Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Струшко-охридска група

У овој групи Словени чине већину, према којој се губи турско-арбанашка мањина, иако Арбанаси допиру до западне обале Охридског Језера. Узроке је томе положај ове области и мања експанзивна снага Арбанаса у сливу реке Шкумбије.

Затворена је са севера Дримским Грлом, кроз које до пре неколико година није било правога пута, и тим је заштићена од северних Арбанаса и од насиља дебарских бегова. На северозападу је заграђена од Арбаније планинама Јабланицом и Мокром, између којих је ниско седло Ђафа-Сане. Туда су највише продрли Арбанаси, али их је зауставило језеро. Осим тога су западно од Јабланице и Мокре до пре 100 – 120 година биле поглавито словенске области. Таква је била област Мокра, пространа жупа, с многобројним селима у горњем сливу Шкумбије. Ова села имају сва, без изузетка, српска имена, и већину у њима чине поарбанашени Словени. У многима су од њих очуване успомене на православље и нарочито на славу. У близини је област Шиаш, у којој има православних Арбанаса. Слично је с областима Чермеником и Булчизом на западу од Јабланице, које смо поменули раније. Не само северни Арбанаси, него је и знатан део становништва средње Арбаније произашао претапањем Словена у Арбанасе. Све је то задржало продирање Арбанаса у струшко-охридску област, и овамо је то продирање поглавито новијег датума.

Ово је мала област, а и као таква није једноставна, већ је подељена у неколике географске целине, у којима се народ разликује.

Најдаље је на северозападу област испод планине Јабланице, за коју се у народу одомаћило турско административно назвање Дримкол. То је планинска и сточарска област, највише изложена арбанашкој отмици и пљачкањима. Особито су им много пљачкали стоку по Јабланици. Земљорадње је мало. На Дримкол долази највише печалбара у струшко-дебарској области. Најсевернија су чисто словенска села Нерези и Луково усред Дримскога Грла, а даље су на југу махом мешовита српско-исламска, ретко чисто српска, села: Брезово, Пискупија, Јабланица, Боровац, Лабуниште, Подгорац и Вехчане. До њих су два цинцарска села, Горња и Доња Белица, одакле има много људи стално настањених по Србији (по моравској долини) и одакле су Цинцар-Јанко из Карађорђева устанка и Цинцар-Марковић, претседник министарства 1902 и 1903 године.

Испод Дримкола је Струшко Поље, земљораднички крај око Црнога Дрима и око доњега тока реке Сатеске, пошто она изађе из Дебарске Клисуре (Богаза). Ово је поље великим делом под мочарима са трском. Кад се пољем пође запахне труловина од трске и црне тресетне земље. Чести су „окриди” с мутном водом. Мочари су легла маларије. 1915 године су покушали да Дрим регулишу и да мочаре оцеде, и у томе се доста успело. По ивици овога поља становници се баве готово више сточарством. Већином су Словени, који се зову Пољани.

Трећи крај чине Дебрца, пространија жупа у горњем делу реке Сатеске, одвојена од Струшког Поља Богазом или клисуром Сатеске, која је од села Мешеишта у Струшком Пољу до Ботуна у Дебрци дугачка 3 – 4 км. Клисура је у кристаластим шкриљцима, није високих страна, али је тесна. Изнад ње се долина прошири. Дебрца су доста плодан и жупан крај, али пренасељен. Осим једног села, Песочана, у коме су Турци, у осталима је чисто словенско становништво. У турско време је главно место било Здеглаве (Издеглавље). На западу од Дебрца, у шуми Кара-Орману, је предео Дебарска Малисија, са четири чисто словенска села, која се зову: Локов, Ржан(о), Збожди и Присовјан.

Напослетку охридски крај, око вароши Охрида и уз источну обалу језера. У овом су крају мала села у тешњим положајима, а баве се разноврсним занимањима: мање правом земљорадњом, а више воћарством, виноградарством, сточарством (нарочито по Петрињској Планини) и риболовом на језеру. На Петрињској Планини се мешају с аромунским сточарима, који се овде преко лета баве и неки су се стално по селима настањивали и пословенили.

Дебрди и охридски крај, нарочито овај други, су области особитог воћа. Чувене су охридске трешње („далбазлије”), јабуке, крушке, дуње, шљиве и грожђе.

Ипак је пренасељена цела област за овај начин рада. Зато нема села из којих се не иде у печалбу, и у иностранству раде разне занате и послове. Особито су добри луковски зидари и каменоресци, затим дрводеље из осталих дримколских села. Чак и из оних струшких села у којима би поједине имућније породице могле живети, јер имају довољно земље и стоке, иду у печалбу из тежње да више имају, да печале, а повуче их и пример осталих.

Куће струшко-охридске области су све једнога типа, са чардаком (доксатом) на горњем спрату, из којег се улази у кућу и у собе. Доле је „ћерач” за стоку. Биле куће од камена зидане и ћерамидом покривене или прављене од ћерпича (неке у равници струшкој), оне су здепасте, неукусне и запуштене. У „кући” је само најпотребније посуђе: „ношта” (наћве), „водарник” (иначе у другим крајевима „водник” и „стомнарник”), „ожичњак”, „соленик” итд. На огњишту су „преклади” а има „издупка” у зиду над огњиштем и зове се „кот” Изнад огњишта су испрекрштане мотке и на њима суше „ченку” (кукуруз). Троножац зову „пиростија” а преслицу „фрука” (аромунско-грчка назвања).

Женско одело није без шара, осим свакодневног „посачког”, преко којег се облачи „скутник” (кратка сукња) са шареним вуненим „трацима” (линијама). Шаре су поглавито на „великоденској” ношњи, нарочито на кошуљи. Жене носе преко дуге, тешке кошуље црно зубунче, а потпасују се дугачким појасима од вуненог дебелог гајтана и кажу, да је то потребно због послова и сагибања. Носе на глави махраму, по ивицама извезену, као мијачка „дарпна”, али је зову „коорпа” (крпа ?). Женски клашненик или зубун зове се „ресачка”. „Мужене” (жене) се називају само по мужу или „стопану” и брзо изгубе своје девојачко име.

На трговима у Струзи и у Охриду се види да им ношња нема онолико веза и онако много шара као мијачка. Због печалбе овде жене и купују и продају на трговима, као и заостали људи.

Људи ове групе знају да нису Мијаци, а већина није ни чула за име Брсјак; они који су чули знају, да су то људи у Железнику и даље. Становници су већим делом старинци, нарочито у Дебрци и у Струшком Пољу. Има доста досељених Словена из Арбаније (из Мокре, Черменике и Мата), чак и из скадарске области. Таква је нпр. породица Крстића из Лабуништа, који су из Скадра, па пресељени у Мат, где су дуго живели, па затим прешли овамо. Има их доста пореклом из предела Голобрда и од Дебра. Интересантно је, да у Дримколу има случајних досељеника и из Србије (доведени као робови за време устанка), затим из Босне и Херцеговине (Србакови, Србинови, Бошњаковићи). Аромуна има две врсте: аромунски сточари из Горње и Доње Белице и са Петрињске Планине и Аромуни из Арбаније који су се оданде као дућанџије повлачили. Многе су се од аромунских породица пословениле. Имају скоро сви славу, осим неких породица, као у селу Лабуништу, у Крапи итд.

Због овако разноврсног етничког састава сусрећу се различити физички и психички типови и осим тога има и разлика обе врсте између појединих области.

У првом погледу превлађује тип ситнијега лица и живих црта и израза, сличан косовском, тип који се може узети као словенски или српски. Уз њега у основи исти физички тип, али јако црномањаст, и тај ми изгледа више аромунски. Али се овде сусретне и по који монголоидни тип, јаких јабучица и дебљега, меснатијег лица, слично типовима у полошкој котлини. Превлађују смеђи, а има доста и плавих. Нису ретки јако космати људи, нарочито густих и снажних обрва.

Овде се скривено сачувало старо балканско словенство, нарочито у женама. Ми их осећамо као неке старинске људе, из далеке прошлости, заостале у развитку. То архаично словенско и „христијанско” главна је садржина њихове душе. Осим тога су у ове словенске ушле и неке нове особине, нарочито аромунске, затим арбанашко-турске. Остали су без везе са националним и европским развитком. Поред тога је њихова духовно-морална карактеристика, да су скривени, повучени, те кашто чине погрешан утисак глупих. Али у ствари нема духовне тромости и заваљености. Кад отворе душу, види се, да је то само неповерљивост, коју им је вековна турска владавина наметнула.

Најчешћи су реалистични и трезвени типови, отсечни, који мало говоре и кратко секу. Ретко их се шта друго тиче осим работе и онога што је у вези с работом. Не памте или слабо памте све друго што није работа. Имају слабо или никакво интересовање не само за догађаје и прошлост, већ и за све прилике суседних села, уколико оне не спадају у работу. Ни попови не памте своје прадедове. Сасвим су ретки „опулени” и „пробудени”, који ипак нешто знају. У вези с тим нема у маси, у правом сељаку, ни трага од историске свести, која би се везивала бар за велике догађаје око Преспе и Охрида. Али има појединаца, поглавито у старијем нараштају, који знају за српска историска предања и за предања „христијанска”. На пример у Лукову дримколском певају „кралске” песме о Косову и о ,,цар”-Лазару и знају, да је са њима хришћанство потпало под Турке. Интересантно је да певају једну песму о Високом Стефану, како се надмеће с Бајазитом у хваљењу вера. Много више певају и причају о Краљевићу Марку. Имају по сеоским хатарима: Маркови Кули, Маркови Дворови, Марково Стопало и Марков Камен. Певају и Дојчина и Секулу „детенце”. Само даровитији људи знају више, као један старац у Мислешеву у Струшком Пољу, који је по македонском начину певао све песме косовског циклуса. Иначе се у маси зна само да је на Косову пала „крвнина до колена”, без ичега више. У целини све је мање трагова српске историске свести што се више силази у Струшко Поље. У свима се овим крајевима зна за Кара-Ђорђа и певају се песме о њему. Нисам могао оценити, да ли су то печалбари донели или је одјек догађаја у Шумадији, који је довде допро.

У овој заосталој и архаичној маси јављају се, ређе, два виша духовна типа. Једно су тихи, кротки, пажљиви, сконцентрисани људи, који запажају и дубоко осећају, који имају поред работе и више духовно интересовање. Кашто су то врло племенити људи, који имају много љубави према ближњима и готови су жртвовати се за добро ближњих. Привидно је супротност овоме типу, али у ствари са њиме у вези, отворени и енергични, готово виолентни тип, који се да запалити и за ствари изван работе, предузимљив и врло сличан виолентном динарском типу. Кад на њих наиђемо, као да смо у Шумадији.

Оба последња типа сам запазио нарочито у неким породицама Дримкола. Карактеристично је, да су код њих честе „пријатељске одаје” за госте. Они памте лозу по неколико колена уназад.

Од неког су утицаја биле на формирање најближе сељачке околине две вароши, Струга и Охрид, које су једна од друге само неколико километара удаљене и обе на језеру, али знатно различног типа и структуре. Најпре има у обема, у предграђима, већи део словенског становништва, које се бави о земљорадњи и риболову и углавноме је психички онакво и онаких типова, као описано сеоско становништво. Али је чаршија Струге друкчија од чаршије Охрида. Прва је скроз печалбарска: сваки је био у печалби, у иностранству. Уз то су сви предузимљиви људи и тврдичко-ситничарског духа, тим пре што међу њима има Цинцара и још више Словена цинцарскога и мешовитог, словенско-цинцарског, порекла. Чаршија охридска, оно што чини душу Охрида, истина је доста зачамела варош, варош која опада, и са grаndеzzа-ма (високопарним величинама) на какве наилазимо и по даљим варошима на југу. Али она има извесних својих црта, по којима се унеколико разликује не само од Струге, него и од свих других македонских вароши.

У Охриду има мешавине женидбом и удадбом између Словена, Цинцара и Грка. Али што је још знатније од тога: нема чистих духовних типова, нарочито не словенских. Сваки је човек охридске чаршије по духовном и моралном типу мешавина од особина Словенина, Цинцарина, Грка, Турчина и Арбанаса (јужног).

Особито је јак цинцарско-грчки дух, дух старих балканских чаршија, са мудрошћу, са извесном грчко-цинцарском побожношћу и са тврдовањем, цицијаштвом нарочите врсте. Од великог је значаја, што је овде било седиште патријаршије. Многобројне су цркве и јак је утицај црквене културе, која се пренела и на села охридске околине. Запажа се интересовање за историју и неки историски смисао. Наиђе се и на занатлију и на трговца, који је читао старе повеље, кашто и византиске писце.

Уколико ова старобалканска варошка култура има бољих осећања и отмености, тога је више у Охриду него и у којој другој македонској вароши. Позната је духовна живахност, кашто духовитост Охриђана, затим њихов ипак богатији унутрашњи живот. Обичне занатске израђевине, које се изводе у свима македонским варошима, овде су доскора биле усавршеније и са више укуса. Уопште је у Охриду више отворености и питомине, више веселости и песме него по осталим нашим градовима на југу. Оно шире гостопримство које не пази на меру готово се једино овде сусреће. Због тога се они чести весели и занесени људи динарскога типа овде врло добро нађу и осећају. Више је интимног и топлог живота, у коме су постале оне лепе песме и мелодије охридске.

На становништво Охрида и околине има утицаја и језеро и језерска клима. Охрид је боље заклоњен са севера но Струга, у којој дувају јаки ветрови са планина и нарочито кроз Дримско Грло.

Дебарска група

Висока била Кораба и Крчина северно од Дебра и широког Стогова јужно од Дебра (висине преко 2.000 метара) са пружањем од северо-северозапада к југу (пиндског правца) одвајају басен Радике од Црнога Дрима. Упоредо са њима протежу се раседи истога правца, на којима избијају сумпорне терме код села Косоврасти и Баништа северно од Дебра. Именоване планине су састављене од кристаластих стена, на којима се само овде-онде јављају кречњачки кршеви.

Изнад раседних отсека је пространа шљунковита тераса на десној страни Црнога Дрима. Горња јој је ивица око 140 м. над реком. Широка је северно од Дебра до 4 км. Простире се од села Грађана на северу па поред Дебра у дебарску Жупу, у којој се сужава и где се из ње дижу брегови и брда од старијих стена, нарочито око Коџаџика, код којег су развалине од града, вероватно Светиграда Кастриотова времена. Због те велике терасе има погодности за земљорадњу и поред великих утрина има и доста обрађеног земљишта. Држе доста стоке, јер у залеђу имају поменуте планине за сточарство. Област је осута многобројним, махом малим, селима. Низ од села је на горњој ивици терасе, где се она сучељава са поменутим планинама. На таквој горњој ивици је и варош Дебар. Због терасе је дакле на десној страни Дрима једнострана раван, која је због шљунковитог састава средње плодности.

На југу, изнад жупског села Жупа Селце, срастају огранци Стогова и Јабланице и Дрим се пробија кроз дугачку клисуру, Дримско Грло, и на југу загађује дебарску Жупу. На северу се дижу ниже пречаге са дримским сутескама, као код села Грађана, али се широка тераса и после тих пречага јавља све до Пишкопеје. Од реке Буштерице на северу од Пишкопеје почиње Љума.

Цела је област заклоњена од ветрова, нарочито од северних и источних. Међутим се осећају утицаји јадранске приморске климе и ветрови с те стране, који доносе топле кише. Зима је кратка, снегови слаби, тако да је ово топла и жупна област. Кад се силази са висина мијачке области изненаде виногради, воће и кестенови, који почињу од села Косоврасти.

Ти јадрански приморски утицаји продиру уз долину Радике и даље све до села Јанча, у коме такође нема оштре зиме. Долинице изнад овога села, као и стране њихове, делови су терасасте клисуре Радикине. Климска и вегетациска супротност овде је скоро онаква, као кад се са Иван-Планине у Босни сиђе у долину реке Неретве испод Јабланице, где се осете медитерански климски утицаји. Кестење и воће прати терасу дебарску и даље све до Пишкопије, до Буштерице, одакле почиње Љума са суровијом климом. Око села Баништа су целе стране брда обрасле жалфијом.

С леве стране Црнога Дрима се непосредно изнад њега дижу високе, шумовите и мрачне планине средње Арбаније, нарочито Мали Прот, Црно Камење и Јабланица. Оне су испресецане дубоким и махом не тесним долинама притока Црнога Дрима, од којих је највећа Вита Зез или Звезда, у чијем је горњем крају област Булчизи и која најдаље иде у Арбанију. Тим долинама је Арбанија отворена према Дебру и знатни њени делови су упућени на Дебар.

Од мостова на Дриму најбољи је и највећи Спилски Мост, одмах испод ушћа Радике у Дрим, преко кога се улази у области Голобрдо и Черменику,

Област има дакле довољно погодаба за живот због поменуте терасе и зато што је жупан крај. Она је све до младотурскога времена и до ослобођења била скривен крај, без саобраћајних веза, осим кириџиских. Затворена је са свих страна, али је на њу упућена широка околина. Због свију тих прилика дебарска је област била одређена да се у њој развије нарочити живот, друкчији од живота осталих области, са бесним беговима турско-арбанашким, са насиљима и извесном самосталношћу, по чему је некада „љута Дибра” била добро позната.

Област је затворенија према истоку, према пределима у којима превлађује српско становништво, него према Арбанији, и овакав њен етнички положај имао је врло знатних последица. На првом месту сама варош Дебар, иако је с ове стране Дрима, има више карактер арбанашке вароши него вароши Старе Србије. Затим испитивања о траговима старијег становништва у овој области изненађују резултатом: колико је било српског становништва у ранијим вековима и колико га је нестало. Јасно је, да се је овде морало десити прелажење у ислам и арбанашење у великим размерама.

Одавде су ти утицаји поисламљивања и поарбанашавања продирали и уз долину реке Радике (Торбеши, поарбанашени Горњореканци, муслимански Срби у сада чисто мијачким селима). Природно да је ово била област најљуће етничке борбе. Најпре је нестало Срба с оне стране Дрима у Черменики и у Булчизи, и једино су се, заштићени земљиштем и ипак чудним начином, одржали у Голобрду.

У затвореном и с Арбанијом везаном жупном положају развио се Дебар као варош богатих и бесних бегова. Ту су се скупљали насилнички и промућурни типови из Арбаније, у месту згодном за живот и теферич, и заузимањем земље и пљачкањем постали богати бегови. Под њиховим се окриљем развијала чершија („еснафљуди”). Пошто је на Дебар упућена велика област, а варош је тешко приступачна, у њој се скупљала најразноврснија роба и развили се сви занати, потребни Балканцима. Осим у Призрену и у Ђаковици, нисам више нигде у области централног типа видео веће чаршије и разноврснијих заната. Све се у Дебру могло набавити. То је био особити угао и нарочито гнездо. Ниједан турски или арбанашки „ерлија” није могао радити без покривитеља или ортака, силнога бега, који му је узимао већи део зараде. Оно мало Срба занатлија и малих дућанџија није могло живети без „деруденције” Арбанаса, који му је седео у дућану и заштићавао га од пљачке. Ипак Срби нису били, онако као у Ђаковици, сведени на илоте и верску секту, јер код ових Арбанаса има више речи и поноса и заиста су појединце као покровитељи одржавали. Ти су осиљени бегови ударали намете на села, нарочито новчане. Ко је полазио у печалбу добивао је поруку да донесе бегу те и те, махом скупе, ствари. И он се без њих није смео вратити. Нису се ограничили само на исисавање своје околине, у којој су земљорадници слабог стања, већ су имали чифлуке и по Битољском, Прилепском и Струшком Пољу. Услед свега тога је овде било најбогатијих и најсилнијих бегова у целом централном типу. Држали су многе слуге, најопасније типове, који су извршавали њихове наредбе. То је била „љута Дибра”, која је давала крџалије и разбојничке дружине, што су ишле уз турску војску за време ратова, пљачкали и палили.

Огроман је био утицај ове, под нарочитим приликама развијене, ордије на свеколико становништво, нарочито на осиромашавање становништва, и то на првом месту на Србе, не из националних разлога, јер таких схватања није било, него само због вере. На Србе су више насртали него на Арбанасе.

Срба има знатан број на југу од Дебра, у пределу Жупи, до Дримског Грла, и на северу од Дебра, готово до Пишкодеје (Пискупије), и они се зову Пољани. Даље их има на левој страни Црнога Дрима у пределу који се зове Голобрдо.

Али су у дебарској области сасвим ретка чиста српска села и оазе, него Срба има готово само у мешовитим српско-арбанашким селима, у којима су махом мањине, потчињене процесу поарбанашавања. У горем су положају него Срби на Косову, јер ови чине већином чисте оазе, без Арбанаса. У Жупи су чисто српска села: Рајчица, Переже, Вапа, Кочишта и Жупа Селце; чисто српска пољанска села на северу од Дебра су само: Татар-Елевце и Баниште, а у Голобрду само: Модрич и Дреник. Још је и 1863 године било Срба у многим селима дебарске области, где их сада нема ниједнога.

Остало је становништво мешавина, јер међу Арбанасима има и правих Турака, као у Коџаџику, Брештанима, Новаку итд. Али је највише поисламљених Срба или Помака.

Као што су земљиште, клима и социјалне прилике друкчије него у мијачкој области, тако су и ови Срби сасвим друкчији од Мијака, а осим тога се Голобрђани од осталих знатно разликују. Мијаке је сачувало не само високо земљиште и његова неприступачност, већ нарочито оштра планинска клима, много оштрија но игде у Арбанији и у западном делу Балканског Полуострва јужно од Проклетија. Није привлачила Арбанасе да се тамо насељавају. Мијаци су отворенији, развијенији и слободнији од овога утученог, неразвијеног и често бедног сељака дебарских области. Дебарски су Срби духовно јако изостали иза Мијака.

Њихова села су гомиле незграпних кућа, начињених од ћерпича и плетери и неокречених; запуштена су и прљава. Уз рђаве степенице пењемо се на исти онакав чардак какав је код свих кућа подримскога варијетета, и из њега се улази у „кућу”, кашто и у собу. У кући много чега нема. Падну у очи „ношви” (наћве) и „тин” (бутин за бућкање масла). Запуштени су и људи и жене. Неки од ових сељака има и своје земље, али од ње не може живети, и сви иду у печалбу. Нема оне богато извезене женске ношње мијачке, али ипак има веза по кошуљама и жене носе на глави „дарпне”, сличне мијачким.

Од малена су одрасли у несигурности и под страхом од дебарских бегова и прекодримских Арбанаса. Иако сиромашни, ипак су крадени и пљачкани. Било је и пред само ослобођење случајева да су им лепше жене и девојке отимали бегови. Било је и доста случајева конкубината и има деце у хришћанским кућама мешовитог порекла: српско-арбанашког.

И крај свих недаћа и врло тешких прилика овде се ипак одржало старог становништва. Осим тога има и српских досељеника из Арбаније, с оне стране Дрима, и из предела на северу од Пишкопеје и даље на северу од њих. Преовлађују смеђи и плави. И они имају своје радости у животу и жељу за животом. Јер и несигурност има степене: од веће сигурности до ове минималне, и људи се на њу навикну, онако исто као што се у једној слободној земљи навикну становници да живе и у мање плодним и у неплодним областима. Задовољство им чине органске радости људскога живота: да су сити, да им је топло око ватре, да се жене и удају и да добијају децу. Имају и своје „великданске” радости, када се обуку, нарочито жене, и тада су ситији и одевенији међу њима они који се цене и којима се указује почаст.

Унеколико су друкчији Голобрђани, планинци у северном подгорју Јабланице, у скровитом положају, али на оној страни Дрима и само себи остављени. Поглавито се баве сточарством, и то гајењем ситне стоке. Због коза их зову у пошалици Кецкари (козари). Назову их и Улуфима, али нисам могао утврдити, откуда је то погрдно назвање. Знатна је разлика између људи и жена. Људи су жив и оштар свет и осим тога се сматрају за лукаве. Сви иду у печалбу, често као код Мијака почевши од 10 – 12. године, и баве се зидарством, поглавито у Солуну. Неколико лица сасвим загасите комплексије из села Клења (мешовитог српско-арбанашког) наводе на мисао да и у њихову саставу има аромунскога – можда од Аромуна који су у ранијим временима долазили на Јабланицу. Жене са оделом (зову га „рутиште”) у коме има врло старинских делова, чине утисак архаичног становништва. Особито је интересантан стари голобрђански „сокај”, дугачак, тежак превез, са кићанкама при дну; затим велики женски појас, који се завршује огромним вуненим кићанкама (не ресама), и оне падају с обе стране по бедрима.