Извор: Европа и српско питање, Васиљ Поповић

Покушаји спасавања Турске реформама и европским протекторатом

Пропаст реформне акције Селима III ускорила је ослобођавање народа и земаља од турске власти, а неуспеси у борби против унутрашњих и спољашњих непријатеља указивали су Турцима на очевидну потребу да проведу унутрашње реформе, ако хоће да спасу државу. И после замене јањичарске војске модернијом (1862) Турска није могла спречити да Србија и Египат изграде своју аутономију, а Грчка самосталност, и да јој Русија отме неке крајеве у Азији.

Против рефорама и уређења регуларне војске побунили су се босански муслимански великаши 1831 и изабрали су за вођа покрета Хусеин-капетана из Градачца (Градашчевића, „Змаја од Босне”) и ступили су у везу и са побуњеним Мустафа-пашом Бушатлијом из Скадра: Шкодра-пашом.

Упркос Портине победе над Хусеин-капетаном стање у Босни остало је, углавном, као пре. Тек 1850—1851 савладао је Омер-паша (потурица Михаило Латас) отпор босанских феудалаца у крви.

Проведена је централизација управе и реформа војске, али су остале и даље несређене и тешке аграрне прилике и још су и погоршане.

Није успео ни Портин покушај да среди прилике у целој држави једном општом картом слобода: хатишерифом од Гилхане од 1839.

Као Босна и Албанија показивао је и Египат партикуларистичне тежње. Русија је подупирала султана против његова бунтовног египатског намесника Мехмед-Алије и добила је од султана изузетан утицај на Мореузе ункјар-искелеским уговором од 1833. Остале европске велике силе успеле су да ограниче Мехмед-Алију на васални положај у Египту и да уклоне руски, а протегну европски протекторат над Мореузима Лондонским уговором од 1841.

Европске силе извлачиле су источно питање из искључиво руске у европску сферу компентенције. Тај процес ће се наставити и у идућем периоду. Европа је, у случају Египта, почела такође да одлучује о васалним кнежевинама протекторатом свих великих сила.

Догађаји на Балкану развијаће се у идућем периоду у знаку борбе европских сила против искључивог руског протектората над источним хришћанима Турске и над њиховим васалним кнежевинама. У том смислу кретаће се интерес европских сила и за српско питање, пошто је утврђена аутономија Србије помоћу Русије.

Пасивност Аустрије на Истоку

Прусија није имала никаква знатнијег утицаја на Истоку, једно што и њена међународна ситуација није била јака, а друго што она није имала нарочитог активног интереса на Истоку. Пошто је и Метерних водио аустриску политику на Истоку с циљем да се по могућности ништа не мења, Русија је изгубила сваки интерес за Свету алијансу, кад су јој пропали сви напори да склони Аустрију да помогне њену активну политику на Истоку.

Зато је Русија склопила трилатерални савез са западним поморским силама и с ослонцем на њ успела је да ратом и дипломатским и војним притиском помогне да се образује грчка држава, да се изгради аутономија Србије и да, најзад, самосталном акцијом искористи протекторску улогу над Турском да установи своју контролу над Мореузима. Овај последњи успех ју је одвојио од западних поморских сила.

За време те западне ориентације руске спољне политике Аустрија је морала стајати по страни немоћна. Политички и духовно неизграђена аустриска држава проширила се стицајем прилика на Бечком конгресу преко своје кохезивне снаге, па је сваки јачи спољашњи потрес могао расклимати заједницу слепљених делова. Унутрашњи систем који су усвојили Франц I и Метерних није могао појачати ту кохезију. Зато је Метерних настојао да заштити аустриску Средњу Европу и од либералних потреса са Запада и од империјалистичких удараца с Истока, да спречи ратове великих сила који би показали слабост Аустрије и мењали политичке и територијалне односе само на њену штету. Ако су промене биле неизбежне, Метерних је примао од два зла мање, и то оно које би водило што бржем примирењу. Тако је примао начелно и руску супрематију у Цариграду и руски протекторат над Влашком, Молдавијом и Србијом, само да то не изазива даље покрете и промене.

Опстанак и одржање отоманског престола, ма како да је увиђао његову аномалију за европске културне интересе, сматрао је заједничким добром за Европу, премда је више формална него стварна, настала би у пространим областима или анархија или страно завојевање, а у оба случаја био би угрожен светски мир. Али, ако би распад Турске био неизбежан, Метерних је онда био противан образовању великих држава место ње, како арапске Мехмед-Алијине, тако и велике грчке државе с престоницом у Цариграду.

У том случају он би највише волео да се образује много немоћних државица према историским границама земаља, а не према националном начелу, дакле једну Италију у новом издању.

Осећајући тешко пад међународног престижа Аустрије кад се Русија здружила са западним силама, Метерних је једва дочекао прилику да обнови стари савез реакционарних сила. Та прилика му се пружила кад се Русија разишла са западним силама због ункјар-искелеског протекторског уговора с Турском. Он је успео да обнови савез три копнене силе: Аустрије, Прусије и Русије, на састанку цара Франца с Фидрихом Виљемом III у Теплицама и с Николом I у Мнихову Храдишту (Минхенгрецу) у Чешкој (1833). Том приликом склопиле су Аустрија и Русија споразум којим су се обавезале да ће поштовати независност и интегритет Турске под влашћу династије која је владала. Тим су се изјасниле против амбиција египатског намесника Мехмед-Алије. У споровима који би настали из ункјар-искелеског уговора, Русија се обавезала да прими посредовање Аустрије. Цар Никола се одрицао сваке амбиције за турском територијом. Али, ако би дошло до поделе Турске, обавезала су се оба цара да ће се споразумети о заштити својих интереса и интереса европских сила и европске равнотеже.

Метернихови погледи о Србији

На балканске земље је Метерних гледао као на фигуре у шаховској игри великих сила и у борби европских идеологија. Кад је најзад уређено питање аутономије Србије и наследног кнежевског достојанства, дошао је Метерних у могућност да обрати Србији већу пажњу, а да при том одржи брижљиво свој општи став да се не замера Порти. Тај интерес за Србију појачао му се кад је проглашен Сретењски устав од 1835. Ма како да је била Србија незнатна, Метерних није радо гледао ни у њој кршење апсолутистичког начела. Нема потврде да се Метерних бојао Србије као могућег стожера за југословенске земље у Аустрији, како би се могло закључити из генералисања Милошевих историчара Куниберта и Мих. Гавриловића, као и оних историчара који уопштавањем преносе доцније аустриске тенденције у овај период. Али, било је државничких кругова у Аустрији који су у ослобођавању балканских Словена предвиђали опасност и за словенске земље Аустрије.

Метерних није био добар познавалац Истока као ни многи европски велики државници на пр. Бисмарк и Палмерстон, а није схватао ни значај и снагу модерног начела народности. Зато код овог државника с аристократским поносом на премоћ културне државе нигде и не сретамо тај страх да би Јужни Словени турске царевине, који су тада још били у бедним општим и културним приликама, могли постати опасни за југословенске земље старе уважене аустриске државе. Колико су у том били испред њега савременици му српски вођи и неписмени Милош и далековидни Гарашанин, јер су инстинктом и тачним оцењивањем прилика и духа времена предвиђали неминовност историског развитка. Приликом револуционарних промена на кнежевском положају од Милоша до кнеза Александра, Метерних се бојао да европски револуционари не створе на унутрашњој узнемирености у Србији једно револуционарно огњиште више.

Метерних је помагао одржавање хармоније у српско-турским односима, унутрашњег мира, развијања трговине и саобраћаја на копну и Дунаву.

Милошева политика одговарала је том духу. Одбацивањем Сретењског устава, који је нарочито осудила Русија и Порта, и посетом у Цариграду, Милош је видно потврдио такве смернице политике, па му је Метерних испунио жељу и издејствовао му је високо аустриско одликовање гвозденом круном првог реда (1835).

Метерних је такође одлучио да отвори конзулат у Београду. О том се споразумео интернунције Штирмер с реис-ефендијом за време Милошева боравка у Цариграду. Милош није могао то да одбије, јер се Штирмер заузимао за његово толико жељено одликовање. Кад су, после кнежева пута у Цариград, и Француска и Енглеска предузеле кораке да оснују конзулате, послао је Метерних свог конзула Антонија Михановића у Београд (септембра 1836).

Поред унапређивања великих трговачких интереса Аустрије, требало је да конзул утиче да се не шире демократске идеје Запада. Тако му је наређено да одвраћа Милоша да за српске законе не копира Наполеонов законик, да не би преко њега продро револуционарни дух запада и француски утицај у балканске земље. Милош се, тако, и одлучи да позове пречанске Србе правнике Василија Лазаревића и Јована Хаџића да израђују законе.

Борба између енглеског и руског утицаја у Србији

И после укидања сретењског устава наставили су великаши борбу против Милошева деспотизма. Русија је већ од хатишерифа од 1830 стално радила на плану да Милошеву власт ограничи једним јаким Саветом. Она је помогла великаше и Милошева брата Јеврема. С њима је ступио у интимну сарадњу и аустриски конзул Михановић, који се заљубио у Јевремову мезимицу Анку и хтео се њом оженити. Тај његов став онемогућио га је брзо код Милоша и приморао је Метерниха да га замени потпуковником Филиповићем (фебр. 1838).

Међутим, интерес западних сила протегнуо се и на балканске васалне кнежевине. Енглеска је такођер основала у Србији конзулат с чисто политичким циљем. Крајем 1837 поставила је за тај нови конзулат конзула Хоџеса, и то као конзула код законитог кнеза Србије, а не код турских власти, као што је то Хоџес Милошу наглашавао, указујући на наименовање аустриског конзула код тих власти. Хоџес је добио политичку мисију да пази на ширење руског политичког утицаја у Србији и у суседним земљама, против кога је лорд Палмерстон водио акцију на целом Истоку. Кад се Русија заузела за великаше, Хоџес је, природно, морао да узме страну Милошеву. Тако је претставник либералне Енглеске дошао у положај да подупире Милошеве апсолутистичке тежње које је хтела сузбити апсолутистичка Русија с помоћу либералнијих установа.

Хоџес је помагао Милошев отпор против установљавања Савета, али му је саветовао да по својој иницијативи прогласи закон о личној и имовној безбедности и о укидању кулука.

Доласком Хоџеса Србија је изашла из уског круга руских, турских и аустриских односа, у којима се кретала од другог устанка, и увучена је у вртлог политике великих сила на Истоку и дошла је у додир са идејама Запада и западне ориентације, са идејама западног либерализма и национализма.

Држање наследника Михановићева Филиповића одговарало је потпуно Метерниховим интенцијама да се нигде на Балкану не ставља на пут Русији. Тако се Метерних држао индиферентно и према акцији специјалних руских изасланика у Србији Рикмана 1835 и Долгорукова 1837, док је Хоџесов рад будно пратио. Тада је и Русија именовала конзула Вашченка (1838).

Метерних је признавао руски утицај у Србији који су јој давали уговори с Портом и није се одазивао енглеским позивима да сарађује на сузбијању тог утицаја, као што је одбијао и све друге енглеске покушаје да га одвоје од Русије. Али, не може се ни по општем држању ни по икаквим специјалним чињеницама потврдити наслућивање Хоџеса и Милоша, које, како се чини, дели и Гавриловић, да се Метернихово држање може објаснити неким хипотетичким споразумом с Русијом о деоби Турске, у којем случају би Босна и Херцеговина припале Аустрији.

Метернихово погледе о том видели смо напред и они се нису мењали. Милош је често изражавао пред Хоџесом своје неповерење према Метерниху и страх од Аустрије.

Иако је признавао руски утицај у Србији, Метерних је увек најрадије видео ако се Порта могла директно споразумети са Србима. Тако је симпатично гледао и на предлог енглеског цариградског амбасадора Понсонбија, да Порта Србији да устав у споразуму са српским изасланицима и да тако сузбије руски утицај. Али, он се, због опште ситуације, стално одупирао покушајима Енглеске да га одвоји од Русије.

Тако је Енглеска наставила сама, без Аустрије, борбу у Београду и у Цариграду против руског утицаја у Србији. У уставу од 1838 победио је у Србији руски утицај у установи Савета са доживотним члановима.

Реакционарни Метерних био је задовољан што је уставом ограничен апсолутизам штићеника либералне Енглеске Милоша, јер се његовим злоупотребама могла изазвати буна и руско мешање у унутрашње ствари Србије. Због свог главног циља на Истоку: мира, он је отступио и од својих протулибералних начела. Овај краткотрајни покушај енглеског утицања на политику Србије завршио се неуспехом: оснивањем уставобранитељског режима и одласком Милошевим из Србије, па и повлачењем Хоџесовим.

Тако је пропао тај покушај ориентације Србије према Западу.

Борба уставобранитељског режима против руског утицаја

Русија је настојавала да преко унутрашњег уређења у три дунавске васалне кнежевине осигура у њима свој политички утицај. Она је успела против Енглеске да Порта установи у Србији Савет са доживотним члановима и да, услед тога, кнез Милош, који се био ослонио на Енглеску, изгуби моћ и повуче се из Србије (1839). Због сукоба са уставобранитељима уклонио се из Србије и његов други наследник кнез Михаило (1842).

Уставобранитељи су искористили тзв. турски устав од 1838 да се, помоћу ослонца на Порту, одупру и руском утицају. Ови су потиснули кнеза Михаила који се активнијом националном политиком у буни суседних хришћана 1841 замерио Порти и изабрали су кнеза Александра Карађорђевића.

Ове промене биле су у вези с великим борбама које су се водиле на Порти око страних утицаја у Турској. Реакционарна странка устала је против тих утицаја, срушила је Решид-пашу (у марту 1841) и зауставила његово реформно дело, отпочето хати-шерифам од Гилхане. Нови велики везир Изет-паша повео је одлучнију спољашњу политику, имајући претерано добро уверење о унутрашњој снази отоманског царства. Али, оставши дипломатски усамљена, Порта је морала да, по захтеву Русије која се ослањала на бојарски сабор, смени у Влашкој кнеза Александра Гику, а именује руског кандидата Ђорђа Бибеска за кнеза. Портин комесар Шекиб-ефендија био је у питању истраге против Гике ограничен на бедну улогу.

Порта се хтела Русији одужити у Србији. Шекиб-ефендија је упућен у Србију. Ту су он и командант београдске тврђаве Кјамил-паша помогли српске великаше да потисну младог кнеза Михаила Обреновића и да изаберу Александра Карађорђевића. Порта је без споразума с Русијом признала тај избор. Русија је прихватила ту прилику да и у Србији умањи углед Порте те је, позивајући се на своје право заштите над Србијом изјавила да не може признати именовање кнеза Александра, јер је њим повређено слободно право избора, које је Србима гарантовао берат султана Махмуда II. Руски конзул Вашченко прекину званичне везе с уставобранитељима, а руска влада је енергичном интервенцијом натерала Порту да пристане да се избор обнови и да се прогнају из Србије вођи преврата: Вучић и Петронијевић. Русија је тим само формално сачувала свој престиж и право протектората над Србијом. Она је, после губитка ункјар-искелеског протектората над Турском, љубоморно чувала свој протекторат над дунавским кнежевинама.

Аустрија и пољска емиграција према променама од 1842 – 1843.

Најзаинтересованија за династичне промене у Србији, после протекторске силе, показала се суседна Аустрија. Стари Метерних се све више бојао сваких промена. Осуђивао је Порту што је повредила привилегије Србије и протекторска права Русије па тим санкционисала револуцију и дала повода за руску интервенцију. Он је показао строгу незаинтересованост Аустрије да је на неко време повукао из Београда и конзула Атанасковића, наследника Филиповићева од краја 1839. Али, из основа је одбијао руске сугестије да Аустрија и Русија војнички ентервенирају у Србији и да Аустрија пропусти кроз Угарску једну руску дивизију којом је руски ванредни изасланик генерал Ливен, пролазећи кроз Аустрију и Србију у Цариград, претио Вучићу и Петронијевићу. Метерних се бојао да би се војна интервенција Аустрије и Русије могла схватити као њихова намера да поделе Турску. Последица тога било би прикључење Енглеске и Француске Турској, а такав раздор међу силама ишао би на руку општој револуционарној акцији у Европи.

Ове промене у Србији објашњавао је Метерних као једну од главних полуга у рачунима пољске емиграције. Пољски славизам, ослањајући се на уставобранитеље као противнике руског утицаја, хтео је створити од Србије главни ослонац за своју акцију против руског панславизма, а ту акцију је требало да омогуће уставобранитељи у Србији под маском верног поданства Порти. Из тог средишта народности утицало би се на балканске Словене и на Пољаке у Галицији и руској Пољској. Ту акцију водио је пољски одбор у Паризу, код кога су били акредитавани српски претставници, каошто су били пољски претставници у Београду, Цариграду, Бугарској и Румелији. Та пољска акција је у тим земљама сузбијала утицај а ширила француски. Метерниху је полонизам био истоветан с револуцијом, а у служби француске политичке превласти.

Пољски револуционарни клубови у Паризу решавали су чак о том да ставе уцену на Метернихову главу.

Државник аристократских погледа, Метерних је потцењивао мале, некултурне балканске народе, није имао аспирација за њиховим некултурним земљама, а није се бојао ни националне улоге Србије него се само бојао да балканско подручје не постане огњиште општег европског револуционарног покрета који је претио социјалном поретку и опстанку свих старих држава. Основице те Метернихове политике на Блиском Истоку потање сам осветлио у посебном делу о том питању.

Та његова пасивна политика имала је добрих страна за суседне балканске државице. Она није доводила у опасност њихову егзистенцију и њихово мирно консолидовање и напредовање. И за случај распада Турске Метернихов план није био опасан за балканске народе, јер је предвиђао аутономију земаља.

Главни циљ му је био непокретност и мир. Ако би се и догодиле промене, требало их је, ма којим мирним начином, што пре завршити и избећи заплете и опасност за мир. Желео је одржавање Турске. Сматрао ју је болесником који се може дуго одржати у животу, само ако се чува свих потреса, ако избегава свако узнемиравање и кретање, па и стране лекаре и радикалне лекове, ако и даље чува муслиманске основице свог опстанка и ако се не ода сувише напредним, особито либералним реформама. У том смислу је он чинио Турској услуге кад год је могао, али без материјалног ангажовања Аустрије.

Начертаније и западна ориентација Србије

У духу нове, западноевропске ориентације био је програм српске спољне политике уставобранитељског режима формулисан у Начертанију Илије Гарашанина 1844. Утицај пољске емиграције под воћством кнеза Адама Чарторинског из Париза на ориентисање политике Гарашанина и других уставобранитеља према западним силама осветљен је у историским радовима Нила Попова, Марсела Ханделсмана и Драгослава Страњаковића. Миленко Вукићевић је први објавио Начертаније, а Страњаковић је утврдио да га је Гарашанин саставио према плану који је саставио дипломатски агент Чарториског Фрања Зах.

По том програму решавање српског питања требало је тражити у сасвим новом односу према Европи, требало га је ослободити од потпуне зависности од Русије и Аустрије које би при распаду Турског Царства поделили међу собом и српске земље. Српско питање је требало решавати у супротности с тим двема великим силама а у вези са западним силама помоћу снажне акције балканских народа који би наново сазидали царство и помоћу солидарности с Југословенима и другим Словенима Аустрије.

Западни утицај се осетио и у споменутом програму с краја прве владе кнеза Милоша који је желео одржавање слабе Турске и постепено повећавање Србије на њен рачун. У Начертанију је изражена та мисао овако: Ако Србија жели из садашњег потчињеног стања извући се и цела, права држава постати, мора се трудити да мало по мало политическу моћ Турске уничтожавајући, себи је присвоји… Србија мора настојавати да од зданија турске државе само камен по камен оцепљује и прима како би од овог доброг материјала на старом и добром темељу старог царства српског опет велику нову српску државу саградити и подигнути могла.

Однос тог будућег српског царства према Европи обележен је овако: Нова српска држава на југу подавала би Европи све гаранције да ће она бити врсна и крјепка држава и која ће се моћи међу Аустријом и Русијом одржати.

У том духу почело се убрзано спроводити европеизирање државног уређења Србије и то је настављено непрекидно, како је свестрано осветлио у својим делима историчар тог унутрашњег преображаја Србије од времена уставобранитељског режима до пада династије Обреновића Слободан Јовановић.