Извор: Источно питање, Васиљ Поповић

Турска се није помирила са великим губицима по карловачком и цариградском миру. Она се спремала да поврати те губитке од сваког противника посебно. Ратоборној странци у Цариграду ишло је наруку и то што су бивши чланови Св. лиге настојали сваки да од себе одврати турску навалу и да је окрену на другог савезника. На рат је потицала Француска, која се заплела у тежак рат за шпанску баштину с Аустријом и западним поморским силама (1701-1714), а исто тако и угарски емигрант и национална странка, која је подигла устанак под Ракоцијом, сином Јелене Зрињске, и збацила Јосифа I с престола (1707). Јосиф I савладао је устанак и погодио се с Мађарима (1711), а Ракоци је као емигрант у Турској и даље узалудно радио против Хабсбурговаца до своје смрти 1735.

За мир су радиле Енглеска и Низоземска као савезнице Аустрије и као државе трговачки заинтересоване у Леванту. У том смислу радили су и утицајни грчки трговци из цариградског кварта Фанара и портини тумачи (Маурокордато отац и син), који су потицали из тих грчких кругова и стекли јак утицај на портину дипломатску радњу. Премда се Русија заплела у велики северни рат (1700-1721), успела је мирољубива странка на Порти да спречи уплитање Турске против Русије, иако су вазални кримски Татари потицали Порту на рат, а и добегли побеђени шведски краљ Карло XII (1709) упорно тражио од Порте да зарати на Русију. Ру­сија је градила велике бродове, за које су воде Азова биле плитке. Бродови ће наћи себи пристаниште – рекао је цар Петар већ 1699. год. Порта је била нарочито подозрива према руским намерама с морске стране. Први руски посланик у Цариграду Толстој с успехом је примењивао сва дипломатска и “звечећа” убедивања код Порте за одржање мира. Најпосле је, ипак, пошло за руком шведским, француским, пољским и татарским утицајима да склоне Порту на рат против Русије (у новембру 1710).

Цар Петар је очекивао издашну помоћ од устанка хришћана у Турској. На црвеним војничким заставама ставио је он крст са старини речима: “у овом ћеш знаку победити”. С Петром су стајали у тајној вези молдавски кнез Кантемир и влашки Бранкован. По савету херцеговца Саве Владисављевића, доцнијег грофа Рагузинског, који је успео да са својим бродом дође у Азов и ступи у руску службу као трговац и дипломата, посла цар Петар Србина пуковника Михаила Милорадовића са граматом (од 3. марта 1711) на Црногорце и све хришћанске народе Балкана. У њој се истиче да су нечастиви Турци објавили Русији рат без икаква повода. Позивају се хришћани да устану за веру и отаџбину.

Петар је имао веза и са Србима у Угарској. При његову повратку са запада кроз Беч 1698. год. молио га је патријарх Арсеније, да се заузме код свог савезника аустријског цара, да се поштују српске привилегије и да се Срби не натерују на унију. И затворени гроф Ђорђе Бранковић обратио се цару Петру да поради на његову ослободењу. После карловачког мира долазили су емисари Срба из Угарске и нудили цару Петру своје војничке услуге. Кад му је Порта објавила рат, кушали су већи одреди угарских Срба да се пробију и сједине с Русима.

Али, за устанак хришћана потребно је било да ослободилачка војска продре у унутрашњост Турске, да створи устаницима ослонац и даде им оружје. Петар је, поуздавајући се у помоћ молдавског и влашког господара подузео да најпре спречи прелазак турске војске преко Дунава. Али, споро окупљање војске, недовољно наоружане и неуређена опскрба онемогућише му брзу акцију, те га Турци претекоше, дочекаше на Пруту и код Хуша доведоше у тако очајан положај бројем и оружјем много слабију Петрову војску, да је Петар дошао у опасност да буде заробљен с целом војском. Има верзија, да је за тај случај Петар био послао упуте сенату. Спреман на врло велике жртве замоли Петар мир и доби га уз неочекивано повољне услове. Тај успех се тумачио разним разлозима: Да је царица Катарина подмитила великог везира својим накитом, да су се јаничари противили ратовању и да су Руси освојили Браилу у залеђу турске војске. Најтеже одредбе тога мира на Пруту (од 10-21. јула 1711) биле су враћање Азова Турској, разарање тврђаве Таганрога и укидање права Русије да држи посланика код Порте, повлачење војске из Пољске и пропуштање Карла XII преко своје земље. То је значило уништење основице за руску експанзију на Црном мору и за утицај на хришћанске поданике Турске. Али, зато су тим поразом остали нетакнути добици на Балтичком мору с но­вом престоницом Петроградом, “прозор према Европи”, а та је западна веза била много важнија од јужне црноморске. Ту је мисао и сам цар Петар заступао. Петар је отезао две године да испуни обавезе уговора и двапут је изазвао Порту да се спрема за поновно ратовање. Коначни је мир склопљен у Једрену 1713. год. Разочаравши се у надама на успех акције на Балкану Русија је преко две деценије одржала мир с Турском.

Султан се с почетка љутио на великог везира Балтаџију због прутског мира и држао га је неко време у прогонству. Избегли шведски краљ Карло XII који је оптуживао великог везира да је подмићен, није ипак успео да склони султана на даљње ратовање и морао је напустити Турску (1714).

Русија је оставила на цедилу и Црногорце, који су на позив Милорадовића устали на Турке. На све њихове вапаје одговорио је цар да се могу преселити у Русију они који не могу остати у Црној Гори. Тек после дугог времена и многог мољакања надокнадила им је Русија новац, који су позајмили од цркава и трговаца за то ратовање. Остављена сама себи, Црна Гора је искусила све страхоте турске освете 1712, а особито од похода босанског везира Нуман-паше Ћуприлића 1714. Испред његове војске побегли су владика Данило и многи Црногорци на млетачко земљиште. То даде Порти жељен повод да и од другог противника, Млетака, откине плодове карловачког мира. Али, успешан рат с Млецима за Мореју (1714-1718), доведе и до рата с Аустријом (1716-1718), јер Аустрија није хтела чекати да дође на ред, кад буде Турској згодно него је обновила савез с Млецима. Аустријски војсковођа Евгеније Савојски победи Турке код Петроварадина 1716, опседе Београд 1717, потуче турску војску која је хтела Београд ослободити од опсаде и заузе Београд (18. авг.). Тако су Турци на једној страни освојили Мореју и задње тврђаве млетачке на Криту одмах у почетку рата, уз наклоност грчких становника, а у доцнијем току изгубили су против Аустрије Банат, источни Срем, Малу Влашку и Београд са северном Србијом. Али, Турска је могла дигнути нове војске, а Француска се сумњиво држала на западу. Тако су и Аустрија и Турска дошле до уверења да немају изгледа да могу битно променити постигнуте резултате рата те склопише мир у Пожаревцу (1718) уз посредовање Енглеске и Холандије, које су се заузимале за Турску због својих трговачких интереса. Пожаревачким миром доби Аустрија наведене освојене области и један појас северне Босне уза Саву. Тако је закорачила Аустрија на Балканско полуострво и успешно се афирмирала као главна сила у решавању Источног питања. Али, католичка пропаганда и финансијски терети омрзли су њезину управу у Србији и изазвали чак селење Срба у Турску.

Непосредно иза уговора о миру би склопљен и трговински уговор, који је згодно назван “преводом војних победа принца Евгенија на трговачки језик”. За аустријске трговце би гарантована слобода трговања по Турској, на Дунаву и Црном мору уз плаћање царине 3% од вредности робе. Аустријски су бродови требали плаћати само једну утврђену пристанишну таксу. Аустрија је добила право да поставља по Турској конзуле, а исто тако Порта у Аустрији (шабендере). Перзијским трговцима осигуран је слободан пролаз уз одређену транзитну царину кроз Турску у Аустрију.

И Млеци склопише мир, којим прећутно признадоше губитак Мореје и поседа на Криту и јог неких мањих места, а остадоше им Имоцки у Далмацији, Превеза, Воница и Бутринто, Ћериго. Попово и Зупци у Херцеговини остадоше Турској. Обновљене бише трговачке повластице из пређашњих уговора, и царина спуштена на 3%.

У једној изјави би истакнуто да савез између цара, пољског краља и млетачке сињорије за заједничку одбрану од Турске и даље постоји.

Пожаревачким миром сузбијен је млетачки политички утицај с истока све до Јонских острва. И у трговачком су погледу Млечани исто као и Грци били потиснути из Леванта од Француза, Холанђана и Енглеза. Млеци изгубише сваки знатнији утицај у Источном питању. Расходи на поседе у Јадранском и Јонском приморју били су већи од прихода, те су те земље исцеђиване. С тешко постигнутом обновом пожаревачког мира 1733. излазе Млеци из реда сила, које учествују у решавању Источног питања.