Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

На положај вароши Балканског Полуострва од највећег су утицаја кроз сва времена биле особине спајања и прожимања. Уздужним и попречним долинама ишли су путеви; на њиховим завршним тачкама или на местима где се они укрштају, затим у добро заклоњеним заливима где се састају маритимске и континенталне комуникације, најповољнији су услови за развијање вароши. Има их које су у борби за опстанак између места изгубиле од свога значаја, али оне, које се налазе на најповољнијим положајима, одржале су се вековима и за време цивилизација које су се смењивале.

Најстарије вароши Полуострва налазе се дуж егејског, јадранског и црноморског приморја и у тесној су вези са колонизацијом и цивилизацијом јелинском, затим са римском и византијском културом. Многе од њих данас не постоје. Одржали су се Атина и Пиреј, Патрас, Драч, Дубровник, Трогир, Задар; и незнатније на црноморској обали, као Бургас, Анхијалос, Мидија и т. д. и неке мање значајне, затим Солун, који лежи у најпространијем заливу на Полуострву где допиру велики континентални путеви, и Цариград на мороузинама као завршна тачка континенталних путева из Европе и Азије.

У Новије су време знатно ојачале оне приморске вароши до којих допиру нови путеви. Техника је савладала теренске тешкоће које су се раније сматрале као несавладљиве. Неке вароши на приморским положајима осредње вредности, али згодно положене на завршним тачкама континенталних комуникација, ојачале су и постале у новије време знатни центри рада и трговине, као Трст и нарочито Ријека.

Главне вароши у унутрашњости, махом римског или византијског порекла, а неке и са старијим основама (илирске, трачке, келтске, праисторијске), налазе се на уздужним путевима, у депресијама. Београд, Ниш, Софија, Пловдив и Једрене у моравско-маричкој долини; Скопље, Велес и поред њих друге мањег значаја у вардарској долини. И судбина ових вароши показује како на Балканском Полуострву није било континуитета у развитку цивилизација. За време инвазија и ратова многе дотле знатне вароши постале су безначајне паланке или их је потпуно нестало, да би се наново подигле и постале напредне, кад су се прилике измениле. Али су се за време варварских најезда почетком Средњег Века и за време Турака одржале оне вароши, које су имале најповољније географске положаје. Овој групи припадају најпре Солун и Цариград изузетнога географског положаја. У континенталном блоку Београд, раскрсница важних континенталних и речних путева, никада није потпуно тизгубио свој значај. Исто тако и Ниш, где се рачвају два уздужна пута, и са њима укршта попречни пут који иде на Јадранско Море; Софија на раскрсници уздужног пута, попречног балканског (превој Гинци) и пута који води суббалканском удолином; Пловдив у врло пространој и плодној маричкој равници, на Цариградском Друму где допиру родопски пут и пут из суббалканске удолине; Једрене на раскрсници попречних и уздужних путева који воде на трачко-егејско и црноморско приморје; напослетку Скопље, на раскрсници моравско-вардарског и многих путева који воде за косовско-метохијску котлину и Босну, за тетовску котлину, Арбанију и за источну Македонију, преко Девебаира за Ћустендил.

Дуж трансверзалних путева најважније су вароши на Via Egnatia-и и на зетском путу. На првоме су: Драч, Елбасан, Охрид, Битољ и Воден; на другом: Скадар, Призрен и Ђаковица. Другога реда су биле вароши дуж трансверзалних путева који су од Бара, Котора, Дубровника и Сплита водили у унутрашњост Полуострва.

Када су трговачки и културни центри били у Италији, нарочито у Млецима, и када је Дубровник имао велики трговачки значај, јадранска обала Балканскога Полуострва била је његова културна и трговачка обала. Ово се наставило кроз цео Средњи Век и у турско време, донекле и до XIX века. То је било златно доба за све јадранске вароши од Драча до Сплита.

Затим се правац трговине Балканског Полуострва обрнуо Северу, централној Европи, и ове вароши изгубише од свога значаја. Такав је случај био и са Ужицем, Новим Пазаром и Пљевљима који се налазе на трансверзалним путевима што воде са јадранског приморја. Друге су се претвориле у незнатна села и у развалине, као Дањ и Дриваст, а у Средњем Веку су биле знатна тржишта и царинарнице.Неких је готово сасвим нестало, као малих рударских вароши. Брскова на десној обали Таре, Трепче и Новог Брда. Сачувале су обласни значај оне вароши, које су биле у пространим и плодним котлинама, као Призрен и Ђаковица, или вароши које су постале административни и политички центри, као Сарајево и Приштина.

На северној су граници Балканског Полуострва велике реке: Дунав од ушћа до Београда, Сава и Драва. Око њихових обала су честе мочваре, а на гредицама које се дижу из мочвара, могу се основати скровита и заштићена насеља; реке су богате рибом; око њих су простране и плодне равнице; ти повољни услови су привукли већ преисторијско становништво, које је у мочварним савским равницама имало сојеничарска насеља, или је подигло велике насеобине на терасама дунавске обале. Још су Келти, а нарочито Римљани, основали поглавито на рушевинама старих насеља прве велике вароши дуж Саве и Дунава: Sirmium (код Митровице у Срему), Singidunum (Београд), Viminatium (при ушћу Мораве), Artiaria (Лом-Паланка у Бугарској) и друге. Дунавски и савски путеви, који су у римско доба водили у северну Италију, никада нису изгубили од свога значаја. Сада су замењени железницом од Београда до Ријеке и воденим савским и дунавским путевима. Још од римске епохе на положаје насеља нису утицале само плодне равнице, већ су од нарочитог значаја биле пловне реке, Дунав и његове велике притоке; на њиховим је обалама знатан број вароши и варошица, од којих су неке центри увоза и извоза. Има читав низ вароши од Љубљане и Загреба до Рушчука, Черне Воде и Галца на доњем Дунаву. Све су оне данас напредне.

Друкчије је са варошицама, које се налазе у клисурама ових река, као што су на пр. ђердапске варошице на Дунаву: Голубац, (који је у Средњем Веку и у турско доба имао значај због града, на улазу у Ђердап), Милановац, Текија итд. Оне су изоловане, у клисури; стрме стране Ђердапа, које у Дунав падају, разривене су дубоким долинама, тако да је прелаз преко њих онако тежак као у високим планинама; нема пута поред Дунава, а рђаве су комуникације и са залеђем, тако да ниједна није пијаца веће економске области. Постале су на оним местима у Ђердапу, која су најопаснија за пловидбу и где су раније, пре регулисања Ђердапа, били прекиди у пловидби, уз то су важна рибарска места, где се поред дунавских риба хватају и јесетра и моруна које допливају из Црног Мора да икру бацају. Од како је регулисан Дунав те варошице су се преобратиле једино у рибарска насеља, чији живот у многом погледу постаје нижега ступња него у бољим селима.

Најбољи пример рибарске вароши је Дојран или Поленин на језеру истога имена у јужној Македонији, јер се од преисторијских времена до данас одржао као рибарско насеље. Он је економски центар мале котлине, осим тога недалеко од њега пролазе два пута: један преко Фурке за Бојмију а други за Серез. Није добио већи значај ни од како је саграђена железница која води поред Дојранског Језера за Серез или Солун. И сада је у главноме варош која живи од рибарског занимања, изузевши бегове Османлије; јер је језеро рибом пребогато: сомовима, шаранима, белвицом и костером.

Као што је поменуто, увек је био рибарска варош. Херодот описујући борбу између Персијанаца и Пеона око језера Празијаса (Дојранско Језеро) каже: „Само оне Пеоне није могао Мегабаз да савлада, који становаху око планине Патеона (Беласица) и језера Празијас. Али он је направио покушај и према онима, који су се настанили на самом језеру, ишо у грађевинама на кољу, које су са земљом везане једним јединим уским местом. Коље, на којима стоје ове дрвене стајице, донели су први пут заједно сви чланови племена и поболи у језеро; доцније је уведен обичај, да сваки који узме једну жену; а сваки је од њих више жена узимао, мора донети три коца с планине Orbelos и побити их. Сваки од Пеонаца има на овом кољу колибицу, у којој станује, и на њој су врата, на поду колибе, кроз која се силази језеру. Малу децу везују узицом за ноге да не упадну у језеро. Коње и теглећу стоку хране рибама, којих има тако много, да им је довољно само отворити вратанца и спустити у језеро на узици привезан празан кош, па да га после не баш дугог времена извуку пуна рибе”.

И данашња ловишта на Дојранском Језеру унеколико опомињу на стари начин рибарења, који је Херодот описао. Прибрежни, трском обрасли делови језера подељени су на 50–60 ловишта, која су махом приватна својина. Ловишта су ограђена и даље испреграђивана трстеним лесама. У ловишта пуштају птице подсечених крила, које зову краји и вранчишта; оне плаше рибу и збијају је у све мање преграђене одељке („амбаре”), где је онда рибари у масама хватају. За то време станују у колибама, које су код ловишта подигнуте. Многобројни рибари су велики део године у овим колибама на кољу и око ловишта.

Док су напред поменуте велике вароши на знатним светским или регионалним положајима, остале мање важне агломерације одређене су локалним економским приликама. Такве су на пр. вароши у долинама кроз које не пролазе значајни копнени или речни путеви, а поједини њихови делови су економске целине. Поређане дуж река, ове се вароши јављају у низовима. А пошто реке северно од Балкана и Рогозне имају правац С.–Ј. а тако и Места и Струма јужно од Родопа, то и низови вароши често имају правац С.–Ј. Тако су поређане вароши северне Бугарске, око Јантре, Осема, Искра, вароши Србије око Тимока, Колубаре, Дрине, Ибра, вароши Босне око Дрине, Босне, Врбаса и Уне са Саном.

Јужно од Митровице, на Косову, као и јужно од Ниша и Балкана где је рељеф већма раскомадан, вароши су растурене по котлинама (Битољ, Прилеп, Ђаковица, Приштина итд.). Има осим тога и вароши које су регионални економски центри, али живе и од риболова, махом врло обилатог, као Охрид и Струга. Северно од Метохије главна насеља су у карсним пољима (Цетиње, Никшић, Невесиње, Требиње; затим Дувно и Ливно у западној Босни; Оточац и Госпић у карсној Хрватској; Постојна и Планина у Крањској). Низови ових, вароши као и уздужне осовине карсних поља, имају правац СЗ.–ЈИ.

Увек је једна насељена област морала имати свој економски центар. Али су положаји тих центара у Средњем Веку често били на заштићеним тешко приступачним положајима. Центар средњевековне жупе био је град, на врху брда стрмих страна. Око града је било насеље, подграђе. Као што су и град и подграђе били у речним меандрима. У случају опасности становништво из подграђа повлачило се у тврђаву. Овај средњевековни тип вароши готово је ишчезао или је јако преиначен. Али њихових рушевина има у свима балканским областима; кашто се наиђе и на трагове кућа средње вековних варошких насеља, подграђа. Ових рушевина има расејаних и по шумама; одавно напуштене, оне су изазивале чуђење и дражиле на родну фантазију која их је окружила легендама или је за њих везала разне историјске догађаје. Такве су руше вине Ново Брдо, Трепча, Брвеник, Брсково, Сврљиг, Борач, Козник, Маглич, Звечан, Петрич и друге у Србији; Бобовац, Кушлат, Врандук, Ходидјед, Прусац итд. у Босни. Међутим има средњевековних градова који су се и до данас одржали, и ако преиначени за време Турака и доцније. Такви су Трново у меандрима Јантре, Габрово, Котел и Брацигово у Бугарској; Прокупље, Призрен и Охрид у Србији; Јајце, Олово, Добрун и Сребрница у Босни итд.

У таквим заштићеним положајима су већина вароши јадранскога приморја, јер су често биле изложене непријатељским нападима, нарочито гусарским. Ти заклоњени положаји опасани су зидовима, и у њима се развијала варош, на тесном месту, јако збијена. Овакве су све вароши Боке, које су биле заштићене тесним улазом у Боку, и овај је затваран ланцима (Вериге); у таквом особито тесном положају Котор, који је била главна приморска варош Рашке, њена лука за извоз и увоз, и задржао је тај значај и доцније, док нису сасвим запуштени путеви који од њега воде у унутрашњост Полуострва и завладала несигурност. Шибенички залив је потопљено ушће реке Крке, и у њега се улази вијугавим уским каналом Светог Антонија, који је усечен у кречњаку те изгледа као речне клисуре; осим тога заштићен је тврђавом из млетачког времена, а пред улазом у канал је острво Зларин. Дубровник је подигнут на једној кречњачкој шкољи, која је од словенског места Дубраве на копну била одвојена затоном или каналом; одмах у почетку шкоља је била опасана зидовима, и у њима се развијала варош чије је становништво дуго остало латинског порекла.

Али је најинтересантнији положај Трогира. Он је подигнут на западном крају каштеланског залива, који је овде широк само као већа река; ка Југу од те узине је острво Чиово, а на Северу, на копну, раван каштеланскога поља који се простире поред мора испод одсека планине Козјака и Опора. Кроз ту је раван просечен канал, те је на тај начин одвојено од копна мало острво, састављено од наноса, и оно је опасано зидом. И на оном природном каналу према Чиову и на овом вештачком, саграђени су покретни мостови, те је варош могла бити, у случају потребе, потпуно изолована. Отуда се Трогир сачувао од непријатељских најезда кроз сва времена, и зато је најчистији представник средњевековне вароши на далматинској обали, прави средњевековни музеј.

У турско време су неке вароши у суподини планина, у котлинама и у долинама имале велики значај, било као караванске станице, било као места панађура. До средине XIX века на целом Балканском Полуострву је постајао средњевековни начин преноса домаћих производа и страних еспапа, пренос на коњима, мазгама па и камилама. То је кириџијски саобраћај. Као што је поменуто у глави о зонама цивилизације, знају се од старине конаци, и кириџије неће нипошто већи пут учинити, нити ће на пољу заноћити. Ове су станице добиле извесан значај и кашто постале живе караванске вароши; у њима се развију многобројни занати и занимања, потребни кириџијама. Тај средњевековни начин преноса све више се замењивао преносом робе и производа колима, која вуку волови или биволи. Кад кириџије једне или друге врсте пређу планину, остају два или три дана у првој вароши која се налази у њеном подножју; ту се одмарају, они и стока, и врше оправке. Многе бугарске вароши на северној или јужној суподини Балкана биле су због тога врло живе у турско доба; осим тога су у њима планинци и равничари измењивали своје производе. Такви су положаји Берковице, Браце, Орханије, Тетевена, Тројана итд. Услед тога су биле живе и неке мале вароши на Цариградском Друму.

На караване су нападали разбојници, тим лакше, што су се каравани споро кретали. Наступала су времена у Турској када се кириџије нису усуђивале путовати. Па и у доба релативне сигурности караванским начином преноса еспапа нису се вароши потпуно могле снабдети. Да би се донекле отклониле ове тешкоће, све су већи значај добивали вашари или сајмови. Њих је било још у Средњем Веку, али су се јако развили нарочито у турско доба. Турске се власти старале да за време од 15–30 дана обезбеде каравански саобраћај на путевима који су водили у вароши где се држали вашари. Које ће вароши постати главни панађури зависило је често на првом месту од предузимљивости њихових трговаца.

Вароши у којима су се држали вашари постале су најбогатије и најнапреднији центри у унутрашњости Полуострва. Да оставимо на страну оне које су осим вашара напредовале због важног географског положаја; да поменемо оне чијем су развијању вашари највише допринели. Мускопоље, варош великих вашара, на Деволу, у јужној Арбанији, у коме су живели Аромуни, у XVIII веку је имало око 60.000 становника. Био је трговачки центар за све централне и западне области и главна трговачка варош у унутрашњости Балканскога Полуострва. Скоро на целоме Полуострву су биле добро познате трговина, штампарије и школе у Мускопољу. То богатство је привукло пљачкашке чете Али-паше Јањинског, које су га крајем XVIII и почетком XIX века у више махова пљачкале и рушиле. На гласу су били ускршњи вашари у Серезу, који су трајали месец дана и на које су долазили каравани из Тракије, Македоније, из неких крајева Бугарске и из моравске долине (Јагодина, Ниш, Пирот, Лесковац). У XVIII веку је Серез био супарник Мускопољу. Пошто је Мускопоље опљачкано и разрушено, Серез се јаче развио, и значај је одржао све до грађења железница. У тој периоди су серески вашари били најважнији на Полуострву, а за његове централне делове имали су онакав значај као Leipzigermesse за знатне делове Немачке.

Кад је просечен Суецки Канал и саграђена моравско-вардарска железница, Серез је остао без значаја. Он је могао бити важан центар само за време старог балканског живота и караванског саобраћаја. Кад се почео доносити јефтинији индијски памук, енглеско гвожђе и европски еспапи, угасила се производња и трговина Сереза. Половина чаршије је била затворена, многобројни ханови су опустели; по варошима се виде многе пропале финансијске грандеце, као племићске по далматинским градовима. Моравско-вардарска железница, а нарочито железница Битољ -Солун, била је узрок и опадању прилепских вашара, чувених септембарских вашара, на које су и Дубровчани долазили. Знатни су били панађури у Призрену. У источном делу Полуострва најзнатнији су вашари били у Старој Загори у Бугарској, а у јужном делу вашари у Лариси. На Северу, у Србији, познати су били вашари у Ужицу и Ваљеву. За време Турака у овим, као и у многим другим варошима, размењивали су своје производе балкански становници разних крајева, а у њима су се снабдевали робом сваке врсте.

Обртну тачку у развитку балканске трговине и балканских вароши чини оно доба, када су се почели правити добри путеви и градити железнице. У свима областима Полуострва вароши вашара изгубиле су ону стару живост, осим у Арбанији. У овој земљи, слабо развијеног економског живота и најмање личне и имовне сигурности, нису ни вашари имали врло велики значај, али су задржали онај какав су имали. Овде се још данас држе привремени тргови и вашари око бродова и мостова и на раскрсницама. Из таквог привременог трга и вашара на броду развила се варошица Пекиње на Шкумбији.

Има још један начин како су од почетка XIX века постајале нове мање вароши и варошице на Полуострву. После ослобођења Србије, Грчке, Бугарске, или кад су се оне и Црна Гора проширивале, јавила се потреба за новим административним центрима и за новим пијацама или регионалним економским средиштима, и услед тога су се на местима повољног географског положаја, па постојала ту раније села или не, развијале варошице. Ако је околина била економски снажна и ако је варошица основана на раскрсници важнијих путева, она је често у кратком времену постала трговачки снажна и порасла бројем становништва, као Обреновац, Младеновац, Жабаре, Лапово у Србији, док су друге новоосноване варошице тавориле, као Бољевац, Дервент, Наталинци, Топола и т. д. Кашто су се нове варошице слабијег географског положаја држале на висини добро организованим вашарима, јер су вашари у Србији још и пре 30–40 година били од значаја за економски промет. Даље је на развитак варошица ово било од утицаја. Како се на пр. у Србији после ослобођења брзо вршио прелаз од једног начина производње другоме, то се јако осећало на варошицама, које су у потпуној зависности од економског стања своје најближе околине. У њима су спочетка биле пијаце стоке и сточних производа;

Нарочито су сточарски трговци били главни људи и готово је сваки од њих држао и дућан. Затим у многим крајевима превагне житарска трговина над сточном, а упоредо с њом и трговина сувим шљивама, пекмезом, ракијом, дрвеном грађом. Мењају се врсте и начини трговине, извозничке пијаце, начини преноса. Многи од старих трговаца не успеју прилагодити се новим приликама и новом реду и пропадају; код других се развије укус за већим пословима и селе се у живље вароши; непрекидно се смењују трговачке породице у чаршијама, и врло је мало старих кућа. Према томе осцилира економска снага а с њоме и број становника у новим варошицама. Даље, неродне године или помор стоке, свака економска криза, ратови, најмања промена у правду трговачких путева покаже се на величини или економском животу ових варошица: становништво се одсељава или досељава, и оне за кратко време опадају или нарасту.

Ево неколико примера. Ивањица, на реци Моравици у Старом Влаху у Србији, постала је после ослобођења тих крајева, око 1830 до 1833. год., на месту где је раније био само један турски хан, јер је у овом шумовитом и сточарском крају, са селима старовлашког типа било потребно имати административни центар. Варошица се, дакле, тиме почела оснивати што је на једној равни поред Моравице подигнута „среска канцеларија”. Око ње су се најпре населили досељеници из Нове Вароши, из сјеничких и нововарошких села и сељаци из околине, доцније неке породице из Васојевића.

После српско-турског рата 1876. до 1878. насели се велики број усташа пореклом из Пријепоља, Пљеваља и Бијелог Поља. Стално, до данас, долазе сељачка деца из околине на трговину и занат и постају варошани. После оснивања, Ивањица је постала сточарска пијаца за околину. Предузимљиви трговци су куповали с пролећа многу стоку, нарочито волове, преко лета их товили по околним суватским планинама, а од Мале Госпојине су терали буљуке од 1800 до 2000 волова, затим овце и свиње, те продавали у Београду, Шапцу и у Босни; даље су извозили суво месо (пршуту) и салону (истопљену маст из говеђих костију). На сточарске вашаре у Ивањици долазили су трговци не само из околних места, већ из Подгорице и Скадра. Сарајлије су доносили на продају демир-фугту (косе, плоче, клинце, звонад, раонике, ножеве и т. д.), а Бугари из Карлова гајтан и конопце. Долазиле су туфегџије из Пећи и Ђаковице, ћебеџије из Чајнича, ножари из Фоче и т. д. У то време је Ивањица била једна од најживљих и најимућнијих варошица у Србији. После 1880. год., после рата, народ је материјално био оронуо; стоке је било много мање; прекинуте везе са Босном, Санџаком, Метохијом; трговина се упути искључно у Аустроугарску. Наступа економска криза у југозападним крајевима Србије. Ослаби сточарска трговина, а тиме и Ивањица. Чаршија се ода другој врсти рада и трговине са шљивама, воћем, дрвеном грађом, у неколико и житом; поред тога одржала се и трговина са стоком. Али предузимљиво становништво почне тежити да своју варош преобрати у мали индустријски центар. Пред Балкански Рат употреби механичку снагу Моравице и подигне електричну централу од 240 коњских снага, која покреће машине за израду дрвене грађе, за прераду жита и вуне и израду сита и буради.

Варошица Наталинци, у долини Јасенице у Шумадији, развила се из Новог Села, које су на путу између Паланке и Карађорђеве Тополе основали неки досељени Пироћанци и отворили механу и дућан. То постане прва пијаца за неколико околних јасеничких и лепеничких села и срасте, развијајући се, са суседним селом Павловцем. 1881. год. то насеље буде проглашено варошицом и добије име Наталинци.

Варошица Шавник у Дробњаку у Црној Гори основана је 1861. г. Један део племена Дробњака припадао је Турској а други Црној Гори, а граница је између њих била широка зона око реке Шавника, Бијеле и Буковице. Око става ових река било је млинова, и утврђено је обичајем да иједан и други део Дробњака могу овде силазити и млети жито, јер су у Црној Гори ретке текуће воде на којима се могу подићи млинови. Због тога што се ту доста света стицало, један млинар прошири свој млин и отвори у њему механу и дућан. Око тога места почну и други подизати куће, механе и дућане, отворе школу и тако до 1870. г. постане варошица.

Интересантан је случај са Феризовићем (Урошевац) на Косову. Пре 50–60 година ту је био само хан некога Фериза на путу са Косова за Призрен. Пошто је саграђена железница Митровица–Скопље и Феризовић постао станица за богату околину и Призрен, око хана се брзо подигла једна од најживљих трговачких вароши ове области; после рата од 1912. године назове се Урошевац. Слично је било и са Митровицом, која је у ово исто време била село са кућама кровињарама; кад је саграђена железничка пруга од Скопља, која се ту свршавала, Митровица је постала једна од најживљих вароши са више хиљада становника.

Има случајева да карактер становништва спречи да се развије жива варош, и ако је околина врло плодна. Такав је случај са Драмом у источној Македонији. Велика драмска котлина, само због бара мање плодна од сереске, богата је на првом месту дуваном, затим памуком, оризом, виновом лозом, сусамом, пшеницом и кукурузом; најплоднију раван котлине испод Правишта зову Турци Берикешли. На Драму је делимице упућена и планинска област Доспада и Родопа, нарочито крај Чеч, у коме има око 40 помачких села. У котлини је сада главно место Драма, стари, можда још трачански Drabescos.

У класично време није Драма могла бити економски центар котлине због Кавале, која је била у јужном крају котлине, ближе мору и пристаништима, те је надвладала. И од турског освајања Кавала је остала важнија од Драме. И сада није у Драми сконцентрисан економски и трговачки живот ове плодне котлине. Томе је узрок састав драмског становништва. У вароши има 9 до 10.000 душа, од којих су 2/3 Турци; Грка с Власима има око 2000 и нешто Словена. Турци дају тип вароши, која је у равници и има изглед равничарских турских вароши Мале Азије, као што су Јени-Шехер и Ески-Шехер. Чаршија је под утицајем тромих и лених Турака. Лети они седе с прекрштеним ногама или леже по ћепенцима, а нарочито у дебелој хладовини под платанима, босонози, протежу се и намештају, преврћући се с једне стране на другу, а кад устану иду као разломљени и сакати. Такво становништво није од Драме могло направити центар богате котлине. Кавала је постала економско средиште драмске котлине, а осим тога њено енергично становништво предузело је извоз и увоз за сву драмску котлину. Драма је само један слаб филијал Кавале, поред других који су се развили у драмској котлини.

Друкчији је случај са Јањевом. Некада знатна варош сребрних и златних радова, нарочито филигранских, оно је постало рудименат кујунџијске вароши од онога времена када је напуштено новобрдско рударство. Сада у њему живе најситнијим маловарошким животом око 400 кућа католика, који су у малој мери пореклом од старог рударског становништва од Новог Брда и из Кратова, а већином врло стари досељеници из западне Босне и суседних крајева Далмације, где се становништво и сада бави продајом ситних предмета. Место да се баве израдом предмета од сребра и злата и филигранским радовима као раније, сада Јањевци лију од туча кандила, свећњаке, гривне, прстење и нарочито много крстова, и продају их по Косову, Метохији, призренској околини, а мање по моравским и вардарским областима Србије, по Бугарској и по Влашкој.

Има једна појава која је у вези са културним појасима и донекле, са особинама балканског становништва. Патријархално становништво, особито на Северу и Северозападу од Ниша, има више склоности за живот у селу него у вароши; тек се последњих десетина година почело у већем броју насељавати по варошима и оснивати нове варошице. Међутим, становништво на Југу од Ниша, које је мање или више прожето византијском цивилизацијом, и било под јаким турско-источњачким утицајима, и раније је у већој мери живело у варошицама. Због тога има много више старих вароши на Југу него на Северу од Ниша. Ове вароши, нарочито у централним и јужним областима, имају и већи број становника. Нарочито Грци, Цинцари и Турци воле да живе у варошима. За турско време Бугари из маричког слива и са доњо-дунавске плоче, који су били под јаким турско-источњачким и грчким утицајем, такође су у већем броју живели у варошима и више се бавили занатима него Срби. Због тога је у турско доба било више вароши у Бугарској него у Србији. Добро су познате бугарске занатлијске вароши Габрово, Селвијево, па и планинске вароши Котел, Жеравна и друге. Изгледа да је становништво планинских вароши било често мешовитог бугарско-цинцарског порекла, као можда и у живим варошицама Копривштици и Панађуришту у Средњој Гори.