Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Узроци и начини мењања исељеника

Из претходног излагања излази да су метанастазичка кретања била разноврснија и интензивнија међу Југословенима западних и централних области него међу Бугарима. Међу првима Срби су се упуштали у много знатније метанастазичке покрете него Хрвати и Словенци; пуна је перипетија ова одисеја српскога народа, која, отпочела првих дана турске владавине, још није завршена. Она се продужила пред нашим очима у току последњих ратова. Због тога се у српском народу могу најбоље проучити последице пресађивања становништва из једне области у другу

Познато је да се брже и дубље мењају људи који се крећу и путују и који мењају место становања, него непокретни или седећиви. А српски народ, узнемирен и незадовољан, селио се скоро непрекидно у току последњих пет векова. Знатне су се и различне промене морале извршити на исељеницима разних метанастазичких струја. Како су се вршиле те промене и какве су оне?

1. Извесно је да треба напор, већа сума енергије, нека дубља уверења или неке јаке тежње, да људи оставе своју постојбину, кућу, њиву и рукосаде и да се одселе у удаљену област. Треба смелости да се сусретну нове прилике, које исељеници морају или мењати или им се прилагођивати; долазе у контакт са друкчијим начинима живота и другим цивилизацијама. У тој људској маси, која лута и тумара, мора бити неукротљиве тежње за новим и бољим животним приликама. Има нешто унутра, у њима самим, што их мења и тера; у исељенику је већ пре сеобе јако измењен онај унутрашњи орган који ствара и обара. У тренутку када је зрео за сеобу, он је већ зрео и за еволуцију.

2. А колико се он тако зрео за еволуцију промени кад почне пролазити кроз непознате крајеве, често с опасношћу, и настани се да живи под новим природним, економским и друштвеним приликама! Народ који се сели упозна многе ствари, које се живота тичу, више и боље него што би их проучио путник који путује ради своје инструкције. Јер сељак се сели са женом и децом, тера стоку, носи све што се може понети.Непрекидно је у контакту са становништвом на које наилази и са његовим начином живота; то путовање је често низ невоља, и исељеник добро осети и милосрђе и љубав и окорелост и мржњу. Кад прелази границе провинција и држава он их дубље позна и свој суд о државама обично искаже једном двема лапидарним реченицама, које су екстракт искуства. Различно га дочекају у земљама колонизације, али му нигде није лако: има да створи све што му треба за живот; у Србији су могли слободно заузимати земљу, али шумовиту коју су морали крчити; осим тога их је држава помагала и ослобођавала на дуже време порезе. Досељеницима се много теже било одржати у земљама бивше Аустрије и у млетачкој Далмацији. Морали су кашто по три четири године живети у земуницама и у колибама од бусења и грања, по шумама, док су успели да добију земље за стално становање; они што су се насељавали у Жумберку морали су тако живети и потуцати се скоро једанаест година; често су у прво време трпели глад, јер се тешко долазило до хране. Насељавани су истина по пустим земљама, али се редовно, пошто их обраде, јављају власници, властела и католичка црква, и траже десетину и робот. Они се противе, настају дуге препирке, кашто и борбе између досељеника и старинаца, и војнички заповедници и аустријски двор били су на страни досељеника, јер су им били потребни као војници за заштиту границе. Колико им је требало времена док набаве оруђа за обрађивање земље и за грађење кућа и стаја! А економска и верска борба за све то време и доцније скоро није престајала. Тај народ, што се у масама селио као луталица и потукач, бегао из беде и тражио слободу и често нагазио на нову борбу, морао је бити друкчији од мирних етничких средина у које је дошао. Осим тога, досељеници су се често настањивали међу становништвом разноврсног порекла, разних особина. Колико такав досељеник научи о људима и стварима и колике се промене на њему изврше!

Те промене се могу у главном поделити на три групе: прилагођивање новим природним или географским приликама, етничко и социјално прилагођивање и промене које настају услед етнобиолошких процеса. Ове се трансформације не дешавају просто или одвојено једна од друге, већ се на различне начине комбинују.

Ниједна се од ових врста прилагођивања не изврши без претходног снажног отпора. Досељеници мењају чак и географску средину, у којој се настане: често дају нову номенклатуру и друкчије употребљавају изворе за живот, које природа пружа. Још више етнички и социјално мењају затечено становништво. А услед тога и мешовитих бракова и укрштања, стварају се нове етничке и психичке групе, у многоме друкчије и од досељеника и од старинаца.

Прилагођивање новој географској средини

Али на крају крајева се и најупорнији прилагоде новим природним приликама. Та су прилагођивања морала кашто бити врло знатна.

У Шумадији највећи број досељеника чине сточари са црногорских Брда, особито са висоравни око Дурмитора и од Пиве, затим од Пештери и Сјенице. Они су сишли са висоравни од 1000–1500 м висине у ниско шумадијско земљиште од 120–140 м висине, чак и у још ниже и мочарне равнице главне и западне Мораве и Колубаре. Дошли су под друкчији атмосферски притисак и под друкчије климске прилике. Били су искључно сточари, а морали су се у Шумадији навикавати на земљорадњу, гајење свиња, шљиварство итд. Променили су храну, стан и ношњу. Имали су да се навикну на земљу у којој су комуникације, трговина и спољне везе биле друкчије од оних у њиховој земљи матици.

Природно је што прилагођивање ових планинских сточара није ишло ни брзо ни лако. То се добро види из примера о насељавању Црногораца у Петрову Селу на Мирочу (крајински округ у Србији), који ћемо описати по државним актима од 1847.–1869. год.

Опште је расположење свих попечитељстава, Државног Савета и Књаза да их приме и олакшају им насељавање и живот. Давано је сваком по цванцик дневно на издржавање по дукат од главе на пут од Београда у унутрашњост; даље 1000 гроша за пар волова, 300 гроша за кућу и још нешто за најпотребније алатке. За три године од досељења ослобођени су пореза. Неким од Црногораца су дате плодне земље у дунавском Кључу, али их они остављају, јер се не могу навићи на земљорадњу; једнима волови полипшу, јер не умеју да их негују, други их продају па купе козе и овце. Неће да живе у дунавском Кључу код Кладова, траже планинско земљиште, јер су они, веле, сточари. Премештају их са новим досељеницима у Петрово Село на Мирочу, нарочито 1854. год. И овде им иде рђаво, јер се уз сточарство треба бавити и земљорадњом, а они и после 15 година, 1869. год., не могу да плате порезу и опрашта им се. „У лености живе и земљорадничке радове не предузимају, отечество наше не може у њима добити земљоделце”, кажу званични извештаји. У акту окружја крајинског од 1866. год. (где се такође тражи да се ослободе порезе) каже се: „Црногорци, који и онако тешко могу да се одвикну својих брђанских погледа на свет и на ствари, лишени куће и кућишта, могу правити разне неприлике власти и народу. Осим тога, с једне стране ратоборни, а нимало газдински дух, у коме су ови Црногорци не својом кривицом већ тако рећи судбином народа српског одрасли, а с друге стране дивљина предела у коме данас живе, удаљеност Петрова Села од већих друмова и вароши… напослетку с вишег једног државног гледишта, не може бити у општем интересу државном да се ради наплате порезе разоравају читаве општине”. Видећемо доцније да су се не само навикли на земљорадњу, већ су сада највредније земљорадничко становништво тога краја.

Лакше је ишло прилагођивање на нове географске прилике, онда, кад се динарско планинско становништво претходно задржало у етапним земљама, у Старом Влаху и у високој Шумадији, где су природне прилике сличне онима у њиховој земљи матици. Навикли се на географске прилике у неколико друкчије; почели се бавити земљорадњом. По правилу је тек друга, у многоме прилагођена генерација, слазила у ниска побрђа и равнице Шумадије.

Са великим људским жртвама вршило се насељавање Малисора, Миридита и Црногораца у мочарном јадранском приморју од Улциња преко Скадра до Љеша. У глави о природним областима представљен је карактер овога приморја, које у јесен огрезне у воду, и изнад поплављене равни дижу се поједини гребени и гредице као острва. Такво стање траје до у пролеће. Кад арбанашки планинци сиђу и населе се у оваквом приморју, савладају их болести и настаје помор, тако да су ,,истражене” породице и цела браства. Много је људства ово приморје прогутало, док су се напослетку неки аклиматизирали. Ипак су стална насеља сасвим ретка. По приморју се наилази поглавито на зимске мандре и куће Малисора и Миридита, који се већ од пролећа пењу са стоком у планине. Лети је ово приморје скоро пусто, ретко се виде стока и људи, али се свуда наилази на трагове зимског борављења сточара. Виде се растурени и један од другога удаљени малисорски станови, око којих су дворишта ограђена сувомеђинама. Ближе Бојани има већ расејаних кућа, од тесаног камена, ћерамидом покривених, али и оне су само зимски станови. Око њих су торови, кошеви за жито и воћњаци. Сви су били широм отворени, мада је у њима остало по нешто од кућњег посуђа. По свему се види да се већина становништва не може да прилагоди нездравим приликама мочарнога приморја и бежи преко лета у планине. Превлађује непотпуно насељавање.

Избор места

У Србији су досељеници у већини случајева могли сами бирати не само област, већ и село и врсту земљишта које им се допада. Претпостављали су рељеф који бар неким цртама потсећа на њихов родни крај.

Тако на пр. у ваљевским и подринским крајевима има мало карста, и то спорадично, и на њему су по правилу насељени досељеници из карсних динарских области. У карсту села Тршића и Корените, у Јадру близу Лознице, населили су се Дробњаци са карсне површи Језера под Дурмитором и од Бијелога Поља у Херцеговини. И мада у овом планинском карсту има извора и потока, досељеници су, по обичају донетом из завичаја, запушавали пукотине по дну ретких вртача и претварали их у мала језера, која служе за појење стоке, прање рубља и мочење кудеље. Исти је такав случај са досељеницима из Црне Горе, Херцеговине и Далмације, који су се населили у лелићском карсту јужно од Ваљева. Дуго се опиру новим приликама, и кашто праве куће по херцеговачком и црногорском начину, које у Србији чудно изгледају. Тако у Косјерићу и Кремнима у ужичком округу изненаде куће херцеговачког типа, у чијем је доњем спрату магаза, а пренели су их црногорски досељеници. У Лозници на Дрини има две куће, целе зидане од тесаног камена, једна на два спрата, а обе ограђене високим каменим зидом, као куће у ниској Херцеговини и Далмацији. Зидали су их досељени Херцеговци, један из Дробњака, а други из Шуме (између Требиња и Дубровника), и овај осим тога на своме имању је гајио сијерак и воду једнога извора одводио у зачедљену вртачу, и ту су његови мочили кудељу; то је сасвим непотребно у Лозници где на све стране има извора и текуће воде. Извесне сточарске зграде као савардак и кућер, нарочито карактеристичне за сточаре око Дурмитора и око Сјенице, распрострањене су у Србији у главноме донде, докле допиру досељеници из поменутих сточарских крајева. У Кривом Виру, под Ртњем у источној Србији, има доста досељених Сјеничана. Они су изабрали ово село где Црна Река извире из пећине, а изнад њеног извора је пространа карсна висораван, богињава од вртача, и то их јако опомиње на њихову земљу матицу. Они су пренели у Криви Вир познате сјеничке овце, и од њих се овде развила, под особито повољним земљишним приликама, вуном најбоља пасмина оваца у Србији.

Досељеници са Косова и из Метохије избегавали су отворене шумадијске површи и насељавали се поглавито по котлинама источне и јужне Србије. Око Лебана и Куршумлије у јужној Србији, где станују заједно са црногорским досељеницима, ови из Косова и Метохије по правилу заузимају дна и стране долина, док су се Црногорци населили на вишим местима.

Исто је тако од интереса да се оно динарско становништво, које је прешло Саву и Дунав, није насељавало по панонској равници, већ по планинској и брежуљкастој Славонији, по бреговитом делу Барање, између речице Карашице и Печуја, затим по оном валовитом делу Бачке између Сомбора, Суботице и Баје, који је састављен од дина живога песка; то је крај погодан за винограде и овде превлађују досељеници од Мостара и из Далмације. Равнице у Срему, Банату и Бачкој заузело је поглавито становништво пореклом с Косова и Метохије и из северних крајева Србије, којима равнице нису сасвим стране. Ипак се зна да је прва генерација патила од болести и тек су се доцније потпуно прилагодили. Међутим, Личани који су се по овим равницама овде онде настањивали, само су се по изузетку одржали, јер их „ваздух гуши, а болештине десеткују”.

Турско становништво, које се слободно насељавало на Балканском Полуострву, поглавито заузима области са степском климом или њој сличне. Арбанаси избегавају суве и голе пределе поред Вардара и иду на Север, у котлине покривене зеленилом (тетовска, метохијска и косовска). Напуштајући Епир и западну Македонију, Аромуни најрадије иду у вароши Балканског Полуострва или у планинске области, где подижу села на великим висинама, са збијеним кућама, истога типа као у њиховом завичају.

Често је случај да су се најстарије породице у селу настаниле око трагова старог насеља. Јер основни услови живота се у селима нису знатно мењали: погодбе за сточарство и земљорадњу; било је једино прелаза од сточарског земљорадничком начину живота, али у Србији, и сточари су се бавили у већој или мањој мери и земљорадњом. Кад се, дакле, услови живота нису знатно променили, онда се најстарије породице налазе у близини старих насеља, јер су већ становници тога доба бирали најбоље положаје и најплодније земље за насељавање. Око тих најстаријих породица насељавају се досељеници новијега времена, заузимајући мање згодне положаје; најмлађим досељеницима остаје онај део у коме су неповољније привредне прилике. Услед оваквог настањивања породица, на засебним положајима, и даље једна од друге, оне у селима расутога типа дуже задрже своје особености но у селима збијеног типа.

Преношење топографских и географских имена

Исељеници носе, као пуж кућицу, имена свога села, краја, потока, планине, кашто и целог предела, и по њима називају исте предмете у новој области, где су се населили.

Много им је лакше то извршити кад су нови крајеви ненасељени или слабо насељени.

Много им је теже пренети имена великих географских објеката, као планина, већих река, целе области, јер они у земљи колонизације увек имају своја имена, на далеко знана. Али има случајева да се и та имена промене услед насељавања досељеника.

Често не могу ни селу дати име свога села у матици, јер оно већ има своје име, и у њему је већи или мањи број старинаца или старих досељеника, који не дају да се промени име њиховог села. Зна се колико су се сељаци противили властима кад су мењале имена њихових села, па ма она била мало звучна па чак и погрдна, и како се то тешко и махом тек после дугог времена примило; и после 50–60 г. сељаци знају старо име свога села, и међу собом му дају превагу над новим.

Међутим су ново-основаним селима досељеници по правилу давали име свога села у матици.

То је још чешће случај са крајевима или малама, којима су давана имена матичних села или њихових крајева, или име досељене породице, често и у оном случају, кад су се досељеници населили у селу, које је постојало и чије име нису могли мењати. Највише се нова имена из матице дају потоцима, речицама, мањим брдима, појединим деловима зиратнога земљишта.

И на оваквим картама какве су, на којима нису забележена (или врло ретко) имена крајева и топографски детаљи, и још боље приликом путовања, запазио сам да се иста имена пружају као поворке из Црне Горе, Херцеговине, а нарочито из сјеничког и новопазарског краја до у ниску Шумадију; те поворке имена означавају правце миграције и пределе где су се населили Сјеничани и Новопазарци.

Врло је интересантан овај случај. У Боки има село Клинци, а исто тако и близу Ваљева. Љ. Павловић је утврдио да је један део ваљевских Клинаца постао насељавањем неких породица из бокељских Клинаца; и у бокељским Клинцима и у овом делу ваљевских Клинаца потпуно су иста имена за крајеве, села, брда и речице.

У областима племенског живота географска имена су мењана и на један други начин. Кад неко браство врло јако прираста, онда оно, ширећи се, наметне име свога села или своје властито име целом пределу. Услед тога се у тим крајевима види замењивање једних географских и топографских имена другима, почевши од сачуваних или у неколико посрбљених имена романизованог становништва, па до имена које су дала племена и братства при последњем, кашто рецентном ширењу.

Стара географска номенклатура се најбоље одржала у областима становништва које се није кретало. Тако је доказано да села муслиманских крајева Босне и Херцеговине имају имена српске властеле из Средњега Века, оне властеле која се у споменицима помињу, а у тим су крајевима имала своја добра; кашто су се средњевековна властела називала по својим добрима, и та имена, у исто време имена добара и властеле, до данас су се очувала.