Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Централна или моравско-вардарска област

Противно источној или балканској, која има периферијски положај и која је у вези нарочито са Русијом и Малом Азијом, моравско-вардарска област се одликује централним положајем на Полуострву и разноврснијим везама.

Као што име каже, ова област заузима средиште Полуострва, око долина Мораве и Вардара и има уздужну осовину правца С.-Ј. Она је добро ограничена карпатско-балканским луком и родопским масивом на Истоку, динарским и пиндским венцима на Западу. У њој су заступљене све планинске системе Балканског Полуострва. Овде долазе у додир и кашто се преплећу: стари масив Родопа и млађи набрани терцијерни венци: динарски, пиндски, балкански, на послетку венци јужних Карпата који, прелазећи Ђердап, улазе у источну Србију, између Мораве и Тимока. Последица је свега овога да је централна област састављена од стена ових различних планинских система. Те разне планинске системе и њихово разнолико морфолошко развиће један су од главних узрока због којих је она разноврсног рељефа. Додајмо да су при сукобу ових разних набраних система избиле велике масе еруптивних стена: између динарских венаца и Копаоника, у долини Ибра и даље до Новога Брда; између Карпата и Балкана у сливу Црне Реке; у долинама Криве и Брегалнице на Југу, близу Куманова и око Кратова; и да се за те пукотине и еруптивне жице везују најдрагоценије металне жице на Полуострву. Њено је рудно благо неизмерно али још довољно неотворено.

Тако су исто разноврсни и привредни производи. Нигде се на Полуострву не сусрећу такве разноликости које намећу становништву Друге навике и друкчији начин живота и рада.

Моравско-вардарска удолина представља један просек кроз централну област, врло јасан, који се пружа са Севера на Југ, од Београда до Солуна, од панонског басена до приморја Македоније и Тракије. Она има велику привлачну моћ чак и на области које су изван сливова ових двеју река. Та се атракција осећа до Сарајева, до источне Црне Горе, до састава оба Дрима. Да на Западу нису постојале јако затворене политичке границе, привлачна моћ моравско-вардарске долине продрла би до јадранских обала. На Истоку, слив доње Струме припада истој зони утицаја.

Моравско-вардарски предели могу се поделити у три природне области: моравска област или Шумадија са суседним земљама, централне области или Рашка и вардарска област или Македонија.

Моравска област или Шумадија

На Северу од Ниша, тачније на Северу од Копаоника и Јастрепца настаје северна Србија која чини потпуну целину; та се целина може назвати Шумадија по земљи, која је у њеном центру и која је од XIX века играла најважнију историјску улогу.

То је површ нагнута с Југа на Север, која се завршава на обалама Саве и Дунава, поглавито одсецима високим од 20–50 метара, или брежуљцима; супротна обала ових река ниска је и често баровита. Шумадија је ивична област панонског неогеног језера и одликује се низом језерских тераса које се постепено једна испод друге спуштају; највише су високе око 800–850 метара, најниже, на обали Дунава само 120 метара. Тиме се објашњава што су шумадијска побрђа често покривена песковима, глинама и лапорима језерског или маринског порекла; испод њих настају и често су у долинама оголићене старије, врло разноврсне стене, од кристаластих шкриљаца и еруптивних стена па до пешчара, лапора, кречњака тзв. шумадијске, већим делом кретацејске формације и до флишних стена, које су бар делимице палеогене. Језерске наслаге су покривене слојем хумуса који је често врло дебео. Лес не иде далеко на Југ од обала Дунава.

Скоро је у центру површи усечена долина Мораве, која се одликује широким дном, блатим странама, без дубоких клисура. Има врло развијену мрежу бочних долина. Из ње су комуникације могуће у свима правцима. Западно од Мораве, простране речне равнице издубене су и проширене на дну старог језера: Колубаром, Дрином и Босном, на Истоку Млавом и Пеком; ове су долине раздвојене, у своме доњем току, само ниским заравнима које су каткад састављене од језерских слојева или су бар њима покривене.

Као контраст према широким долинама, издижу се са шумадијске површи изоловане планине, које допиру до висине од 1200 метара, и чији су корени загњурени у језерску површ. Оне изгледају као планинска острва, и то су заиста била острвца панонског језера. Често су окружене језерским терасама које понеки пут достижу врх нижих планина (Авала, Космај, Букуља, Венчац); терасе су кашто покривене језерским седиментима. Чак и делови планина који су изнад језерских тераса готово су омотани покривачем од глине, која је постала распадањем и растварањем стена. Ретко обешумљене, ове планине са храстовим и буковим шумама, ливадама и пашњацима изгледају као зелена расејана острва.

Шумадијска клима се разликује донекле од климе суседних области Централне Европе. Изузев северног дела који је под утицајем ексцесивне климе панонског басена, сувља и лета топлија, остали део области, нарочито на Западу од Мораве, одликује се већом количином атмосферских талога, који су распоређени на сва годишња доба. Високе летње температуре су често разблажене после киша и пљускова. Нарочито је карактеристична за шумадијску климу дуга јесен, која се често продужава, после кратке влажне и хладне периоде, до месеца децембра; блага и влажна јесења клима врло је повољна за земљорадњу и воћарство. Та готово мека јесења клима у потпуној је хармонији са великим земљишним таласима и са дугачким и благим линијама терена, које се губе далеко на хоризонту. Као дотопљен у млаке и лаке магле и чај, шумадијски предео, затворено плавог тона, добија у јесен изглед развучен и нејасан, без оштрих линија: облици земљишта као да на ивицама ишчезну и губе се у сивкастој магли. Али у почетку и на крају зиме, каткад још и у јесен, дува хладна и сува, често ледено хладна кошава, огромном силином, са ударцима на махове, више дана, чак једну, две и три седмице, доноси ведрину, сувоту и хладноћу; чини велику штету вегетацији, нарочито воћкама. Овај ветар је тип ваздушних струја које падају са карпатско-балканског лука. И ако најјача у северној Шумадији, кошава се осећа и на Југу све до Ниша; не иде даље од Новога Сада, а не допире до Шапца; особито је јака у Пожаревцу и у пределу, који је на Западу од Ђердапа.

Подједнако фаворизирана земљиштем, састављеним од растреситог материјала, и климом, повољном за вегетацију, Шумадија је била до прве трећине XIX века највећим делом покривена шумама, највише храстовим. Између пространих пошумљених површина било је овде-онде пропланака. Према путописима и другим документима, овакав изглед је Шумадија поуздано имала од почетка XVI века.

Најниже шумадијске површи и често баровита долинска дна, били су исто тако покривени шумама, шибљем и жбуњем, и све је то било испреплетано биљкама пузавицама. Овај тип густе и каткад загушљиве вегетације, местимично непроходне, зове се луг. Земљиште покривено луговима, било је површина где је трулила шума и њено лишће, и где се услед тога образовао дебео слој хумуса који смо поменули. Села и вароши, обоје у осталом тада ретки и с мало становништва, били су размештени далеко једни од других по пропланцима и по искрченом земљишту.

Најстарија од данашњих села постала су махом на странама долина и на површима, много ређе по дну долина. Разређено становништво живело је више од сточарства но од земљорадње. Велике храстове и букове шуме биле су због жира погодне за свињарство; ту је нарочито успевала шумадијска врста свиња која се врло много плодила и врло брзо гојила.

Данас је готово цела шумадијска површ обешумљена. Само се местимично, као на букете, наилази на групе старих храстова, често огромног пречника, који дају представу о томе какве су биле некадање шуме. У току XVIII и XIX века, тешко и грубо крчење је био поглавито посао досељеника, чији потомци чине готово осам десетина садањег становништва. Тако су језерске површи биле претворене у област земљорадње и воћарства. Не само површи, већ су и језерске терасе планинских острваца данас обрађене. Осим пшенице, ражи, овса и јечма, нарочито се сеје кукуруз, који овде боље успева но у ма коме другом делу Полуострва. Између струкова кукуруза често се сеју бундеве и нарочито пасуљ у оџацима или бокорима. Око сваке куће се налазе велики воћњаци, нарочито шљиваци, који у пролеће и лето својим зеленилом скривају сеоске куће.

Куће и села се из даљине не виде, већ се распознају по зеленилу од шљивака. Више но и једна друга велика област на Балканском Полуострву, Шумадија је област шљивака. Шљиве се извозе суве и као пекмез. Од њих се справља ракија шљивовица. Има још и крушара и јабучара, али су ове воћке распрострањеније у долинама притока Западне Мораве и горње Дрине, које су изван домашаја хладне и суве кошаве. За исхрану свиња употребљавају кукуруз, који у новије време све више замењује жир. Пре Великог Рата свиње су биле врло важан део народног богаства. Екстензивно сточарство којим се раније бавило на великим просторијама, данас је сведено на планинска острвца и велике планине на Истоку и Југу: Стару Планину, Суву Планину, Копаоник, Златибор итд. На шумадијској се површи негују у великом броју најбоље расе говеда на Полуострву. За време лета она се хране на пашњацима са сочним биљкама, које су изгледа слађе и миришљавије него биљке на пашњацима северне и алписке Европе.

Напослетку, има три области где се становништво готово искључиво бави виноградарством, где је најбоље грожђе и вино: околина Неготина (нарочито на брдима Локви, Високој и Балеју), Смедерева и крушевачка Жупа. Али винове лозе има мање но у вардарској области и области Јужне Мораве, јужно од Ниша.

Средства за исхрану су дакле у Шумадији разноврснија но у другим крајевима Полуострва. Исељавања овде нема, па чак ни из долина где густина земљорадничког становништва достиже сто становника на квадратни километар. Као да је створена да апсорбује сав сувишак становништва које се брзо умножава прираштајем и досељавањем.

Особити значај има планински масив Рудника. Он је највеће планинско острво које се диже из шумадијских језерских површи; централног је положаја у Шумадији; од њега земљиште на све стране пада. Као неку врсту чвора у Руднику представљају Велики (1170 м.) и Мали Штурац са превојем средње висине око 1000 м. Од њих се звездасто разилазе дугачке косе и повијарци нарочито према Северу и Истоку, у слив крагујевачке Јасенице и њене притоке Сребрнице; само је на Југу делимице као засечен раседима и врло стрмим странама које пролазе изнад рудника Бездана; тако да су са њим једва у вези поједина узвишења која се јављају у атару села Мајдана.

Између повијараца и коса који се пружају на Север, а нарочито на Исток, налазе се дубоке, уске долине врло стрмих страна. Сав тај руднички планински масив је и сада јако шумовит, а на Истоку према Страгарима је шума готово непроходна. Овде путеви и путање зарасту свакога пролећа због избијања нових младица и зато се тешко кроз овај шумски комплекс пробијати; и сељаци из околних села морају се у пролеће пети на највиша дрвета, да би нашли неко место у шуми куда желе отићи. Овде је буква главно дрво и поред ње јавор, јасен, дрен итд. Готово нема храста који је главно дрво на површима Шумадије око Рудника, где чини гајеве или младе шумарице, које су избиле из старих корена. Сада се и у даљој околини Рудника ретко наиђе на столетне храстове, заостале и остареле представнике огромних храстових шума, које су још и почетком XIX века покривале већи део Шумадије. А Ами Буе је забележио да су у првим десетинама XIX века и ниже партије Рудника биле поглавито под храстовом гором. Од кад је она посечена, превладала је буква.

Кад се цео масив од Венчаца и Букуље на Северу па до Вујна и Јешевца, са Рудником као центром, замисли покривен густим шумама, као што је то било у почетку XIX века, онда је јасно да је тај централни део Шумадије морао бити њена главна природна тврђава; онај ко је невичан овом наирсканом, скривеном и густом шумом покривеном земљишту, није се смео у њега упуштати. И то је један од разлога што су овде поникла оба српска устанка у почетку XIX века. Ту је Орашац под Пресеком где је био састанак важнијих старешина и избор Карађорђа за вођу устанка; Топола Карађорђева престоница и центар акције Првог Устанка; манастири Вољавча и Благовештење у скривеним положајима, седиште Правитељствујушчег Совјета; село Мајдан, у чијој су околини били главни рудници за време Устанка; Горње Црнуће, место Милоша Обреновића, где се и сада налази његова стара кућа брвнара, шиндром покривена; Таково у коме је објављен Други Устанак итд. И доцније, у унутрашњем развитку, ова област око Рудника, до Груже и смедеревске Јасенице, играла је врло важну улогу: одатле су потицали народни покрети, којима је и била тежња да се ограничи самовлашће владара. Она је и сада центар Шумадије, и у њој је као кристал јасна државна и шира народна мисао.

Слив Тимока са Поречком Реком, Пеком и Млавом чини Источну Србију, која је у неколико одвојена од праве Шумадије.

Кад се идући железницом од Београда сиђе у моравску долину, угледају се одсеци на десној страни Мораве, изнад Ћуприје и Параћина, махом бели, састављени од кречњака али кавдто и од других стена. Тим одсецима, на десној страни Мораве, почиње источна Србија. Они су првобитно престављали расед или управо серију раседа, који се један на други настављају, почевши од Голупца на Дунаву па до Параћина и јужно од њега. Та серија раседа, у главном меридијанскога правца, дугачка је преко 100 км. Али то сада нису чисто раседни одсеци. Испод њих се јављају дебели складови неогених, махом слатководних седимената, који су кашто тако велике дебљине, да чине развође између река, као између Млаве и Мораве, између Ресаве и Мораве, где допиру скоро до 500 м. висине. Даље изнад моравског раседа и на Истоку од њега, јављају се обале и клифови засечени у кречњаке и у црвеном пешчару, и они управо сада чине поменуте одсеке, којима се источна Србија спушта у моравску потолину. Испресецани су пробојницама река које теку Морави, као Млаве, Ресаве, Раванице, Црнице са Грзом итд. Иза кратких пробојница долазе даље на Истоку потолине или котлине тектонског порекла, често са слатководним језерским седиментима; иза ових котлина настају преседлине, којима се прелази у централну котлину источне Србије, у црноречки басен.

Најлепша је од поменутих пробојница Горњачка Клисура Млаве; у њој. је манастир Горњак; она се од села Крепољина прошири у котлину Хомоље. По дну Хомоља се јављају слатководни слојеви са конгеријама. На Северу је котлина уоквирена Хомољским Планинама које су разбијене у поједине венце и врхове, а на Југу од ње се постепено диже површ Бељанице, јако уравњена, нагнута с Југа на Север, и избраздана вијугавим низовима од вртача и увала, које су се развиле на дну прекрасних долина, старих притока Млаве. Хомоље је шумовито и поглавито сточарски крај, област салаша, који се јављају изнад села, по планинама, и све су се навише пењали у колико је земљорадња напредовала а паше и ливаде сточара преобраћиване у зиратно земљиште.

Друга велика долина је Ресава, пространа, богата и густо насељена; типски земљораднички крај све до манастира Манасије, или управо до кратке сутеске између Маћије и Пасторка, кроз коју се пробија река Ресава. Продукти и начин живота су исти као у Шумадији. У вези је са великом производњом кукуруза гајење свиња у знатним размерима; шљиваци су онако распрострањени као у Шумадији; има више воћа него и у једном крају источне Србије. Од манастира Манасије који је у поменутој сутесци, настаје склоп ресавске долине у коме само овде-онде има иалучака, а изнад изворишта Ресаве је тврдо заграђен Кучајским Планинама од црноречке котлине. Исти је такав случај и са долином Раванице почевши од манастира Раванице на више. Међутим од Параћина, долином Црнице па затим Грзе, земљиште се пење на преседлину Столице и одатле слази у црноречку котлину испод Ртња. Исто се тако долином Моравице, од Алексинца, без већих тешкоћа долази у пространу сокобањску котлину између Ртња и Озрена, такође покривену слатководним седиментима и са језерским терасама, које су тако добро очуване као да је језеро скоро отекло; из ње се врло лако улази у басен Тимока. Даље се од Ниша преко преседлине Грамаде силази у басен Сврљишког Тимока, који се такође одликује особито добро очуваном језерском пластиком.

Са више страна, дакле, воде из моравске долине комунизсације у тимочки басен источне Србије. Он је клисуром око Вратарнвде подељен на горњи басен, у коме је Књажевац, и на доњи и пространи басен Црне Реке, у коме је Зајечар. Оба дела се бдликују врло развијеном језерском пластиком, чији су седименти и терасе у вези са румунско-понтиским басеном. Оба су рударски крајеви са многобројним рудницима угља кретацејске или јурске старости; као код Вине, Вршке Чуке, испод Ртња итд. и са млађим терцијерним угљем на много места; северни део црноречке котлине богат је рудама бакра, као код Бора, затим слабим налазиштима злата, нарочито око села Глоговице; у песку Тимока има злата које се овде вековима испирало. Знатна је разлика између планина које су на Истоку и на Западу од Тимока. Прве се зову Стара Планина и чине део западног Балкана, састављене од разноврсних стена с Мало кречњака; велике области сточарског живота, нарочито крајеви Заглавак и Коренатац. Међутим су западно од Тимока кречњачке планине које имају облик кречњачких површи, као Тресибаба, Озрен с Девицом, Ртањ и Кучај. На њима су развијени облици и појави карста: реке понорнице или пониквице, вртаче, многобројне пећине; осим тога има преко десет леденица.

Дно црноречке котлине је већим делом састављено од еруптивних стена, поглавито од андезита, и скоро цело покривено дебелим слојем црнкасте земље, која је постала распадањем еруптивних стена. Један од напреднијих земљорадничких крајева у Србији, у коме је због пространих испаша и ливада на околним планинама развијено и сточарство; овде, као и у Ресави, има особито добрих пасмина крупне стоке. Северни део црноречког басена је брдовит; са вулканским купастим облицима врхова, зеленилом, доста плодан. На андезитским купама су ките од горе. Те су купе поређане на раседима правца ССЗ.–ЈЈИ. Постале су махом акумулацијом андезита и местимично су још сачувале облик вулканских кратера. Најинтересантнији је низ таквих купа изнад Брестовачке Бање.

Црноречки басен, а нарочито његов планински оквир, чини утисак једнога од најлепших предела на Балканском Полуострву. Има једна црта велике и снажне лепоте, која нарочито пада у очи кад се са Столида и преко Страже силази у црноречку котлину. Томе много доприноси планина Ртањ (1560 м.) која се мирно диже са широке подлоге, гола, горостасна и заврши се скоро правилном купом Шиљка. Дижући се са преломима, напрасно изнад околине, изолован, он влада околином и изгледа као њен вођа и знамење.

И поред свега централишућег утицаја црноречке котлине, у неколико су од ње издвојене плодне подунавске равнице, као неготинска равница и кладовски Кључ, које са околним планинама Дели Јованом, Великим Гребеном и Мирочем чине неготинску Крајину, имућан земљораднички, виноградарски и сточарски крај. У неколико је издвојена и кратка долина Поречке Реке, чији је центар Доњи Милановац на Дунаву.

Планинска област између Поречке и неготинске Крајине била је до половине XIX века покривена непроходним шумама и слабо насељена. Овде је 1842. год. и после основано Петрово Село од црногорских досељеника, поглавито из Катунске Нахије, а око три деценије доцније Мироч, насељен по наредби власти из суседних села; а околна стара села су пружала све навише своје атаре и салаше, док скоро цела област није била подчињена људском животу и раду. Још и 1878. год., кад сам први пут прошао од Милановца Брзој Паланци, шуме су биле тако густе да се због њих, осим вијугавог пута, ништа није видело; изглед правих прашума, у којима, осим великих дрвета, букве, раста, јасена, липе итд. било врло много жбуња од љиљана или јоргована, дрена, павитине, и то их чинило непроходним. Непролазност је повећавала једна нарочита појава. Овде често падају велики снегови. Има година када су куће до крова затрпане снегом и становници преко зиме с муком из њих излазе. Крошње од дрвета, немогући одржати огромне снежне масе, изломе се, падају и чине крш од грања.

Осим тога их, тако оптерећене снегом, њиха кошава и дотле повија, док дрвета из корена не ишчупа. Тај крш од поломљених грана и стабала, поред ситнога жбуња и павитине, чини да пролазник на сваком кораку наилази на велике тешкоће и само се највећим напорима може преко њих и кроз њих напред. Даље, због знатних водених талога, овде шума брзо расте, путање и крчаници, ако се озбиљно не одржавају, зарасту после неколико година у младо буково шибље, павитину, велике купине, и не распознају се под изломљеним гранама и стаблима.

Овде је последње три деценије извршен тежак и велики рад крчења, нарочито око Петрова Села, Мироча и Голубиња. Површ Мироча сада изгледа као Шумадија пре 50 година: велике њиве, ливаде, нарочито око салаша, и између њих комплекси упитомљене горе; на свакој плећатој и заравњеној коси куће и зграде црногорских досељеника, често велике и лепе куће.

Особите је плодности и лепоте пространо земљиште на југозападу од Великог Штрпца, које припада селу Голубињу: најразноврснија шума и много миришљаво жбуње; присојно и заклоњено од кошаве те воћке особито добро успевају, затим цела поља под јагодама и купинама; ливаде су праве цветне, где се зеленило скоро не види од разних боја цвећа. Ретко сам где пролазио кроз жбуње и шуме у којима се тако разлеже од цвркута и песама птичијих као овде. Земља је карсна црвеница, добро наводњена, која житима, кромпиру и ливадама даје јаке сокове. Према осталом Мирочу ова партија изгледа као нека врста топлијег и жупног предела.

Источна је Србија снажно утицала на стварање српске државе у XIX веку. Насељена је осим ретког старог становништва досељеницима, нарочито Косовцима, у неким крајевима и Сјеничанима, поред поменутих Црногораца. У северном делу, до Ртња, има влашког становништва које је досељено из Алмаша, или је пребегло из Румуније због бојарског режима. Од почетка стварања Србије учествовали у свима ратовима, имају исти начин живота и мишљења са осталом Шумадијом.

Босна је највећим делом, као и Србија, ивична земља панонскога басена. Од Фоче, Сарајева и Бугојна земљиште је у главноме нагнуто са Југа на Север; према панонском басену теку све велике босанске реке: Дрина, Босна, Врбас, Сана са Уном. Али је по рељефу замршенија земља, према јасним и одређеним цртама земљишта у Србији. Осим Посавине око Брчкога и Шамца, која је у вези са Мачвом у Србији и представља пространу равницу, у осталој Босни превлађују побрђа и планинско земљиште и допиру до саме Саве. Таква је на крајњем Западу планина Прозара, затим Козара, Мотајица и Вучјак на Југу од Босанског Брода. Долине су поменутих босанских река уже, кашто почевши од Саве одмах улазе у клисуре, не одликују се онако пространим равницама које се са Севера дубоко у земљу пружају, као у Србији долине Колубаре, Мораве, Млаве и Пека. Ниједна од великих босанских долина не утиче онако централишући на највећи део Босне, као што је случај са моравском долином у Србији. Затим је у опште више планинска земља и планине су већих висина него у Србији. Босна је шумовитија но и једна друга земља Балканског Полуострва: од прилике онаква, каква је Србија била у првим десетинама XIX века. У Босни пада више атмосферских талога но у осталим северним земљама Полуострва.

Геолошки састав је врло карактеристичан. Поред Саве се јављају ниже планине, језгра од гранита, кристаластих и палеозојских шкриљаца, као Прозара и Мотајица, које су сличне са Цером и Иверком у Србији и са суседним славонским планинама. Око њих належу и пружају се дубоко према Југу меке стене, лапори, пешчари, конгломерати, пескови, терцијерне старости, који су јако еродирани а земљиште разуђено безбројним долиницама. Особито су важни олиго-миоцени седименти за које су везана најмногобројнија налазишта угља у Босни. Од прилике на упореднику Добоја почињу старије стене, серпентини и друге зелене стене са шкриљцима, лапорима, пешчарима, туфитима и лапоровитим кречњацима, у којима су овде-онде опет басени од олиго-миоцених стења са угљем, и такво земљиште допире до Сарајева. Оно је типски развијено у Централној Босни око реке Босне. Готово је у средини овога земљишта Маглај са карактеристичним купама од еруптивних стена. Иначе су еруптивне стене од много мањег значаја у грађи Босне но у грађи извесних крајева Србије. Највећа је њихова маса на Истоку, на самој Дрини око Сребрнице, где се јављају познате трахитне стене са рудама и минералним изворима. Осим угља, босански терени су нарочито богати рудама жељеза, и за њих је у Фојници, Крешеву, Сарајеву, Фочи итд. везана позната босанска индустрија жељезних предмета.

То је Босна у правоме смислу; земљорадничка земља око Саве, а навише земља шума, сточарства и руда; јер навише су пространија поља врло ретка, и највећа су од њих: Спречко код Тузле, Сарајевско, високо-зеничко итд. Та зелена и шумовита Босна, богата рекама и изворима, престаје на јужној ивици Сарајевског Поља где се дижу Игман и Бјелашница, простране кречњачке висоравни херцеговачкога типа, а тако исто на Истоку Романија и Јахорина. На ЈЗ.-у је њена граница позната Иван-планина, преко које води жељезница из Сарајева у долину Неретве. На Западу права Босна иде даље од Травника и његове планине Влашића, обухватајући уздужну долину Врбаса; тек на левој страни Врбаса настају кршне, голе, суве кречњачке планине. У правој Босни има само овде-онде тзв. плиткога карста, где мање или више танак комплекс кречњака лежи на непропустљивим стенама и у њему се поглавито развијају мали карсни облици без карсних поља. Међутим од планине Чардака и Радуше, на левој страни Врбаса, настаје дубоки динарски карст са пространим пољима.

У правој Босни се издваја њен средишни део око реке Босне, у главноме слив реке Босне, који ћемо назвати Централном Босном. Почиње на Југу Сарајевским Пољем, чије је дно око 500 м. високо а оивичено високим кречњачким планинама: Бјелашницом и Игманом» који се дуж једног скоро праволинијског раседа спушта у дно поља, код Илиџе, где су карсни извори Босне у тријаском доломитичком кречњаку; изнад Сарајева се диже Требевић од тријаских кречњака, а у залеђу сарајевске реке Миљацке виде се одсеци Романије, на којима преко шкриљаца леже кречњаци.

У Пољу се скупља челенка од река које чине Босну: Жељезница, Миљацка, врело Босне, Зујевана и друге. Поље је отворено према Високом и Зеници, око којих има котлина динарског правца, са олиго-миоценским слојевима и угљем, и у томе правцу тече Босна. Ово је средњевековна област Врх-Босна, и у овом су крају развалине градова Бобовца и Ходидједа (у рачвама двају кракова Миљацке).

Од Врандука почиње сутеска реке Босне, и, после једне кречњачке зоне, настају поменуте зелене стене и серпентини, долина се у неколико прошири испод Добоја, где је усечена у еоценским лапорима и пешчарима, а од Модрича река слази у ниско земљиште око Саве. Ово је шумовита и зелена Босна, као намрскана многобројним долинама речица, богата изворима. У јесен и зиму је често под маглама, противно сунчаној и отвореној Херцеговини. Села и куће су већином постали у крчевинама, а таква су и многа од оних по дну долина, јер су ове биле под луговима, који су крчени. Превлађују куће брвнаре, даском докривене, а по дну долина и котлина има их и од ћерпича. Ни у једном крају Босне нису вере тако измешане као овде. Муслимани су најмногобројнији и они су знатним делом старинци. После њих долазе православни који су већином досељеници, и то поглавито из Херцеговине, од Санџака и Црне Горе; досељеници ове три групе чине већину православног становништва у Сарајевском Пољу. Католици махом не знају своје порекло и изгледа да је међу њима доста старинаца; има досељеника из Далмације.

Источни крајеви обухватају слив средње и доње Дрине од Осата до ушћа, горњи ток Криваје и Спречко Поље са Тузлом. У њима има делова који имају обласна имена. Тако је Посавина, од Свилаје на Сави до Раче на ушћу Дрине, пространа равница која се наставља у Мачву у Србији; око Бељине и Јање је Семберија, равнице и побрђа налик на шабачку Поцерину. Са равницом око Брчкога, Посавина и Семберија су најбоље житнице Босне и шљиварски крајеви. Изнад Зворника је слив реке Јадра, који се зове Бирач, а између Сребрнице и Вишеграда, уз Дрину, настаје предео Осаш. У ове четири области поред знатног броја старинаца, нарочито муслимана, има доста досељеника из старовлашке Босне, од Санџака и из Херцеговине, чак од Пиве и Бањана. А знатан део становништва подринских и ваљевских крајева у Србији пореклом је из Осата, Бирча и Семберије.

Одавно је обраћена пажња да се не слажу геолошки терени с једне и друге стране Дрине. На десној се страни Дрине издижу из неогеног земљишта у Мачви најпре два гранитна језгра Цер и Иверак, преко којих са свих страна долазе метаморфни шкриљци и флишни пешчари. На Југу од Иверка настаје неогени басен Јадра, који је на Југу ограничен планином Гучевом. Довде нема слагања. Најпре на босанској страни нема ништа што би одговарало Церу и Иверку; место њихових старих стена овде се јављају дилувијални и неогени седименти. Преко пута од Гучева изнад Шепка диже се коса Градац, која орографски одговара Гучеву, али је нижа од Гучева, до 500 м., и састављена од терцијерних стена, нарочито од сарматских кречњака: нема старих стена, кварцевитих конгломерата, црвеног пешчара, кретацејских кречњака од којих се Гучево састоји.

Ове разлике се могу објаснити великим раседом меридијанског правца, који се из панонског басена пружа уз долину Дрине и на коме су терме Ковиљачка и Радаљска; то је расед сличан онима у моравској долини. Дуж њега се спустило лево крило у Босни, и зато су овде старије стене потонуле у велику дубину. На спуштање и на размицање указује и Мајевица изнад Тузле, која је орографски у продужењу Јагодње и Соколске Планине, а сасвим друкчијег геолошког састава него оне. Док су Јагодња и Соколске Планине састављене од шкриљаца, пешчара, кречњака палеозојске и мезозојске старости. Мајевица је састављена поглавито од младих терцијерних стена из којих као иаме овде онде вире јурске стене. Све су стене интензивно набране, и борз имају чист динарски правац. Пластични глиновити шкриљци и лапоровит крзчњак, танких слојева, особито су згодан материјал за набирање, и борг су многобројне, збијене, врло оштре. У беличастим и модрим глинцима код Д. Тузле има соли, а у терцијерним слојевима знатних складова угља.

Мајевица и земљиште око ње, састављено од меких стена, необично је разуђено; многобројне узане ерозионе долинице, а између њих сплет од танких коса; у долиницама безброј речица, рекавица, слабог водотека али обично не пресушују. Све је зелено од култура а нарочито од шума лиснатог дрвећа, на првом месту букве. И пространо Спречко Поље испод Тузле чини утисак шумовите долине због многобројних лугова.

Јужно од спречке долине, преко Кладња и Олова до Сарајева и до Сребрнице на Дрини, настаје једна од најшумовитијих области, где су дрво и сувати главни извор људскога опстанка. Обрађују се једино подови изнад ргка, затим: заравњене, искрчене партије ло планинама. Махом су у крчевинама разбијена села ових области; мале групе од 10–12 кућа које су 4–500 м. једна од друге удаљене; зову се често по именима задруга, а постале су дељењем задруга. Овога су типа и незнатне варошице Кладањ и Олово, у којима је једна мала ојачала и добила нешто познате турске чаршије. У селима као и у овим варошицама, од дрвета су и куће и стаје и чаршија; кашто су вајати, које овде зову колибе, лубом покривени. Од Кладња на Југ почне превлађивати четинарска шума.

Издваја се у многоме околина Сребрнице или слив реке Крижанице, дринске притоке. Превлађују купаста брда од еруптивних стена. Распадањем пирита таложе се оксиди и хидрати жељеза. Око извора се виде дебеле инкрустације од лимонита и хематита; чести су дебели складови жељезне глине из које је добијен окер: најдебљи су на ушћу Мале Крижанице у Велику и испод познатих извора Малог и Великог Губера. Извори садрже арсена, и та се лековита вода извози у знатним количинама. Сребрница је у тесној долини налик на Крупањ у Србији, али мало већа. Међу старинцима има их плаве комплексије; уз то има топографских имена саскога порекла, као Саска Река, Шпат, Кварац (брда) итд.

Старовлашки предели Босне почињу од Романије и Голе Јахорине на Југоистоку од Сарајева и пружају се уз долину горње Дрине и њених притока до планине Златибора; с њима чине географску и етничку целину старовлашки предели Србије од Голије до Таре. Иако је по правцу бора и планинских венаца потпуно динарскога типа, ово је земљиште у неколико друкчијег геолошког састава и друкчијих детаљних облика но динарски карст, који је на Западу од старовлашких предела. У његову саставу учествују палеозојски и верфенски шкриљци, тријаски кречњаци са серпентинима, јурске стене, и ретко где слојеви горње креде госавске фације. Карст је спорадичан, плитак, нема великих карсних облика. Више су распрострањене остале стене код којих превлађује механичко распадање. Локално је ово земљиште испресецано младим раседима и дуж њих су спуштене потолине, у којима су се образовала језера у плиоцену и дилувиуму; отуда по дну потолина има језерских седимената, а по странама Језерска површ са капама од кварцевитог шљунка и од глине. Долине са меандрима усечене у језерску површ (Мачкат на Југу од Ужица у Србији) језерских обала, као у пљеваљској котлини, испод Нове Вароши око Бистрице, у котлиницама Рујна изнад Ужица. Овде је осим тога пространа мачкатска површ покривена слатководном глином и кварцевитим шљунком, изнад којих су у странама Златибора усечене обале и клифови много старије језерске фазе, која одговара језеру панонскога басена. Иначе је ово област заравњених планина, Романије, Голе Јахорине, Таре, Поникава, Златара, Златибора, Муртенице, између којих су дубоке долине, зелена област, под пољима, ливадама, шумама, међу којима има и четинарских омара. Висина, шума и оштра клима јако утичу на људе и на начине њиховог живота и рада.

У старовлашким пределима Босне и Савдака долина Дрине је главна артерија. Она почиње од става Пиве и Таре код Шћепан-Града или Градине, под којим: је Шћепан-Поље, састављено од оконгломератисаних облутака Пиве и Таре. Тог конгломерата има и низ Дрину, од села Хума до села Бастаха, и то су управо мала поља Горњег Подриња. Идући даље према Фочи, земљиште је састављено од верфенских а поглавито од палеозојских модрих шкриљаца, разуђено многобројним долинама са уским витким косама и осамљеним високим врховима. Скоро цело под шумом, у којој се где где у крчевинама виде ливаде и засејано земљиште. Дринска је долина друкчија од долина њених саставница Пиве и Таре. Није клисураста, стране се нигде не дижу врло стрменито нити су кршевите. Сваки час се на унутрашњој страни дринских меандра јављају мали кључеви, терасе, састављене од хоризонталних слојева кангломерата. Највеће су такве речне терасе Челиково и Бродско Поље изнад Фоче, затим Велико Поље изнад Горажда. Земљиште пребогато изворима: у долини Дрине се управо ређа извор за извором.

Долина Дрине је скровита, блажије климе, жупна, и противно њеним саставницама Пиви и Тари, у њој, испод Шћепан-Града, успева воће: крушке, јабуке, шљиве. Од великог је привредног значаја дуван чијим су низовима у позно лето већина кућа окићене. Управо су за физиономију земљишта карактеристичне башче и дуваништа. Затим се око Бастаха најпре јави кукуруз у малим размерама, затим све више, да у средњој Дрини, испод Осата, постане главна културна биљка. Али није само дринска раван насељена и обрађена; и уз положите стране, често до 4–500 м. изнад Дрине, виде се обрађени или уливађени пропланци и крчевине на којима су или крајеви села или поједине растурене куће. То је разбијени тип села Горњег Подриња, изузев нека која су смештена на ширим равнима око Дрине и збијенога типа (Брод, Устиколина, један део Осанице и Мравињака).

Ово је област православних и муслимана, и први чине већину становништва. Махом су пореклом из санџачког Старог Влаха, још више од црногорских Брда и црногорске Херцеговине; они су сишли Дрином у ову област, све до Гласинца на Романији. Противно њима, Муслимани су у огромној већини старинци, и они дају карактер китњастим турско-источњачким варошима целе области, нарочито Фочи, Вишеграду, Плевљима. Нигде се више ни у Босни нису у именима села сачувала имена старе српске властеле као у старовлашкој Босни, па било да су села названа по именима властеле, било да су властела названа по својим добрима (као што је то и данас случај у средњој и јужној Арбанији). Сада су већина тих старих села мухамеданска.

Босанска Крајина је била један од најзабаченијих и најнеприступачнијих делова динарске системе у току последњих векова. Од области на Југозападу, од Лике са Крбавом и Далмације, ограђена је врло пространим кречњачким висоравнима и гребенима, који су тешко проходни, као што су планине Грмеч и Пљешевица. И слаби путеви, који воде преко овог карста на Југозапад, излазе махом у море без правих пристаништа, на сењску обалу. Отуда се у Босанској Крајини не осећају никакви знатнији утицаји са Јадранског Мора, иако је оно близу. Даље је била вековима затворена и од Хрватске, Војничком Границом и Кордуном; било је једино исељавања на ту страну. Уз то је највећи део Босанске Крајине карсна земља, где карст изолује поједине крајеве и отежава промет; затим је испресецана кањонским долинама у главноме правца С.-Ј. као Врбасом, Саном, Уном, и те долине су као ножем усечене у површи, и скоро вертикалних страна, преко којих је прелаз врло тежак; напослетку је шумовита област: огромни шумски комплекс од Јајца до далматинске границе код Книна, који је такође отежавао приступ и везе. Ово је увек била љута Крајина на којој борбе вековима нису престајале.

У Босанској Крајини су се зауставиле многе српске избеглице од карсних поља западне Босне, од Херцеговине и остале Босне. И Турци су овде рају насељавали. Доста се православних повратило из Жумберка, од Лике и Далмације, можда још више Муслимана, нарочито бегова. Све су ове избеглице биле љутите и незадовољне; отуда се овде развио борбени тип и код Муслимана, нарочито код Срба. По општем расположењу нешто узани, стешњени, јер су вековима трпели, нарочито због многобројних малих бегова у Цазину, Кладуши, Крупи. Све се то скупило у овом љутом углу. Сирови, дубоко патријархални људи, врло простог начина живота: по материјалној култури спадају међу најпримитивније у нашем народу; али отресити и жустри. Били се и исељавали у току XIX века, нарочито у Србију, особито у подринске крајеве; у Лозници, Лешници, Липници итд. има мала од Крајишника, који су насељени под кнезом Милошем, а у Шапцу су познате многобројне крајишничке породице.

Већ за време аустријске окупације овај се крај одвезао и могао разманути, тим пре што су направљени врло добри путеви и добре везе са суседном Хрватском. Развио се у знатним размерама извоз стоке и шумске грађе. Сада има у Босанској Крајини живих трговачких места, нарочито Бања Лука, Приједор и Крупа. Развило се у великим размерима и печалбарство у Америку.