у Сакру и Малом Зворнику; али је, изгледа, икаваца раније било много више у Азбуковици, Рађевини и Јадру. У Јадру је на пр. пре 40–50 година, у селима Бадањи, Сипуљи и Симином Брду било икавских породица које сам познавао; у Крупњу у Рађевини било је породица које су у извесним речима још биле задржале икавштину; тако и у Азбуковици. До скора сам био уверења да је то икавско становништво врло старо, исто са оним које је у ранијим временима превлађивало у суседним деловима Босне; јер и у осталом старом становништву Јадра, које не говори икавски, има друкчијег нагласка и друкчијих етничких особина него што су оне досељених ијекаваца. Досељеници јужног дијалекта назову кашто икавце стародремцима, неке сматрају за физички и духовно слабије и о њима имају разне шаљиве приче. Доцније сам сазнао да међу икавцима има несумњиво досељеника са Запада, као што су Пуљези, Лелеци, Васићи итд.; једна врло разграната породица тврди да је од села Драча, јужно од Љеша у Арбанији, и ти се зову Скадрани. По томе је изгледало да има икаваца и старинаца и доцније досељених. Међутим је Љуба Павловић последњих година утврдио, по народном казивању, да су икавци горњега Подриња пореклом из Босне и Далмације, како они кажу од реке Крке, Книна, Сплита итд. Шта више из испитивања Љ. Павловића несумњиво излази, да у Подрињу, ваљевским крајевима и долини Љига има доста и других досељеника из Далмације и Боке који нису икавци. То би била нека врло стара и у толико нејасна миграциона струја, што јој не знамо узрок и што је противна нормалном правцу миграционих струја, које су се кретале с динарске системе према Далмацији. А осим тога, пошто подрински икавци живе поглавито у области старих рудника Постења, Селанца и Зајаче, а они који живе даље од ових места тамо су се доцније одселили, није невероватан закључак да је цела ова икавска група егзотично, махом одавно досељено становништво са Запада, по Павловићу пре 250–300 година.