Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Као што је познато, центар српскога народа померао се према Северу, док није доспео до Београда и Смедерева. Са Великом Сеобом при крају XVII века културни и политички центар је премештен на леву страну Саве и Дунава: с почетка је био у Будиму и Сент-Андреји, а доцније се повукао југу у Нови Сад и Карловце, где је премештена и Пећка Патријаршија; чак је и Темишвар био једно време главно место Војводине. Српски центри на Западу премештали се из равница у планине: из Жабљака на Црнојевића Ријеку [Обод], затим на Цетиње. Центар хрватског политичког и духовног живота такође се са сеобама повукао на Север: из средње и северне Далмације у данашњу Хрватску, најпре у Вараждин а затим у Загреб.

Услед овог померања стварана су у панонском басену нова српска и хрватска друштва, у новим географским и друштвеним приликама, и под утицајем западне а нарочито средњеевропске цивилизације. Интересантно је да се главни културни живот Срба концентрише у местима око Фрушке Горе, а кристализационе тачке хрватског народног живота око групе загребачких планина: Загребачка Гора, Калник, Плешивица.

У Срему, Бачкој, Банату, где је и пре турске инвазије било Срба старинаца и много српских досељеника са Балкана, културни живот се и раније развијао, али је постао интензивнији после Велике Сеобе под Чарнојевићем 1690. г. Дуго се развијао на основама оне цивилизације, коју су досељени Срби донели са Балкана. С почетка се нарочито неговала црквена и верска култура. Тако поправе старе и направе групе нових манастира у Фрушкој Гори и око ње; осим у Светој Гори нема такве групе манастира у хришћанском свету јужнословенских земаља. Сви у византијском стилу, по плану манастира у Србији, највише по угледу на манастире Деспотовине, неки, чини ми се, по угледу на сјајну Манасију у Ресави: Привина Глава код Шида, можда и Ораховица или Ремета под планином Крндијом у источној Славонији. Чувена је Раваница због живота кнеза Лазара и народних сабора о Видовдане; народ целива мошти кнеза Лазара и сећа се своје историје и свога завета. И остали фрушкогорски манастири имају своје знаменитости и своје атракције за српски народ: Крушедол, Ремета, Опово, Јазак, Бешеново, Шишатовац, Кувеждин, Беочин, Раковац. У Опову у XVI веку постојала школа за калуђере и свештенике. На северним огранцима Фрушке Горе, у Карловцима установи се српска Патријаршија, продужење пећке, а недалеко од ње, на Дунаву, формира се, после претходног лутања, српски књижевни и културни центар у Новом Саду.

Досељени трговци и занатлије из свих области немањићске државе брзо образовали друштвени ред, који се обогатио и био од великог утицаја, особито у току XVIII века и доцније. Приходима манастира и цркава, дарежљивошћу трговаца, народним фондовима подигнут је велики број чисто српских школа, две гимназије и богословија. Просвета се ширила задржавајући основе старе српске цивилизације а примајући нове елементе средње и западноевропске културе. Познати су важни национално-политички и културни покрети у Војводини. Из ње је ослобођена Србија добила велики број школованих и знатних помагача.

Бугари нису сеобама заузели земље на левој страни Дунава. Њихов црквени центар се није повлачио, јер га је нестало. Није било знатних бугарских маса на земљишту Аустро-Угарске и Русије. Расејани емигранти, од којих су се многи школовали, нису могли успети да створе национално друштво. Доцније, у току XIX века, они су основали комитете за пропаганду у Одеси, Букурешту, Београду итд. и из њих се регрутовали први национални радници и образовани друштвени ред. Они су за време руских ратова и у ослобођеној Бугарској после 1878. г. учинили знатних услуга своме народу.

Исто је тако и изван балканске Грчке постао друштвени ред који се наметнуо ослобођеној Грчкој. Био је састављен од образованих људи и богатих трговаца и формирао се у растуреним грчким колонијама око Средоземнога Мора и у Европи, међу цариградским фанариотима и у хетеријама, тајним удружењима за националну пропаганду, која су основана нарочито у Румунији и Одеси.

Само Арбанаси нису успели да створе интелектуалну националну класу и ако су имали у иностранству образованих земљака, особито таквих који су се трговином обогатили. Нису били надахнути идејом независности свога народа и нису допринели да се подигне народна култура. Махом су се ставили у службу или Турске или страних држава.

У XVIII веку су готово све вароши континенталног блока на Полуострву биле са већином турског и грчко-аромунског становништва, док у варошима Аустро-Угарске главну масу чинили Немци (са Јеврејима) или Италијани. Крајем XVIII и у почетку XIX века било је више личне и имовинске сигурности у варошима Турске него у селима; услед тога се словенско сеоско становништво почело у њима све више насељавати. Представљен је начин словенизирања градова у Далмацији и осталом јадранском приморју. У јужнословенским земљама изван Балканског Полуострва комуникације су постајале разгранатије, вароши напредовале, развијала се индустрија; јужно-словенска радна снага за којом се осећала потреба, била је јефтинија од немачке или талијанске. Јужни Словени су у масама долазили у вароши; услед тога је стао процес германизације и талијанизирања, који се раније вршио; одржали су се и услед националног буђења у XIX веку. Постајали су све више занатлије, трговци, па и банкари и индустријалци. Растао је број школованих. На све стране су осниване јужнословенске економске, школске и научне установе. Све вароши на етнографској територији јужних Словена словенизирају се мање или више. У Србији постају једноставно српске. Супротан се процес вршио само у земљама под непосредном маџарском влашћу: у Банату, Бачкој и Барањи, где у већини вароши превлађују Маџари, Немци и Јевреји; у мањој се мери исто десило у Срему и Славонији.

Демократска друштва ослобођених држава

Ослободивши се турске управе, балкански народи се у исто време ослободили феудалног режима и почели ослобођавати од експлоатације туђинаца трговачког и свештеничког реда. Поред политичког, то је био и економски и социјални преврат.

У новим државама сељаци су чинили, с малим изузетком, целокупну масу становништва. Пред њоме се губио мали број оних што нису сељаци. Није у ствари било ни грађанске класе. Створена су једнолика друштва сељака, од којих је сваки имао своје земље; и у величини имања нису међу њима постојале знатне разлике. Уз то, после дуготрајне периоде неправде и патње, ово сељачко становништво било јако инспирисано тежњом за правдом и једнакошћу.

То су дакле природна демократска друштва, али без установа и демократског начина владавине. Јасно је да су се демократске идеје и установе могле лакше развити него друге, због поменуте економске и социјалне уједначености. Али су се сељаци одликовали и патријархалним обичајем, да приме и признају власт старешине; шта више да им власт нуде, јер услед вековне турске управе нису имали праве представе о друкчијим начинима управљања. Услед тога се спочетка могао установити аутократски режим у балканским државама. Вешт и снажан владалац могао је готово неограничено управљати, шта више потпомаган патријархалним народним представништвом. И већина првих тако званих „народних људи” били у ствари аутократе-демагози, нахијски кнезови. Те се појаве још виде у Бугарској, док је еволуција у демократском смислу унеколико одмакла у Србији и Грчкој. Разлике између последњих двеју држава долазе од различног народног карактера и мобила задобијених у току историјског живота.

Силан је импулс од тога дошао што је личност била ослобођена. Порасла је вредност личности и личног достојанства. А резултат тога био огроман напор према бољем и напреднијем животу. Брзо се дигао ниво и материјалног и духовног живота. У друштву које се почело стварати, уздрмане су биле многе раније навике, начини мишљења и поступања, чак извесне дубоке психичке особине. Резултат је био знатан напредак, готово обнова балканских народа, праћена узрујаношћу и кризама. Настаје диференцирање једноликих сељачких друштава. У свакој држави се развија: двор, чиновништво, богата класа, политичке странке, интелектуалци, економске и научне установе. А много је од тога као колорисано навикама и начинима добивеним за турске епохе, а кашто се јављају и они много старији и дубљи народни инстикти, из ранијих историјских периода, и најдубљи примитивни, који, дотле као успавани, почну се будити. У многоме се изашло из патријархалне периоде: све већа искуства и све јача средства акције до данашњега дана. Економски развитак узима облике, који подсећају на американске.

Напредовање се није зауставило; извор инвенције и снаге тек ће од сада бити обилан. Али као паук, тако људи плету око себе мрежу од историјских предрасуда, од националних сујета, од извитоперених начина живота, и она их може духовно изоловати од осталога света и учинити да постану архаични. Никакав други узрок не може толико компромитовати развитак јужних Словена као горе поменути начини мишљења.