Извор: Европа и српско питање, Васиљ Поповић

Европске силе и Србија између Париског когреса и талијанског уједињења

Због својих талијанских планова против Аустрије приближавао се Наполеон III одмах од Париског конгреса Русији и ширио је свој утицај у хабзбуршким као и у суседним земљама Аустрије да би се, по потреби, могао њим послужити против Аустрије. Кнез Данило се сасвим ориентисао према Француској, док је у Србији кнез Александар остао аустрофил. Зато су Француска и Русија помогле сада опозицију Савета против кнеза.

Лишена привилегисаног положаја у Турској и у кнежевинама, Русија је сада концентрисала пажњу на то да утврди и прошири свој утицај на народне редове код Јужних Словена помоћу вере и словенских осећаја. Она је проширила своју акцију и на Босну и Херцеговину.

Аустрија је већ 1850 обновила генерални конзулат у Босни и поставила генералног конзула Атанасковића у Сарајеву, (6 фебр. 1857), а доцније још по неким местима вицеконзуле.

Француска је од почетка 1853 имала у Сарајеву вицеконзула Вита. После париског конгреса послала је Енглеска Џорџа Черчила у фебруару, а Русија Александра Теодоровића Хиљфердинга у јуну 1857 као конзуле у Сарајево.

Француска влада је упутила своје претставнике у Турској и у васалним кнежевинама да раде споразумно с конзулима Русије која исповеда веру већине хришћана у Турској. Аустриска влада није одмах схватила промењену политику Француске према Русији па се жалила на држање француског генералног конзула у Београду Дезесара што потпомаже поново постављеног руског генералног конзула да обнови руски утицај у Србији који је до недавна француска влада с великим напорима побијала.

Аустрофилство кнеза Александра и његова новог претставника Алексе Јанковића довело је дотле да су Дезесар и енглески генерални конзул Фонбланк а и руски генерални конзул прекинули личне везе с кнезом.

Борба кнеза са саветом од 1855 довела је за две године до уставобранитељске Тенкиве завере, која је откривена и завереници осуђени на смрт па помиловани на вечито заточење. Француска и Русија схватиле су цео случај као победу аустрофилског кнеза над русофилским саветом.

Тим је ово унутрашње питање Србије добило међународни значај, те се развијало под утицајем међународних фактора. Француска, Русија и саветска опозиција с Гарашанином и другим политичарима испословаше код Порте да извиди спор по специјалном комесару Етем-паши (крајем марта 1858). Етем-пашина мисија завршила се помиловањем заточеника и привидним измирењем између кнеза и великашке опозиције 1858 године.

И после тога борба је настављена. Саветска опозиција, помогнута народним расположењем, Француском и Русијом, умела је да сломије отпор кнеза, кога је у том помагала Порта и Аустрија, те је сазвао Народну скупштину. Аустрија је, због несигурног положаја у Италији, хтела избећи свако опасно ангажовање на Балкану, па је повукла Радосављевића који се сувише експонирао и заменила га графом Ђорђијем, а послала је у посебној мисији Ђорђа Стратимировића да је извести о приликама у Београду. Стратимировић је у извештају врло тачно предвидео да Аустрија стоји пред ратом с Француском и Сардинијом и да су ови догађаји у Србији само део француских припрема „за драму која се има инсценирати на Рајни и на Поу”.

Француска и Русија интервенисале су да Портин комесар Кабули-ефендија не спречи слободан израз Свето-андрејске скупштине од 11/23 децембра 1858. Она је збацила кнеза Александра Карађорђевића и прогласила Милоша кнезом.

Кад је аустриска влада показала намеру да својом војском окупира београдску тврђаву, тобоже да би заштитила Портина права против револуционарних и панславистичких тежња вођа Светоандрејске скупштине, наишла је на најодлучнији отпор западних сила и Русије против те намераване повреде начела париског уговора, по којем није могла ниједна сила интервенирати самовласно без претходног одобрења свих сила потписница париског уговора. На том се и разбила та аустриска намера.

Аустрија је више волела да види на власти старог Милоша него Гарашанина који је био франкофил а измирио се и с Русијом те је претстављао антиаустриску активистичку националну политику Србије. У исто време када је Наполеонова политика славила победу у румунским кнежевинама избором кнеза Кузе у обе кнежевине, добила је сатисфакцију и у Србији падом аустрофилског кнеза Александра, и то све уочи скорог рата против Аустрије у Италији. Милош доби берат о потврди избора и признање од великих сила.

Талијанско уједињење и српско питање

Ратом од 1859 и процесом талијанског уједињења скренута је главна пажња Аустрије и Француске на Италију, а Балкан и источно питање били су од интереса само толико колико су могли имати утицаја на ток и свршетак тих главних догађаја. Тај рат је желела да употреби мађарска емиграција да побуни Угарску. Генерал Клапка склопио је у ту сврху и конвенцију с румунским кнезом Кузом, па је на истој основи повео преговоре и с кнезом Михаилом.

Тим путем је кнез Михаило сазнао да је Наполеон III склон да помогне мађарску ствар, па је пошао у Париз не би ли заинтересовао цара да овом приликом покрене и источно питање. Он се састао с Наполеоном управо пред његов одлазак војсци у Италију.

Цар је одлучно одбио Михаилове планове. Он је држао да је опасно заплетати талијанско питање с источним. У талијанском питању ограничен је рат само на подручје аустриске куће. За проширење рата и на Мађарску, која не припада ни Немачком Савезу, не би се могло наћи довољно разлога, којим би се оправдала та европска интервенција. За тај случај требало би да пре Кошут осигура неутралност Енглеске, која се одлучно изјаснила за локализацију рата. Кад би се рат комплицирао с источним питањем, Енглеска не би сигурно остала неутрална. Али, независност Угарске је у интересу Србије, – наставио је Наполеон III, – па он зато позива Михаила да даде мађарским родољубима прилике и помоћи у Србијиза њихове припреме.

Кнез Михаило састао се иза тога у Лондону с Кошутом и уговорио план за ту мађарску акцију из Србије с резервом да то одобри Наполеон III.
Кошутов повереник Лудвиг био је већ и почео с припремним радом у Београду, кад закључење прелиминарног мира у Вилафранки сав рад обустави. Кад је наследио кнеза Милоша на престолу, кнез Михаило је наставио пријатељске везе с Мађарима и радио је на споразуму између Мађара и Срба у Угарској.

Аустриска дипломатија је била нарочито подозрива на амбициозне планове кнеза Данила па је пред талијански рат и за време његова трајања удвостручила пажњу према Црној Гори. У Црној Гори је као и у Србији настало комешање и везивале су се велике наде на пораз Аустрије, с којим се са сигурношћу рачунало. Прилике на граници Црне Горе и Херцеговине нису се средиле ни после цариградске конференције амбасадора. Та област је увучена у планове талијанских и мађарских револуционара против Аустрије, шта више и после завршеног талијанског рата. Чак су се шириле и фантастичне вести да ће се искрцати једна талијанско-француска војска под воћством Гарибалдија.

Пошто се талијански и српски покрет оснивао на револуционарном начелу народног самоопредељења, које је Француска узела за основицу своје спољашње политике, то су разумљиве везе и између оба покрета, којих се веза Аустрија толико бојала.

Данилову ратоборну политику која је довела до граховске победе, наставио је после његова убиства (12 августа 1860) његов синовац и наследник кнез Никола. Он је такођер тражио признање независности Црне Горе, излаз на море и исправку границе.

Аустрија је била солидарна с Турском јер је била уверена да постоји веза између припремане акције мађарских и талијанских револуционара преко Црне Горе, Србије или Румуније и херцеговачко-црногорског покрета који је поново оживео од 1860 године.

Европске силе и црногорско-херцеговачко разграничење

Европске силе послале су једну комисију у источну Херцеговину да у споразуму с Омер-пашом нађе основицу за примирење устаника. Јавно мнење у Аустрији и ван ње нападало је аустриску владу због њеног туркофилског држања. Она је покушавала да пријатељским речима задобије устанике, али је стварно настојавала олакшати Порти да угуши бунтовни покрет, особито у Херцеговини. Француска је узалуд покушавала да склони Аустрију на интервенцију повољну за Црногорце, као што је била Лајнингенова мисија. Она је предлагала и Порти да повери кнезу Николи управу у три погранична бунтовна среза, али и то без успеха. С таквом политиком, морале су остати узалудне жеље Аустрије да Куза, Милош и Никола обрате своје погледе Аустрији, место што су се бацили у наручја Тисоа и Екара, кад су се ослободили од руског протектората.

Покушај европске комисије, у лето 1861, да оствари неки споразум између Омер-паше, кнеза Николе и вођа херцеговачких устаника Луке Вукаловића пропао је и Омер-паша се одлучио на војну акцију против Црне Горе, а комисија се разишла.

Француска и Русија су помагале горе споменуте захтеве кнеза Николе, а Аустрија, помогнута Енглеском и Прусијом, потицала је Омер-пашу на војну акцију. Она је порушила на турској територији у Суторини Вукаловићева утврђења и изазвала опште протесте словенске штампе, руске владе и француске владе. Француска штампа, сва заузета за талијанску ствар, износила је чак сугестије о аустриској интервенцији у Херцеговини и о компензацији за Млетке. Гарибалди је упутио проглас народима на Истоку позивајући их да се сложе и ослободе. Сукоб на Балкану могао је заплести и Аустрију и тако олакшати Талијанима да јој отргну млетачку област.

Кад је Омер-паша (од априла 1862) притеснио Црну Гору, продирући с војском према Цетињу, кнез Никола се узалуд обраћао Аустрији за помоћ у храни и за интервенцију. Тек на интервенцију пријатељских сила обустављене су војне операције и склопљен је неповољан мир за Црну Гору, али с границама како их је повукла европска комисија 1860.

Русија и Француска су одлучно помогле Црну Гору и наставиле су дипломатску борбу против тешких обавеза мира. Цар Наполеон је изразио своје незадовољство због одушевљења барона Прокеша, аустриског претставника у Цариграду, за једну владу, протухришћанску и немогућу усред европске цивилизације. Још дуго су Француска и Русија, против Енглеске, водиле дипломатску акцију да се исправе неки тешки услови мира, као право Порте да подиже стражарнице уз црногорску територију, особито на путу за Никшић.

Кнез Никола је личном посетом у Бечу 1865 и, приликом пролаза из Петрограда, 1869 тражио помоћ Аустрије за своје захтеве према Турској. Аустрија се није хтела замерити Турској, али је помагала мирно решење питања. Тако су Аустрија и Француска помогле да се повољно реши питање стражарница на граници 1866, кад се кнез Никола коректно држао у пруско-талијанском рату против Аустрије.

Кад је 1869 избио бокешки устанак против Аустрије, поводом пописа становништва због увођења редовне војне дужности, појавили су се у јавности гласови о аустриској војној интервенцији против суседне Црне Горе. Опет су Француска и Русија устале против сваке такве помисли те је француска влада изјавила да је она признала независност Црне Горе и да не може допустити да Порта има право да овласти аустро-угарску владу да пређе границе те кнежевине. Све што је Француска концедирала било је да би у нужди аустриске трупе могле прећи преко црногорске територије под извесним тешко остварљивим условима. Само такве фиктивне концесије чинила је Француска Аустрији у погледу Црне Горе и то у време кад се трудила да је задобије за савез против Прусије.