Извор: Европа и српско питање, Васиљ Поповић

Кримски рат. Босна и Црна Гора

Однос великих сила према Србији од утврђења уставобранитељског режима до Париског конгреса био је одређен њиховим ставом који су заузели према проблему руског протектората над хришћанима на Истоку.

Русија је све више појачавала своју акцију да прошири и формално утврди протекторат над православном црквом и над православним хришћанима у Турској и да тим путем развије протекторат над Турском који је изгубила престанком ункјар-искелеског уговора.

Русија је сматрала либералне покрете као средство западних сила и пољске емиграције да сузбију руски утицај и надоместе га својим. Помагање реакције био је главни елемент њене и унутрашње и спољашње политике за време Николе I. Зато је она помогла Аустрију да угуши мађарску националну револуцију 1849. Српско питање у Угарској, постављено оружаном борбом против мађарске власти 1848—1849, није изнесено на међународни терен изван оквира хабзбуршке монархије. Србија је помагала ту борбу Срба у Војводини против Мађара, али је покрет завршен рестаурацијом хабзбуршке власти помоћу Русије. Међународна ситуација није давала Србији никакве могућности да поставља српско питање на отоманској територији.

Цар Никола је устрајно настојавао задобити силе или их заплести против Турске да би се тим послужио за своју намеравану агресивну акцију. Због мађарских и пољских избеглица после револуције од 1848—1849 повукао је он и Аустрију у дипломатски сукоб с Портом и изазвао демонстрацију енглеске флоте у Дарданелима против себе. Али, Порта је, захваљујући својој и аустриској мирољубивости, мирно решила то питање.

Наскоро је црногорско питање изазвало теже заплете. У суседним земљама Босни и Херцеговини сељаци су тешко подносили нове аграрне терете које им је 1848 наметнуо Тахир-паша у споразуму с агама и беговима, тим што је за беглучење или кулук кметова господарима, које је укинуо реформни режим у Турској, повећао кметовска давања од рода са земље од дотадашњих мањих делова за трећину. Хришћани су полагали наде у Омер-пашу који је сломио моћ босанских противника реформе. Али, Омер-паша нареди да хришћани предаду оружје. Југоисточна Херцеговина, Зупци и Грахово, не хтедоше предати оружје. Грахово се чак припоји Црној Гори, у којој је, после смрти последњег владике-владара Петра II дошао на престо, с благословом Русије, први кнез Данило 1851. Порта посла Омер-пашу на побуњене крајеве и на Црну Гору. Он доведе у врло тешку ситуацију Црну Гору.

У том тешком положају спасе Црну Гору интервенција Аустрије, која није хтела допустити да је Русија претекне и појача свој престиж нити да се врше промене на њеним границама и ту да бере успехе њен ренегат Омер-паша (Латас), који је показивао непријатељске осећаје према својој бившој домовини и у својој војсци окупљао емигранте револуционаре из 1848 – 1849 године. Аустрија посла грофа Лајнингена с ултиматумом у Цариград да тражи обуставу непријатељства и статус-кво. Порта задовољи те захтеве Аустрије (1853).

Цар Никола I мислио је да је сазрела ситуација за његову одлучну акцију да натера султана да призна његов протекторат над источним хришћанима у Турској и изазвао је рат с Турском. Рачунао је на захвалност Аустрије за помоћ коју јој је указао против Мађара. Узалудан је остао покушај цара Николе да Енглеску склони на споразум за случај смрти „болесника на Босфору”. Међутим, из тога рата развио се кримски рат, у коме су на страни Турске против Русије ратовале Француска, Енглеска и Сардинија.

Тако је Русија остала дипломатски и војнички потпуно усамљена. Испунила се реч аустриског министра Шварценберга да ће Аустрија задивити свет својом незахвалношћу.

У кримском рату, као ни у прошлом, Русија није повукла Србију у ратовање, јер би српско учешће било и сувише мала накнада за велики напор који би Русија морала учинити да тако далеко прошири борбени фронт. Ни окупацију суседних јој земаља Влашке и Молдавије није могла одржати него их је због аустриске интервенције морала евакуисати. У Србији је одмах завладала велика узрујаност, а и Аустрија је посумњала у руске намере те ју је руска влада умирила пославши у Србију саветника свога бечког посланства Фонтона да саопшти да Русија неће мешати Србију у свој спор.

Аустрија је вршила дипломатска испитивања да ли би могла у тој невољи Турске добити пристанак сила да окупира Босну и Херцеговину. Русија јој је то нудила као средство којим би натерала Порту на попуштање Русији.

Аустрија је одбила то везање за Русију, а Наполеон III није хтео ни да чује о том грабежу Аустрије без икакве њене жртве. Аустрија је концентрисала трупе на граници Србије објашњавајући да ће је окупирати ако револуционарни покрет хтедне срушити законити ред ствари у Србији тј. ако би Срби збацили том приликом турску врховну власт. Проглашавала је питањем своје властите сигурности да не допусти да се револуционарне силе одрже на њеним границама. Интервенирала би такођер ако би руске трупе загрозиле да уђу у Србију.

Енглеска, Француска и Турска одлучно су устале против сваке помисли на аустриску окупацију Босне и Херцеговине и Србије. Француска је непрестано препоручивала и кнезу Александру да се држи строге неутралности и порти да му омогући такву политику.

Порта је пристала на неутралност Србије у том рату на Истоку, а и српска влада је изјавила да је спремна оружјем одбити сваку војску, била то руска или турска, која би покушала да уђе у Србију. Француска влада је одобрила такав поступак Србије.

Прекидом односа Портиних с Русијом појавила се мисао да је пала и основица за привилегије хришћана и кнежевина Влашке, Молдавије и Србије, пошто су ратом прекинути уговори с Русијом у којима су те привилегије биле зајамчене. Да би умирила хришћане, Порта је, по савету лорда Ретклифа, потврдила све повластице хришћана. Она је, такођер по савету западних сила, потврдила посебним ферманом привилегије Србије.

Против концентрације аустриских трупа на граници, Србија је, под утицајем француског генералног конзула Сегира, Гарашанина и Мариновића, интервенисала оштрим меморандумом од 5/17 априла 1854 код Порте и журно је извршивала план одбране који јој је израдио француски официр Монден који јој је стајао на расположењу.

Француска је тек 1848 обратила већу пажњу Балкану, а тада је почела да утиче на Балкану и нова интелигенција школована на западу и надахнута симпатијама за Француску. Оштрину меморандума приписивала је Аустрија интригама Гарашанина и франкофила који су њим хтели да компромитују кнеза код Аустрије, да га лише једног ослонца и онда лакше оборе.

Сегир је званично позивао српску владу да престане с оружањем, али је, по тајном налогу, саопштавао аустриском генералном конзулу Радосављевићу да је Француска противна аустриској окупацији Србије.

Француски утицај у Србији је нарочито претстављао Гарашанин. Он је преко пољске емиграције дошао у лични додир с Лујем Наполеоном, док је Луј Наполеон био претседник Друге француске републике. После састанка с њим, Гарашанин је постао министар спољашњих послова Србије (крајем лета 1852), али је наскоро био смењен на захтев Русије, поред свега отпора српске владе (у априлу 1853).

Наполеон III имао је више кривудаве путеве у источној политици него Русија па је, због тога, често изазивао неповерење код српске владе, од кога није слободан ни доцнији дипломата историчар спољашњих одношаја Србије у овом периоду Ристић који, пишући о Гарашанинову раду, објашњава да се Гарашанин доцније приближио Русији или због тога што јој је тада осетио моћ „или са тога што се морао уверити да колебљивост француске политике не даје поуздана ослонца”.

За време док је био члан владе, Гарашанин је од 1848 развио на широко засновану пропаганду и обавештајну службу у околним југословенским земљама.

После 1848 – 1849 кнез Александар се ослањао на Аустрију. Генерални конзул Радосављевић био је у свакодневном додиру с двором и утицао је неприкривено на сав кнежев рад и на унутрашње прилике у Србији.

Аустрија је помагала кнеза Александра, а Француска опозицију Савета.

Узнемиреност због аустриске концентрације војске на јужној граници стишала се кад се руска војска повукла из румунских кнежевина те су аустриске трупе скренуте на ту страну да окупирају те кнежевине у споразуму с Портом.

Иначе су сви покушаји Француске и Енглеске да увуку Аустрију у рат против Русије остали безуспешни. Ипак им је Аустрија учинила велику услугу овим потискивањем Руса из румунских кнежевина и притиском на Русију да најзад прими споменуте услове западних сила за мир.

После губитка кримског рата, морао је наследник Николе I цар Александар II на Париском конгресу 1856 примити услове западних сила. Заштита права хришћана трију васалних дунавских кнежевина прешла је с Русије на све сигнатарне силе Конгреса. Конгрес је уништио сваки привилегисани положај Русије на Блиском Истоку и формално је изједначио све силе у односима тог дела света. Турска је примљена као равноправан члан у концерт европских сила и гарантована јој је независност и интегритет. Да би одузела разлог силама да се мешају у унутрашње прилике Турске, Порта је прогласила хатихумајумом од 1856 основна начела равноправности поданика и према том и укидање харача на хришћанске мушкарце и забрану да муслимани називају хришћане рајом. Проглашена је слобода вере и имања и обећане су реформе на свима пољима државног и друштвеног живота. Сви грађани су изједначени у војној обавези, али је и даље у пракси немуслиманима замењивана војна служба откупом, који је био већи од укинутог харача.

Да не би Русија стварно, без формалних уговора, као до тада вршила протекторат над Црном Гором, као што га је вршила над дунавским кнежевинама, тражио је аустриски делегат на конгресу граф Буол формалну изјаву о том од руских пуномоћника. Ови су изјавили да њихова влада не одржава с Црном Гором никакве односе осим такве који настају из симпатија Црногораца за Русију и Русије за њих. Пуномоћници Аустрије, и Велике Британије и Турске изјавили су да сматрају ту изјаву као гарантију да Русија „с том провинцијом” не одржава односе ексклузивног политичког карактера. Турски пуномоћник Али-паша је додао да Порта сматра Црну Гору као саставни део турског царства, али да не намерава мењати тадашње стање.

Европа према питању независности Црне Горе

Изјава турског пуномоћника Али-паше на Париском конгресу да Порта сматра Црну Гору као саставни део турског царства, дала је повода кнезу Данилу да упути меморандум силама којим је протестовао против те изјаве и доказивао да је Црна Гора самостална. Тражио је формално признање независности, проширење и фиксирање граница и луку Бар, да би Црна Гора добила приступ на море.

Француска и Енглеска подузеле су у Цариграду кораке којима се прикључила и Аустрија, да се дефинитивно уреде односи Турске према Црној Гори да би престали стални погранични сукоби.

Аустрија је, при том, хтела да Црна Гора призна султанову сизреност, а да добије неке територијалне концесије.

Западне силе су се колебале, али је Русија одлучно устала против тог плана.

Француска је, после Париског конгреса а пред талијански рат, тежила за пријатељством Русије и за утицајем у суседству Аустрије. Кнез Данило је покушао да добије ослонац код Наполеона III чији се престиж у Европи дигао изнад других. Он је лично отишао у Париз и добио многе изразе француске наклоности, али и мирољубиве савете, да се директно споразуме с Портом о питању сизрености, јер се Наполеон III није хтео више директно заплетати на Истоку.

Министар Валевски признао је Црној Гори право на посед Грахова, сматрајући да је оно стварно било у црногорским рукама, кад је Али-паша изјавио да Порта нема намеру да мења статус-кво. Аустрија је вршила на њ притисак да призна султанову сизреност. Због спора о Грахову није се могло решити ни питање разграничења које је изазивало честе сукобе.

Француска се све више заузимала за тежње свог новог штићеника, бранећи га и према Турској и према Аустрији. У том духу радио је француски конзул у Скадру Екар као и кнежев секретар Делари. Да би Црна Гора могла признати султанову сизреност, тражила је Француска као накнаду припојење Црној Гори суседних плодних крајева и једног морског пристаништа. Аустрија је одлучно одбила да на тај начин добију и Русија и Француска један ослонац на јадранској обали.

Турска је одлучила да оружаном силом реши пограничне спорове, а тако ју је саветовала и Аустрија те је тим Аустрија узела моралног учешћа у турском походу на Грахово па доследно и у поразу који је претрпела та политика на Грахову 1858. И у време граховског похода и после црногорске победе у том боју, Француска се одлучно заузела за Црну Гору и дипломатски и у штампи, а нагласила је свој став удруживши у Јадранском Мору своја два ратна брода с једним руским. Аустрија је подупирала Порту али није могла спречити да Порта, по ултиматуму Француске и Русије, прими француско-енглески предлог да европска комисија проведе разграничење.

Црногорско питање је уређено на цариградској конференцији амбасадора. Црној Гори је признат посед Грахова. Али, Француска и Русија нису могле да остваре Данилову жељу да му Турска уступи једну луку јер су отпор Турске помагале Енглеска и Аустрија. Сем тога, лакше је било признати Данилу посед Грахова које је стварно имао у власти и одржао га једном војном победом него му прибавити посед једног пристаништа које Турска не би без борбе уступила.

Исто тако, није се могло решити ни питање о признању независности Црне Горе. Сав остатак споменутог Данилова програма остао је и даље као циљ спољашње политике Црне Горе да се оствари тек на Берлинском конгресу.