Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Оне земље где је услед горњих селидбених струја највише кретано и највише измешано становништво зваћемо метанастазичком облашћу. Као што је поменуто, у њу спада највећи део наших земаља од Велешке Клисуре до Загреба. А аметанастазичким областима назваћемо оне чије је становништво у поређењу са становништвом прве области примило мало досељеника; у њима су се дешавала поглавито локална, унутрашња сељакања. Такве су несумњиво: шопска област, цивилна или кајкавска Хрватска и словеначке земље, а изгледа, према садашњем нашем знању, да је таква и јужна Македонија. Као да држе средину између метанастазичких и аметанастазичких области далматинска острва, где превлађују старинци, али на некима има и доста досељеника.

У оној великој метанастазичкој области има три земље које су примиле највише досељеника и у којима се старинци губе, чинећи незнатан проценат данашњег становништва. То су: моравска Србија, Далмација и Славонија са Сремом, а после њих долазе Бачка, Барања и Банат.

У метанастазичкој области има један део нашег народа који је био најмање покретљив. То су муслимани Босне и Херцеговине и Новопазарског Санџака до планине Рогозне. Међу њима је највише старинаца.

У метанастазичким земљама различан је аликвотни део појединих миграционих струја. Најједноставнија је Далмација, јер је сва насељена динарском струјом. У метанастазичком погледу је најкомпликованија Србија, која је истина највише насељена динарском струјом, али у знатној мери и косовско-метохијском и моравско-вардарском, поред слабијих, као шопска и инверсне струје. По средини између Далмације и Србије стоји Славонија, у којој се истина стекло становништво три дијалекта: јекавци, екавци и икавци, али су је населиле поглавито динарске, босанско-херцеговачке струје, у неколико и струје из Србије, Барање и Бачке.

Доњо-дунавска плоча и марички слив

У источном делу Балканског Полуострва нису довољно проучене метанастазичке струје. По ономе што о њима знамо, оне су биле мање, готово безначајне, кад их поредимо са сеобама српскога народа.

Због близине централне управе овде је становништво било под чвршћим надзором и утицајем турске администрације. Северно, на левој обали Дунава, није било бугарског становништва које би могло прихватити досељенике; и ове су земље исто тако биле под турском управом. Даље, у централном и источном делу данашње Бугарске становале су компактне масе турскога становништва, кога је осим тога било расејаног готово по целој Бугарској. У источном делу Полуострва није било простране области без турскога становништва и покривене шумом, као што је била Шумадија, да би привукла бугарско становништво. Напослетку, села и вароши у Средњој Гори и у централном Балкану који су имали неку врсту аутономије, нису могли привући многобројније становништво због висине и недовољних средстава за живот. Овим узроцима треба додати и следеће. Бугари су у опште непокретнији од Срба; највише су били изложени турском режиму, они су праве чифчије, земљорадници који су обрађивали беговску земљу за коју су били јако везани; пре XIX века Бугари се нису дизали против турске управе, а то је често био узрок српским миграцијама.

Најкарактеристичније бугарске миграције била су унутрашња сељакања. Тражећи боље економске прилике бугарски сељаци су се кретали из једног вилајета у други и из једног села у друго. Услед тога је у источном или балканском делу становништво у већини области јако измешано.

Даље су становници Балкана и Средње Горе (Балканџије) силазили на доњо-дунавску плочу, у приморје Црнога Мора и у марички слив, и ово кретање балканџија није ни до данас престало. Добро су познате миграције балканџија из Трнова на доњо-дунавску плочу, нарочито у околини Рушчука; затим сточарска кретања из Котела (источни Балкан)у Добручу, као и миграције из околине Старе Загоре и Чирпана у маричку равницу, нарочито око Једрена и Каваклије и у област између Јамбола и Бургаса.

Увек је била јака тежња за исељавањем код становништва мале али живе и снажне варошице Копривштице у Средњој Гори, што ћемо доцније помињати.

У току XIX века било је знатног исељавања из маричког слива и са доњо-дунавске плоче у Тракију, и благодарећи овом исељавању, створена су у Тракији знатна острва са бугарским становништвом. Не помињу их ранији путници.

После ослобођења Србије известан број шопских породица из Тетевена и околине иселио се у тимочки слив и засновао једно предграђе у Зајечару и крајеве у селима Великом Извору, Грљану и Вратарници. Многобројна су била шопска исељавања из бугарског дела Шоплука у смедеревски округ (слив Јасенице). Услед печалбе остајали су бугарски баштовани овде онде по моравској Србији. А противно томе, има породица досељених из моравске Србије све до вароши Ихтимана и до Српског Села у Рили; шта више, нешто српских породица из Метохије (из села Јагодне) преселило се у Тракију, у околину Кешана и Малгаре (група Бајрамич и Карацагора).

У XIII веку била је једна бугарска миграција у Ердељ. Вероватно је да су мање бугарске групе прелазиле Дунав и доцније. Од почетка XVIII века па све до 1878. године (окупација Бугарске од стране Руса) било је и спољашњих мтрација од већега значаја. Готово су све ове миграције последица руско-турских ратова, и ишле су у Банат, Румунију, а нарочито у Бесарабију, у јужну Русију и у Добручу.

Од ослобођења Бугарске па до данас, знатне су јачине метанастазичке струје које из Бесарабије, Тракије, македонских области и Добруче иду у Бугарску. У источном делу Полуострва запажа се, дакле, слично досељавање као и у Србији после ослобођења.

Епирско-арбанашке области

После доласка Словена у VI и VII веку, Арбанаси су се повукли у планине и на арбанашко приморје, нарочито јужно од Скадра; ту су остали изоловани и нису давали знака народнога и државнога живота. У ово су доба само местимично прелазили долину Црнога Дрима на Истоку, можда једва где и северну границу Епира на Југу. И у овако ограничену етнографску Арбанију населили су се многи српски досељеници (нарочито у северној и средњој Арбанији) за време дуге српске владавине. У Задриму и Забојани код Скадра превлађивало је српско становништво; тако је Скадар могао бити престоница Зете. Али за време Турака Арбанаси су се напрасно раширили. Овде ћу само поменути главне узроке те појаве. На првом месту се код балканских народа ово запажа: у доба када су ван културних утицаја и када су остављени сами себи они постају плоднији; такав је случај био са Арбанасима, који су више векова остали без веза са спољним светом. Осим тога, чим су Турци завладали, већина је Арбанаса примила Ислам и постала одана турској управи. Као такви, добили су потпуну слободу и постали господари. Уз ове долазе још и економски узроци: њихова земља, изван главних комуникација и у турско време запуштена, није им пружала довољно средстава за живот. Окренули су се на Исток и почели насељавати плодне котлине. А под утицајем превласти Арбанаса, Срби у Арбанији су били исламизирани и поарбанашени, изузев једног дела оних у области Голог Брда на левој обали Црног Дрима, и оних који су пребегли у унутрашњост Полуострва.

У то време су почеле велике арбанашке миграције. Могу се разликовати четири главне струје:

Малисорска струја. Она обухвата малисорска племена махом мешовитог српско-арбанашког порекла, која станују у долинама Проклетија између Скадра и Метохије. Ова се струја рачвала у две гране, од којих је једна ишла метохијској и косовској котлини, где је српско становништво било ретко због исељавања у моравску Србију и у Угарску. Друга струја је преко превоја на Проклетијама прешла у долину горњега Лима око Гусиња и Плава (поглавито Клименти) и у долину горњега Ибра између Рожаја и Рибарића; одатле се она разливала на Запад од Новог Пазара и Сјенице и асимиловала се са исламизираним српским становништвом. Неке малисорске групе католичке вере примиле су Ислам, али измешане са Србима примиле су и српски језик који им је, изгледа, тада био и у матици познат; такав је случај са оним Климентима, који су се настанили на Пештеру око 1700 год.

Од већег је значаја била Дукађинска струја која је обухватала арбанашко становништво око Дрима са Миридитима и становништво из области Маће и Лурије. Са овом струјом су Арбанаси били најдаље продрли На Исток, до Масурице и Лесковца у долини јужне Мораве, око 200 км далеко од своје матице. Идући попречним путевима, нарочито зетским, Арбанаси су превладали у Љуми, а затим и у другим шарпланинским жупама (Гора, Опоље) у околини Призрена, у Метохији и на Косову. Већина исељеника ове струје морала је прећи прако два метанастазичка прелаза, преко Везировог Моста и преко Љумског Моста код Љум-Куле. У новим је земљама већина католичких Миридита примила Ислам. Идући за српским миграцијама, једна арбанашка струја пошла је на Север, али су је на путу око Ваљева масакрирали Турци; само је мали број арбанашких породица успео да пређе Саву и да се настани у сремским селима Ртковцима и Никинцима, где су се асимиловали са Хрватима и Србима.

Осим на Север, Малисори и Миридити су се последњих векова у масама селили на Југ и насељавали приморје од Бара, преко Улциња и Скадра до Љеша, затим залеђе овога приморја, од Скадарског Блата и Дримове Клисуре до мора: Крајину, на југозападној обали Скадарског Језера, крај Анамале на левој обали Бојане, Задрим и Забојану. Од старина су слазили са стоком у ове жупне пределе и презимљавали, па су се постепено и стално настањивали. Поред ове има једна слабија српско-динарска струја из Ријечке Нахије и са црногорских Брда, чији досељеници по правилу нису прелазили Бојану; та је струја ојачала од како је Црна Гора заузела барско-улцињско приморје.

Струја Шкумбије обухватала је становништво средње Арбаније, и старим римским путем Via Egnatia продрла је у западну Македонију, где Арбанаси чине више осамљених група; осим појединачно, нису ушли у голу и лети спрљену долину Вардара, као и на леву обалу ове реке. Изван Via Egnatia-е северно од Струге и Охрида, арбанашки су пастири прешли Црни Дрим и високе планине и ојачали су арбанашко становништво у неколико планинских области око Дебра, асимилујући Србе. Прешли су у тетовску котлину и у околину Скопља, до Куманова, а у растуреним групама и до Вардара.

Напослетку струја Тоска, која је обухватила поглавито православне Арбанасе јужне Арбаније и Епира, пошла је уздужним епирским путем у средњу Грчку, па и према Пелопонезу. Изгледа да је ово била најјача арбанашка миграција. И сада има у Грчкој око 250.000 тих досељеника, од којих већина још знају арбанашки; има их и у околини Атине.

Миграције у Егејској области

Становништво области медитеранске и степске климе, нарочитог начина живота, мало је учествовало у метанастазичким кретњама континенталнога блока. Само су се мале групе егејскога становништва усуђивале населити у северним земљама. Од већег су значаја биле сеобе са континенталног блока у егејске области; осим раније поменуте струје Тоска, поглавито су се пастири и печалбари, Словени, Арбанаси и Аромуни, нарочито из Македоније, насељавали у егејску област између Солуна и Дедеагача.

Кад се апстрахује од ове миграције, егејски су се крајеви понашали више као део источне медитеранске области, мање као део Балканског Полуострва, јер је најважнија размена становништва била између њих и Мале Азије са острвима; за састав становништва су од значаја унутрашња сељакања.

Јужно од Олимпа, у правој Грчкој Грци су се за време Турака мало кретали као масе и групе. Највише су прелазили на острва и у Малу Азију и обратно. У том времену су више или мање асимиловани разни народи који су у Средњем Веку и доцније готово преплавили Грчку: Словени, Арбанаси и мале групе латинског становништва.

За време Турака било је грчких миграција из егејских области у приморја Средоземног са Црним Морем па и даље. Ишли су махом заједно са јелинизованим Цинцарима и ојачали су остатке старих грчких насељеника. Нема важнијег пристаништа на Средоземном и Црном Мору, где се не би били населили; затим и у већини приморских вароши Француске и Енглеске. Ишли су махом као бродари и мали трговци ситних предмета, и постајали су врло богати трговци и власници бродова. Изгледа да су ово била њихова најважнија премештања после старих јелинских сеоба и оснивања колонија.

У сличну врсту спадају и трговачке сеобе Грка и Аромуна дуж уздужних путева на Балканском Полуострву; дуж њих су се Грци и Цинцари населили по свим варошима и селима згодним за трговину, допрли су до Дунава па су га чак и прешли.

У границама ових истих области Балканског Полуострва кретале су се и турске сеобе, које су у почетку турске инвазије имале правац Ј.-С., а у току последња два века супротни правац.

Осим старих турских група у источној Бугарској, нарочито у Дели-Орману, турско се становништво насељавало на Балканском Полуострву за време османлијске инвазије у XIV веку. И доцније, у првим вековима своје владавине, Турци су у компактним масама продирали на Полуострво. Ове су се миграције ограничавале на источне и југоисточне области степске и медитеранске климе: на Тракију и источну Бугарску, на голу област леве обале Вардара и на предео између Острова и Кајлара у Македонији. Осим ових великих инвазија, Турци су готово стално у мањим групама придолазили из Мале Азије и попуњавали празнине које су ратови и епидемије остављали у редовима њихових саплеменика. После свршених ратова, велики број Турака (учесника у ратовима) остао је на Полуострву, нарочито по варошима. Бегови су се настанили по селима која су им припадала, а још више по варошицама где су, са чиновницима и гарнизоном, појачали турско становништво. Тако су се Турци расули скоро по целом Полуострву. У великом броју вароши они су били у већини, нарочито на доњо-дунавској плочи, у сливу Марице и у моравско-вардарској области.

Крајем XVII и у почетку XVIII века отпочео је поменути покрет супротнога правца, са Севера на Југ. Чим је једна покрајина била ослобођена од Турака, ови су се с војском или после повлачили и такве миграције ни до данас нису престале. Одлазе махом без роптања, сматрајући то као судбину, ксмет. Тако се после ослобођења Угарске турско становништво знатним делом повукло у Босну и Србију. Пошто је Србија ослобођена и сукцесивно увећавана, мухамеданско становништво, растурено по варошима, насељавало се у Босну, у Стару Србију и Македонију, опет највише у вароши; мухамеданци који су се из Београда иселили, основали су у близини Цариграда село истога имена.

После окупације Босне и Херцеговине у истоме је правцу емигрирало српско-муслиманско становништво. Оно се населило не само у централним деловима Полуострва, већ и у Малој Азији, нарочито у околини Брусе и Јени-Шехера. Највеће миграције правих Османлија биле су после ослобођења Бугарске, јер је у њој било највише турског становништва, и на доњо-дунавској плочи и у маричком сливу; Турци из Бугарске су избегли поглавито у Тракију, Македонију и у Малу Азију. Исто су тако Турци напустили Грчку, нарочито Тесалију, где их је било у великом броју. Ова пресељавања продужена су за време и после Балканских Ратова 1913. године. Турци се све више враћају у Малу Азију. Како се ови турски исељеници зову Мухаџири, то и ове повратне струје можемо назвати мухаџирске сеобе.

Лутање никшићких мухамеданаца. – Инструктивно је у том погледу сељакање никшићких мухамеданаца. Пре 1878. год. на далеко није било силније мухамеданске вароши од Никшића. Прво језгро мухамеданског становништва чиниле су досељене мухамеданске породице из Новога у Боки крајем XVII века. Њима су пришли, по Шобајићу, појединачни досељеници од Груда и Куча, а затим још више околно српско становништво услед увређеног поноса и бежећи од крвне освете, и исламизирало се. Стално су се борили са црногорским и херцеговачким племенима. Никшићко Поље је било скоро два века страшно вихориште и разбојиште. Услед тога се код мухамеданаца развио исламски понос и ћуд господареће класе до највећих размера. Кад је Црна Гора заузела Никшић, иселили су се у Херцеговину, највише у Мостар, а мало њих и у Пљевља. Они из Херцеговине се вратили у Никшић, али нису могли подносити ново стање. Преместили су се у Подгорицу, затим у Скадар и Шијак пред Драчем. Понижени, узрујани, већина се и одатле иселила на Косово и у Метохију. Кад је Србија заузела Косово нису могли трпети ни једнакост, изгледа нису могли схватити друкчији ред ствари, него да победилац господари; то могу схватити тек нове генерације. И маколико се обзира имало према њима, њих је пекло што Ислам није господарећа вера, и све су се више исељавали у Тракију и нарочито у Малу Азију.

Инверзне сеобе

Миграције које су биле за време и после турске владавине ишле су у правцу слободних балканских држава и према јужним словенским земљама Аустро-Угарске, дакле у опште на Север. Међутим, при крају турске владавине и нарочито у току последњих десетина година почела је да се јавља супротна струја која иде на Југ. Осим тога су се у току последњих сто година многе далматинске породице населиле у Босни, опет супротно ранијим правцима сеоба.

У току XVIII и у XIX веку расуто српско становништво северне и средње Угарске повлачило се у јужну Бачку, у јужну Барању, Срем и Банат; они који су остали, махом су маџаризовани, мада се још држе, и ако слабе српске оазе у Сент-Андреји, Помазу, Ковину итд., а нарочито у Ловри (све око Пеште).

После ослобођења Србије почеле су се досељавати српске породице из Баната, Бачке, Срема и Хрватске у моравску Србију. Па, како је Србија постајала све гушће насељености, и зиратна је земља била све скупља, сиромашне породице „из прека” отишле су још даље на Југ, у крајеве заузете 1878. г. То се становништво насељавало поглавито око већих вароши и у пространим равницама; нису многобројни. Вреди даље поменути Личане. Њих има у многим селима Посавља и Подунавља, продрли су негде дубље у унутрашњост Србије; и код Рашке има село Хрвати. Они по правилу не долазе у групама већ појединачно, иду као аргати по селима и овде онде се настане или призете; ипак има у неким селима целих личких или хрватских мала, услед продуженог појединачног насељавања и знатног прираштаја.

После окупације Босне, дакле од 1878., знатан број, нарочито католичких породица, иселио се из Далмације, Лике и Славоније и настанио се у Босни.

После Балканских Ратова у 1913. години из моравске Србије и Црне Горе пошла је једна струја на Косово, у Метохију и у вардарске области. Кашто су ово били ранији исељеници који су се враћали у земљу матицу. Из Бугарске, од пре 1912. године, полазиле су миграције у тек освојене делове Македоније и Тракије. Ово насељавање је престало за време Великог Рата.