Извор: Европа и српско питање, Васиљ Поповић

Наслањање Порте на Наполеона

Становиште Порте у тадашњој ситуацији видело се из речи ћехаје које је рекао аустриском тумачу Карлу Тести приликом предаје царева писма: да је Порта дала наређење сераскјеру Ибрахим-паши да наметне Србима као conditio qua non: да моле опроштај с конопцем о врату и да предаду кривце да буду егземпларно кажњени. У том духу Порта је, с неуобичајеном брзином, одмах током априла одбила како руско тако и аустриско посредовање, изјављујући да је покренула са свих страна моћне војске са сераскјером и наредила да употребе сва средства да врате Србе у покорност. У ноти Русији још је наглашено да султан гледа на овај заплет као на своју унутрашњу ствар.

Далеко од тога да се боји француске помоћи Србима, султан је у том питању, баш напротив, нашао ослонца у Наполеоновој политици да би отресао несносно и опасно руско туторство. Наполеон је у јужној Италији на мору, и у Далмацији на копну дошао у суседство Турске и настојавао ју је придобити против Енглеске и Русије, које су и после пожунског мира остале у рату с Француском. Порта је одмах саопштила руску ноту о Србима француском министру спољних послова Талерану преко његова отправника послова у Цариграду. Наполеон је усвојио Портин став, препоручивао јој је да угуши устанак тих српских бунтовника и наглашавао је да би требало да Русија докаже своју лојалност тим што би и сама подупрла Портин захтев да Срби положе оружје, да предаду своје старешине и да се врате у пређашње стање.

Место тога Русија обећава Србији независност и оживљава стари план да се прогнају Османлије из Европе. Ако би Србија добила независност коју имају Влашка и Молдавија, то исто би тражила Мореја и друге покрајине с православним становништвом, а то би била пропаст османлиске царевине.

Кад је Султан послао Наполеону ванредног посланика Мухиб-ефендију у Париз (у мају 1806), Наполеон је преко њега нарочито много потстицао Порту против Русије и против Срба као руских експонената, позивајући је да не допусти мешање ниједној страној сили у њен спор са Србима и да покори силом те бунтовнике које помаже Русија.

Наскоро је Наполеон послао у Цариград новог амбасадора генерала Себастијанија (9 августа 1806). Његова задаћа је била да потпуно привуче Порту на страну Француске против Русије и Енглеске и да спречи да Београдски Пашалук дође у зависност од Русије, као Влашка и Молдавија и да саветује Порту да што пре силом умири Србе.

Себастијани је брзо успео да наведе Порту да, противно уговору с Русијом, збаци кнезове Влашке и Молдавије (24 августа 1806) и да именује на њихова места Суцу и Калимахија.

Како је порастао значај југословенских земаља, за политику и трговину европских сила, показује постављање француских и аустриских конзула: Давида у Травнику (од 1807 до 1814) и Меријажа у Видину, аустриског конзула Митесера у Травнику, од 1808, и доцније неуспео аустриски покушај да постави свог конзула у Београду.

Црногорско-руске борбе против Наполеона

Наполеон је био индиректно заинтересован држањем Срба, јер су Срби из Црне Горе, помогнути Русима, спречили његовој војсци да поседне Боку Которску, коју је добио пожунским миром, па су је они окупирали и држали. Они су водили борбу против Француза у споразуму с руским изаслаником бригадиром Стеваном Санковским и с адмиралом руске флоте на Јонским острвима Сењавином. Бока је постала важна база за акцију руске флоте против Француза у Јадранском Мору.

Тим фактом, а и формално једном царевом граматом враћена је царева милост и годишња новчана помоћ Црној Гори, која јој је била обустављена поводом интрига владичиних противника. Архимандрит Стеван Вукотић уверио је био, наиме, руског конзула Фонтона у Дубровнику да је једино он прави пријатељ Русије, а да владика стоји у вези с Французима преко свог дугогодишњег секретара Дубровчанина фрањевачког опата Долћија.

Владика је оптужен и код руског синода да занемарује своје црквене дужности. Поводом тих оптужаба дошао је у јануару 1804 повереник руске владе и синода у Котор генерал-лајтнант граф Марко Ивелић. Међутим, руски конзул у Котору Мазуревски успео је да изравна ствар. Као жртва тог измирења, опат Долћи је уклоњен с овога света.

Нови изасланик Санковски дошао је у марту 1805 у Црну Гору и успоставио сарадњу која је, после пожунског мира, довела до црногорско-руске окупације Боке Которске (у марту 1806).

Због таквих односа са силним Наполеоном, црногорски владика Петар I није се могао одазвати Карађорђеву позиву да удари на Турке (у мају 1806).

Пропаст Портина решавања српског питања силом и Ичков мир

Пошто је Порта одбила руско и аустриско посредовање, навалиле су њене војске, после дугих припрема, у Мачви и долином Мораве од Ниша. Босанску војску у Мачви потукао је Карађорђе у славној битки на Мишару код Шапца (1/13 августа 1806). Румелиска војска претрпела је три пораза на Делиграду и одбијена је.

Срби су извојевали ове велике победе над султановим војскама сами својим војним силама и утврдили су чињеницу да су важан војни фактор с којим се мора рачунати. Тако су Срби сами поставили своје питање по националном начелу у складу с новим буђењем националног осећања и с идејама времена, и успели су да се у тешкој борби за то начело против велике турске царевине одрже својом властитом снагом до момента кад је крајем 1806 међународна ситуација увлачила и Балкан у вртлог великих светских противности и сукоба.

С њима као војним и политичким фактором поче се рачунати и у великој политици. Они су успели да Европи натуре своје питање. У вези с великим интернационалним сукобима у источном питању добило је српско питање интернационално обележје, и тиме му је омогућено да се решава изван оквира унутрашњих питања Турске, а у правцу српске државне самосталности. Државотворне политичке и војничке особине Срба створиле су основне услове да се тако рано почне решавати српско питање, као прво међу балканским националним питањима, а с њим и источно питање, тај оквир свих посебних народних питања на Балкану, и то по новом демократском начелу народности.

Последње победе и све јача сарадња Руса дигла је Србима самопоуздање и повећала је њихове захтеве. Пре победе били су послали у Цариград београдског базрђан-башу, тј. конзула или посредника између страних трговаца и турских власти, Петра Ичка, који се у разним службама извештио у дипломатским пословима. После пораза својих војски Порта је постала попустљивија па је, по француском савету, одлучила да уочи сукоба с Русијом задовољи Србе и осигура мир на тој страни. Она је с Ичком уговорила да Србија добије самоуправу с једним врховним кнезом, који би с нахиским кнезовима вршио унутрашњу управу над Србима и скупљао порезе и предавао царском мухасилу једну утврђену суму.

С Ичком је дошао у Србију и мухасил Хасан-ага. Али, Ичко и мухасил нису донели султанов ферман за та обећања, а Гушанац је самовласно и даље владао у Београду, а Руси су се спремали на рат с Турском. Зато Срби у новембру 1806 послаше поново изасланике у Цариград: Ичка и Живка Константиновића да дефинитивно утврде погодбу с Портом и одлучише да најпре стварно узму у своје руке Београд и Шабац и да се држе Руса као најсигурније гарантије за осигурање своје слободе.

Они напрегнуше своје силе и заузеше Београд и Шабац, у јануару 1807 (п. н.). Гушанац се пре тога споразумео с Карађорђем и повукао се у Видин, а остао је Сулејман-паша и Портини органи.

Руско-турски рат и руско-српски савез

Међутим је Наполеонов посланик генерал Себастијани посве привукао Порту на страну Француске против Русије и Енглеске. Порта је, ипак, на енергичан притисак Русије, помогнуте Енглеском, поново вратила свргнуте кнезове у двема дунавским кнежевинама, али је Русија ипак војском посела Молдавију и Влашку као разлог за поштовање њених протекторских права. Наполеон, који је тада сломио руску савезницу Прусију и допро до граница Русије, склонио је султана да прекине дипломатске везе с Русијом и да јој објави рат (8 јануара 1807), који ће потрајати до 1812.

У ратном манифесту набројао је султан све турске жалбе против Русије у последњих педесет година, па и помагање српског и црногорског устанка. У исто време је поново збацио кнезове Влашке и Молдавије као руске штићенике.

Ушавши у рат с Турском, Руси су позвали Србе у заједничку борбу. Срби су одлучили да наставе борбу у савезу с Русима, одбијајући нове повољније уступке које је Порта чинила у обновљеним преговорима с Ичком (у јануару 1807).

У том смислу су је саветовали и француски и аустриски посланик који су хтели да тим споразумом сузбију руски утицај у Србији. Тада су устаници попалили све мостове између себе и Порте, одбацивши дотадашње стално уверавање о својој лојалности султану.
Српска оружана пратња погазила је веру и убила Сулејман-пашу, београдског везира, на његову одласку из Београда. Извршени су и други одвратни покољи Турака по градовима.

Управни савет је прогласио најзад и независност Србије 31 марта 1807. Тако је Србија посве ушла у круг руске политике на Блиском Истоку. То ју је ослободило политичке осамљености које се, свесна своје мале снаге, толико бојала. Али, ако је добила сада моћног протектора, добила је и његове моћне противнике као своје. Једина сила за коју је била актуелна експанзија на Балкану помоћу слабљења и распадања Турске, Русија, узела је национално решење српског питања у своје комбинације. Али, кад је морала попуштати, попуштала је најпре у тој периферичној области своје интересне сфере.

Слаба страна српског питања била је што је лежало у правцу интереса само једне велике силе, Русије, додуше моћне, али не толико моћне да би могла, поред Турске, савладати и противност Француске, па и Аустрије.

Па и у том правцу руских интереса Србија је лежала на крају. Тај положај јој је умањивао помоћ Русије, али јој је умањивао и опасност да своје националне интересе подреди политици те силе заштитнице. То све је упућивало Србију да што јаче развија властите снаге, а то је била најсигурнија основица на којој су се могли искористити међународни утицаји. Русија је била једина велика сила која је због својих интереса могла помагати ослободилачке тежње Србије. Срби су то од почетка осетили, па су највећу наду у њу полагали, наравно не одричући се покушаја да добију помоћ и других сила, Ти покушаји су их емпирички довели до сазнања колико је којој сили у интересу да их помаже, па су се према том и управљали.

Почетком 1807, пошто су довршили заузимање Београдског Пашалука, сем градова Ужица и Сокола, и пошто је Турска објавила Русији рат, Срби су се тесно везали за руску политику на Балкану. Русија је сада узела српско ратиште и устаничку војску у своје стратегиске рачуне.

Пооштрење аустриског става

Пред крај 1806 године Срби су имали, по Карађорђеву рачуну, око 50 хиљада војника, али не потпуно наоружаних, и око 40 разних топова.

Аустрија је забранила извоз хране и муниције, док је повремено дозвољавала снабдевање Гушанца Алије и везира Сулејман-паше у Београду и шабачких Турака. Због несташице и скупоће жита, Карађорђе је писмом од 3/15 новембра 1806 и поново 20 новембра преко изасланика Јеремије Гагића, земунског трговца, молио цара Франца да допусти набавку жита у областима преко Саве и Дунава, бар толико колико се извезе марве из Србије. Премда је тај извоз марве био важан за царске земље, Аустрија је одбила Карађорђеву молбу. Цар је био огорчен на Србе и због тога што су се послужили аустриским Ратним Острвом у Дунаву приликом освајања Београда.

Аустрија је осећала да је нанесен ударац њеној политици на Балкану што су Срби појачали свој самостални положај освојењем Београда и Шапца и што се руска акција проширила у аустриској интересној сфери. Министар спољашњих послова Стадион водио је и после (отварања турско-руског рата) политику неутралности према Турској, настављајући и даље настојања да се Срби погоде с Портом и остану под њеном влашћу. Али, министар војни и главни заповедник војске надвојвода Карло, царев брат, направио је план да се Аустрија ослони на Наполеона, да поседне Београд под изговором да ће га вратити Порти кад се Срби умире, па да тако узме у руке успешно средство којим ће моћи утицати на српске прилике према својим интересима. Наполеон је желео да придобије Аустрију у свом рату против Русије, па је у окупиравој Варшави говорио аустриском посланику барону Винценту почетком јануара 1807 да он неће ометати Аустрији да брани своје интересе на Истоку, па и да поседне српске области, али је у тадашњим приликама препоручивао да се штеди осетљивост Порте, па да Аустрија не поседне Београд отворено, него преваром, помоћу преоденутих војника. Али, цар је одбио тај план, бојећи се сукоба с Русијом и гајећи неповерење према Наполеону.

Међутим, Срби нису познавали ни војну ни дипломатску ситуацију у Европи, прецењивали су снагу Русије и очекивали су да ће руска војска послужити српском циљу: да помогне обезбедити Србију од Турака. Руси су били у тешком рату с Наполеоном и с Персијом, па нису могли развити јаке операције на Балкану. Они су Србима одредили један задатак у плану својих операција: да олакшају положај руском десном крилу и да бунама створе везу с Херцеговином и Црном Гором и преко њих с руском флотом на Јадранском Мору. Командант руске војске у Влашкој и Молдавији Михељсон послао је Србима новчаних средстава и позвао их је на борбу прогласом од 11/23 јануара 1807, а доцније је по Гагићу послао Карађорђу царев поклон: сабљу с натписом „браниоцу вере и отаџбине”.

Турска је уз помоћ генерала Себастијанија и француских официра утврдила и одбранила Дарданеле од флоте руске савезнице Енглеске и припремала је нападај на Србију са свих страна, па и од Видина где јој се покорио одметник Пазван-оглу. После његове смрти (почетком фебруара 1807) служио је Порти наследник му Мула-паша. Али, 27 маја избила је у Цариграду револуција и збачен је Селим III, па је то успорило турска спремања.

Владика Петар I и Санковски нису могли да побуне околна племена. Мехмед-пашу, босанског везира, помогао је против те акције француски конзул у Травнику и војвода Мармон из Далмације. Срби су успели да се у Крајини уједине с руском војском из Влашке, те су ту Карађорђе и генерал Исајев однели победу над четама Алије Гушанца и Мула-паше, кога је саветима помагао француски конзул из Видина пуковник Меријаж на Малајници и Штубику (1 јула 1807) и тако су утврдили успехе Миленка Стојковића, Петра Добрњца и Хајдук-Вељка у Крајини.

Руска помоћ није ни изблиза одговарала надама које су Срби у њу полагали. Незадовољство због тога показао је Карађорђе отворено и генералу Исајеву и ванредном руском изасланику маркизу Паулучију. Паулучи му је донео ласкаво писмо од министра Будберга и одвраћао га је од веза ма с којом другом силом осим с Русијом, с којом су Срби везали вером, језиком и узајамним користима у заједничком рату.

Срби су били угрожени од нових турских навала, особито према опседнутом Ужицу, које ће пасти у српске руке 10 јула (28 јуна).

У тој ситуацији предложио је Паулучи једну конвенцију 10 јула 1807. Паулучи је овом конвенцијом претерао у ревности и у уговор унео толику зависност Србије од Русије, какву ниједан од њих није хтела и унео у њу такве војне жеље, које ниједна од њих није могла испунити. У састављању такве конвенције учествовали су Јеремија Гагић и Миленко Стојковић, па је она и израз русофилске струје међу старешинама; та струја је хтела да с ослонцем на Русију ограничи власт врховног вожда Карађорђа. То је први формулисани програм олигархиских тежња народних старешина, а и руске протектороке ингеренције у унутрашњу управу Србије и везивање тих двеју тежња у један систем унутрашње и спољње политике. Карађорђе није очекивао од обавештавања па ни од писменог уговора Паулучијева задовољење стварних и хитних потреба Србије, као што га није донело обавештавање ни пређашњих руских изасланика. Он је тражио стварну и непосредну руску помоћ у оружју, муницији, новцу, храни, војсци и војним и другим стручњацима за прву и основну потребу Србије: да се одржи. Зато се из Крајине кренуо на западно ратиште пре него је Гагић ту конвенцију написао и на њој потписао и њега и Миленка Стојковића.

Међутим, конвенција је у моменту свог постанка изгубила свој значај. Војнички циљ: акцију против Француза у Далмацији није могла имати, јер је три дана пре тога Александар склопио с Наполеоном мир у Тилзиту, што преговарачи још нису могли знати. Политички део о уређењу унутрашњих и спољашњих односа није се могао применити, јер Карађорђе с тим није био сагласан. Ни цар Александар није желео толико везивање Србије за Русију, што би и Русији наметало превелике политичке и војне обавезе у тако удаљеној области и сувише велико протезање фронта.

Руско-француски савез и Блиски Исток

После Прусије потукао је Наполеон и њену савезницу Русију, али није још тада помишљао на то да је натера силом да ступи у његов систем против Енглеске. Он тада покуша да то постигне обећањима и сјајним надама на остварење традиционалних руских тежња против Турске. Наполеон покуша да се споразуме с царем Александром I на штету руске савезнице Прусије и француске пријатељске државе Турске. Он склопи с Александром I и Фридрихом Виљемом III мир у Тилзиту (7 јула 1807). Тим миром је Прусија јако растргана. Од њених пољских области образована је Варшавска Војводина под влашћу саског краља и слободан град Данциг.

У Тилзиту пође Наполеону I за руком да склопи с Александром I уговор о миру и тајни уговор о савезу. Тим уговорима признао је Александар француско право на Боку Которску и Јонска Острва. Јавни чланци су могли потпуно задовољити Турску: Русија се у њима обавезала да ће евакуисати Влашку и Молдавију, али је Наполеон усмено уверавао Александра да неће тражити стварну евакуацију.

По тајном Тилзитском уговору о дефанзивном и офанзивном савезу требало је да Русија посредује за мир између Енглеске и Француске, а Француска између Турске и Русије. Ако Енглеска не би склопила мир, огласила би јој Русија рат, а исто тако ако Турска не би могла да се споразуме о миру, споразумеле би се Француска и Русија да ослободе све провинције турског царства у Европи, осим Цариграда и Румелије, од турскога јарма. Тако се Наполеон на изглед приклонио схватању које је имао руски цар о стању Турске, назвавши је „болесником на Босфору”.

Александар је приступио континенталном затвору противу Енглеске, али Наполеон му није уступио никакву накнаду на рачун Турске, него му је давао само тајна обећања против ње а да није ништа подузимао да се та обећања приближе остварењу. Он је држао Турску да му, као и Персија и Варшавска Војводина, могу послужити против Русије. Као савезник, он је намеравао више да Русију надзирава и омета у њеним амбицијама према Турској него да је помаже. Тилзитским уговором Руси су се одрекли својих аспирација на Средоземном Мору и евакуисали су Боку Которску и Јонска Острва. Крф је постао тада велико стовариште хране и муниције за евентуалне француске акције на Истоку.

Уз француско посредовање отпочети су преговори за склапање мира измећу Русије и Турске. Пре тилзитског мира одбила је Порта све покушаје Енглеске и Русије да је привуку на своју страву. Себастијани је утицао на њу у том смислу. Али, после тилзитског мира посла Наполеон ађутанта генерала Гијминоа да посредује да се склопи примирје измећу Турске и Русије у Влашкој. Примирје се заиста и склопи у Слобозији 24 августа 1807. Њим нису били обухваћени Срби. На накнадну руску интервенцију Турци су стварно обуставили непријатељства против Срба, али се нису хтели формално на то обавезати, јер нису хтели признати своје побуњене поданике као зараћену страну.

Александар је желео да задржи румунске дунавске кнежевине, али се о том није могао погодити с Наполеоном. Наполеоново „никада” које је изрекао против руских тежња за Цариградом и мореузима изражавало је традиционалну француску политику на Истоку, а тим се показало да је немогуће трајно зближење француске и руске политике на Балкану.

Ипак, због непомирљивости Енглеске и због очекивања заплета у Шпанији, Наполеон је и даље покушавао да придобије Александра, набацујући му у писму од 2 фебруара 1808 идеју о једном великом походу руске, француске и аустриске војске преко Цариграда у Азију да би се сломио отпор Енглеске. То је био његов „велики план” или сан против Енглеске. Ни у том плану није давао Александру никакве наде на испуњење његових аспирација на истоку, него му је остављао могућност да се шири на северу према Шведској.

Кад је његова војна акција у Шпанији већ била на прагу, Наполеон је хтео да преговорима о Истоку изазове велике наде код Александра па да Русија својим пријатељством покрије леђа Француској док Наполеон буде заузет у Шпанији, а и да се тим надама Русија завлачи да не пожурује за то време поделу Турске. У том смислу тумачи и Талеран тај Наполеонов план.

У том циљу водио је Наполеонов амбасадор у Петрограду Коленкур преговоре с претставником руске владе Румјанцовом. Оба преговарача су лако пристајала да источни део Балканског Полуострва: Молдавија, Влашка и Бугарска припадну Русији, Босна, Албанији и Грчка Француској, а Србија и Македонија до Солуна Аустрији. Ипак је за Србију, која је већ оружјем извојевала и бранила своју слободу, Румјанцов упорно тражио самосталност и остављао ју је Аустрији тек као крајњу евентуалност. За Мореузе се нису могли никако погодити, него су оставили да се о спорним питањима споразумеју лично оба цара на поновном састанку.

Наполеон одлучи да пође у Шпанију, а да за то време ангажује Русију да одржава мир и ред у Европи. Да би се, ипак, обезбедио од саме Русије, потакнуо ју је да отргне Финску од Шведске, обећавши јој, неискрено, и своју војну помоћ. Осим тога, пожурио је да се, пре свог похода у Шпанију, састане лично с Александром, кога више није могао дуже да заварава обећањима. На владарском састанку у Ерфурту (27 септембра 1808), где су на сјајној претстави, у партеру владара, седела за Наполеоновим и Александровим леђима немачка четири краља и тридесет и четири кнеза, преговарала су два диктатора Европе о конкретним међусобним концесијама.

У конвенцији од 12 октобра пристао је с тешком муком Наполеон да Русија анектира Влашку и Молдавију, али да тај члан уговора држи у тајности да не би отерала Турску у наручје Енглеске, и да настоји да те две провинције добије помоћу преговора. Осим тога, гарантовала су оба цара интегритет осталог турског подручја, дакле и Србије. Тако се и судбина крајњих области Европе, као Финске и Шпаније, испреплела са источним питањем, а посредно и српско питање је било у тесној вези с великим европским сукобима поводом француског империјализма.

Опет је позитивно решење српског питања било само један и то спореднији део у руским тежњама на Блиском Истоку. Иако руска компонента у великој европској политици није била најјача ни најодлучнија, нити је српско питање у њој било од прворазредног значаја за саму Русију, ипак је Русија била од пресудног значаја за повољан развој српског питања, јер је такав развој био у сагласности с посебним интересима једино Русије између свих великих сила. Од народне снаге и од руског утицаја на истоку зависила је судбина српског питања.