Извор: Европа и српско питање, Васиљ Поповић

Потискивање руског и ширење аустриског утицаја на Балкану 1878 – 1903.

Енглеска и Немачка помогле су на Берлинском конгресу да Аустро-Угарска, после готово једног и по века, обнови експанзију на Балкану.

Срби који су сада имали своје две слободне државе нису више могли, као у минулом столећу, сматрати аустриску акцију на Балкану као помоћ за свој ослободилачки покрет. Аустро-Угарска се јасно појављивала као завојевач.

Поред Турске, српски ослободилачки покрет добио је још моћнијег и опаснијег противника Аустро-Угарску.

Извршење берлинског уговора као и решење питања која су остала отворена, наишло је на многим местима на тешкоће. Аустро-Угарска је морала да употреби јаке војне силе да сломије отпор домаћег, првенствено муслиманског и унеколико и православног елемента у Босни и Херцеговини против окупације.

Арбанаси су образовали лигу да спрече отступање територија Црној Гори и Грчкој, које су територије они сматрали као своје народне. Они су спречили припојење Плава и Гусиња Црној Гори. На јак притисак сила, особито флотом, отступи Порта зато Црној Гори Улцињ с обалом (1880). И Грчка је успела да добије Тесалију и Епир.

Турска је губила и на другим странама. Француска протегну свој протекторат над Тунисом над којим је Порта имала минималну врховну власт (1881). Енглези окупираше Египат задржавши суверена права султанова и кедивов положај (1882).

Бугарска се конституисала као наследна кнежевина и изабрала је за кнеза Александра Батеиберга 1879 године. У источној Румелији је уведена аутономија. Али, Бугари из обе земље тежили су за уједињењем, а кнежевина Бугарска претендовала је и на македонске границе из сан-стефанског мира. У Бугарској и у Источној Румелији основан је по један комитет за уједињење да ради на успостави интегритета бугарске државе.

Бугари почеше радити и на организацији пропаганде у Македонији.

Унионистички покрет доведе до уједињења Источне Румелије с кнежевином Бугарском 1885. Русија је осудила уједињење, а зато га је Енглеска помогла. Порта је била слаба па није намеравала подузети никакву озбиљну војну акцију.

Више него Турска узбуниле су се Србија и Грчка због овог поремећаја снага и због почетка обнављања сан-стефанске Бугарске. Српски кнез Милан тражио је компензације те је објавио рат Бугарској. Бугари победише српску војску код Сливнице (у новембру 1885) и освојише Пирот. Сада се енергично умеша Аустро-Угарска за коју се био везао Милан од Берлинског конгреса. На њено посредовање дође до примирја и уз европско посредовање до букурешког мира 3 марта 1886 којим је враћен статус-кво. Грчку акцију против Турске силе су зауставиле.

Бугарска се толико удаљила од Русије да је кнез Батенберг морао да абдицира 1886, а Бугари су изабрали против руских предлога Фердинанда Кобуршког 1887 те су изазвали затегнутост односа с Русијом. Фердинанд и министар му Стамбулов одузели су Русији политички ослонац који је имала у Бугарској за своју политику на Балкану.

Русија је изгубила утицај и у Србији већ од Берлинског конгреса. Кнез, а од 1882 краљ, Милан склопио је с Аустријом 1881 тајну ковенцију. У тој конвенцији обавезао се Милан да неће трпети никакву агитацију из Србије против Аустро-Угарске (убрајајући ту и окупирану Босну и Херцеговину и Санџак), а Аустро-Угарска је узела исту такву обавезу према Србији и њеној династији. Аустро-Угарска је обећала да се неће противити ако се стицајем прилика могне Србија проширити на југ, изван Санџака, и да ће настојати да склони и друге силе да се повољно држе у том погледу.

Милан се обавезао да неће без претходног споразума с Аустро-Угарском склапати политичке уговоре с другим државама. Ова последња обавеза ублажена је доцнијим изјавама министарства спољних послова обеју држава да се њом не крњи право Србије да склапа сваке, па и политичке, уговоре с другим државама само не у противуречности с духом и садржајем уговора који је склопљен између Србије и Аустро-Угарске.

Тим је још постигла одговорна влада Пироћанчева да ублажи обавезу коју је кнез Милан на своју руку, уз потпис министра спољних послова Чедомира Мијатовића, примио. Ипак је Милан, упоредо са споменутим ублажењем те обавезе, поновио ту своју обавезу у њеном пређашњем облику једним тајним писмом лично на часну реч. У конвенцији је предвиђена могућност, ако настане потреба војне сарадње, да ће се потребне мере утврдити војном конвенцијом.

Окупацијом Босне и Херцеговине, стављањем гарнизона у Новопазарском Санџаку и аустриским курсом Милановим у Србији, Аустро-Угарска је поново добро закорачила на Балканско Полуострво и потиснула руски утицај.

Тај тајни уговор који је склопљен на десет година, продужен је 9 фебруара (28 јануара) 1889 до 1/13 јануара 1895. Попуњен је обавезом да ће Аустро-Угарска по потреби и оружјем се ставити насупрот непријатељским подузећима Црне Горе против Србије и њене династије и да ће склонити и Турску на слично поступање.

Аустро-Угарска је не само потиснула руски утицај из Србије и Бугарске него је чак проширили свој утицај на Румунију, задирући тако у област коју је увек Русија убрајала у своју интересну сферу. Аустро-Угарска је склопила с румунским краљем Каролом Хоенцолернским 1883 савез који је више пута продужавала, најпосле 1913 с вредношћу до 1920.

Тако је Русија потиснута готово на свима својим балканским позицијама. Цар Александар III дигао је 1889, приликом свадбе црногорске кнегињице Милице и великог кнеза Петра Николајевића, чувену здравицу у здравље црногорског кнеза Николе, „јединог искреног и верног пријатеља Русије”.

Стварање два европска блока

После пораза Француске 1871 и потискивања Русије на Берлинском конгресу, образован је моћан блок тројног савеза Немачке, Аустро-Угарске (од 1879) и Италије 1882. Тај блок и Енглеска били су противни руском утицају на Балкану и добро су га потиснули. Аустро-Угарска је почела да успешно конкурише вековном руском утицају, а германство је преко ње инаугурисало политику Drang nach Osten. Далеки циљеви те политике водили су Аустро-Угарску према Солуну, а Немачку према турској Азији где је концесијама за железнице тежила да с временом проведе своју економску мирну пенетрацију кроз Малу Азију и Месопотамију све до Персиског залива.

Уколико се Француска опорављала и снажила, утолико је постајао њен међународни значај већи. Она и Русија изашле су из немоћне осамљености и склопиле су двојни савез 1893. Француска је појачала ситуацију двојног савеза споразумевши се с Италијом о спорним питањима 1896 и признавши талијанске аспирације на Триполис 1904.

Кад је за дуже време уклонила руску опасност од медитеранских путева, Енглеска је почела напуштати своју туркофилску и протусловенску политику на Балкану и у свету. Турску није могла спасти тим што је пустила да се ослободи несигурних поседа па јој је и сама отргнула Кипар и Египат.

Тирански режим крвавог султана Абдул-Хамида угушивао је сваки слободнији покрет и хришћана и националиста младотурака. Порта није провела реформе обећане у Берлинском уговору па су се понављале буне на Криту и међу Јерменима. Критске буне довеле су до турско-грчког рата 1897 и до постављања грчког принца Ђорђа за генералног комесара Крита под заштитом Русије, Енглеске, Француске и Италије 1898. Буне и покољи Јермена изазвали су интервенцију сила у којој је нарочито Енглеска иступала као протектор Јермена. Тим поводом је хумани Гледстон назвао Абдул-Хамида II „султаном убицом”.

Под тим притиском Порта издаде указ о реформама за Јерменску под контролом мешовите комисије муслимана и хришћана.

Енглеска је у доба колонијалне експанзије последње две деценије прошлога века дошла у опасност да остане усамљена и да се у колонијалној политици удруже против ње Француска, Русија и Немачка. Она је одлучила да изађе из своје „сјајне усамљености”. Солзбери је покушао да се споразуме с Русијом о Азији 1898, али је гроф Муравјев осујетио споразум. Ни покушај споразума с Немачком није успео. После тога је краљ Едвард VII, увиђајући да Енглеској прети већа опасност од Немачке него од Француске, склопио „срдачан споразум” (entente cirdiale) с Француском 1904, којим су те две силе уклониле све међусобне спорове у Средоземном Мору. После тога ушла је с Енглеском у споразум о Предњој Азији 1907 Русија, која се после пораза на Далеком Истоку и после унутрашње револуције обратила Блиском Истоку и бризи за унутрашње реформе. Тако се двојни савез проширио у тројни споразум.

Овај нови блок сила долазио је све више у опреку с аустро-угарским и немачким чланом тројног савеза, а у све пријатељскију везу с Италијом.

Тако је у тешкој кризи око Марока (1904 – 1911) Немачкој се показала само Аустро-Угарска као „бриљантни секундант”, док је талијанска савезница „поиграла екстра-туру”. Немачка је постигла јак утицај и у Турској и постала је опасна за силе тројног споразума како на мору тако и на Блиском Истоку.

Везање српског питања за двојни савез

Премда је Миланова аустрофилска политика имала оправдања у моменту док је служила само стварним државним потребама, она ипак није наишла на народно одобрење. Још мање је то могла постићи кад је стављена у службу династичких интереса противно националним идеалима. И стара либерална и нова снажна народна радикална странка заступале су русофилску спољну политику. Миланово аустрофилство садржавало је национални дефетизам, а русофилство је значило наду и самопоуздање.

Поред све депресије која је настала у националном развитку Балкана у две деценије аустриске хегемоније после Берлинског конгреса, црпили су јачи духови или у прошлости или у новој руско-француској комбинацији наде на сјајнију будућност. Тако је Стојан Бошковић, бивши министар просвете и бивши претседник Ученог друштва, написао на француском језику 1886 низ чланака о мисији српског народа у источном питању. Он је том студијом хтео да скрене пажњу политичара и позваних кругова на изниман положај Српског народа поводом политике Берлинског конгреса и, уочи догађаја ближе будућности, која ће одлучити о јединству и слободи балканских народа, да укаже на одлучну улогу коју је у прошлости играо српски народ на Балкану, из чега се могла црпсти нада и на бољу будућност. Као најзгоднији момент писац је нашао да треба да нарочито изнесе Душанове тежње да организира Балканско Полуострво на федеративној основи са седиштем у Цариграду за одлучну борбу против провале варвара, затим пропаст и васкрс Србије, окупацију Босне и Херцеговине, идеализам српског народног песништва. На крају је, упркос свих неповољних унутрашњих и спољашњих изгледа у тадашњем времену, остао при тврдом убеђењу да ће Србија успети да проведе ослобођење и уједињење својих земаља на Балканском Полуострву.

Исто тако је оптимистичан Др. Милован Миловановић који је написао у „Делу” 1894 расправу о источном питању и о вези нашег националног питања с њим. Писана наскоро после великих руско-француских свечаности поводом склапања двојног савеза, ова расправа је имала да историским чињеницама докаже тезу да велики руски интереси у источном питању „упућују императивно Русију на пријатељство и на савез с Француском”. Миловановић је предвиђао да се руско-француским савезом отвара на Истоку „нова ера судбоносним и епохалним догађајима” и да је наше национално питање „нераздвојан саставни део великога источног питања”. Он је истицао да је Србија, као и друге народне државе на европском Истоку, творевина руске политике и да мора и даље посветити „све своје старање да унесе себе, своје напредовање, своју националну мисију у програм руске политике при решавању источног питања, да се учини неопходном за Русију, да утврди како се интереси њезини и њезини циљеви поклапају у свему с руским циљевима у источном питању, и како Русија у њој вазда може наћи поузданог помоћника за своју и за општу словенску политику. Иначе, Србија ће бити брзо прегажена … Руско – француски савез је свршен чин. Акција је руско-француска ту на прагу. Источно питање улази у нову, можда у своју последњу и завршну фазу”.

Али, требало је времена да овај нови европски савез добије одлучан утицај на источно питање и требало је да пропадне династија Обреновића да би се у Србији аустрофилска политика заменила русофилском.

Међутим се Русија почела поново мешати у балканске ствари помоћу сарадње с Аустријом.