Извор: Источно питање, Васиљ Поповић

Наскоро иза српског, сазрео је и грчки покрет за ослобођење. Један мали део грчког народа на Јонским острвима осетио је слободнији живот под француском влашћу (од 1797), затим као Република Седам Острва (од 1800) под турском врховном влашћу и руском гаранцијом и поново под француском (1807-1814) па под енглеским протекторатом (1815-1863). Пример Србије деловао је привлачиво. Год. 1812. основана је у Атини хетерија филомуза (друштво пријатеља Муза) за скупљање и чување старина. Корфанац Каподистрија, представник Русије на Бечком конгресу, протежирао је то друштво. Али, наскоро би основана у Одеси чисто политичка револуционарна хетерија филика (пријатеља) по примеру карбонара и других тајних друштава, која су тада, у време реакције, процветала. Та организација обухвати Грке по Влашкој и Молдавскај и рашири се међу Грцима по осталим турским провинцијама. Хетерија увуче и Карађорђа у своје коло и ангажова га да из Србије подигне устанак хришћана у Турској. Али, Карађорђе би при повратку у Србију убијен по наредби Милошевој (1817).

На чело хетерије стаде ађутант руског цара Александар Ипсиланти. Он упаде у Молдавску (25. фебруара 1821) с једном четом и позва народ на устанак и издаде позив на Цара Александра да спасе хришћане и ослободи Грчку. Цар се тада налазио на Конгресу Св. алијансе у Љубљани и одговори у духу идеја Св. алијансе да не може помагати бунтовнике и рушити Турску тајним друштвима. У том смислу обавести он и Порту преко цариградског амбасадора Строганова.

Ипсилантијеву чету, додуше, Турци уништише, те он мораде побећи у Аустрију, која га интернира све до пред смрт му (1828). Али, у исто време изби буна у Мореји (Пелопонезу), Тесалији, Румелији и на острвима. Турци су се светили убиством патријарха, митрополита и других угледнијих Грка у Цариграду покољем на Хиосу (око 23.000 побијених). Вође су устанка били Колокотронис, вођа клефта из Месиније и бег Мауромихалис, вођа ратоборних Мајинаца у јужној Мореји. Устаници успеше да ослободе Мореју. Народна скупштина под председништвом А. Маурокордата, изради нацрт устава 1822. године.

Одушевљење Европе, особито либералних и националних елемената за Грке показало се у слању помоћи преко филхеленских друштава. Славни енглески песник лорд Бајрон лично је помагао покрет у Грчкој, где је и умро (1824. у Мисолунгију). Устанак је успевао до 1825. Устаници су све турске војске одбијали. Тада се Порта у невољи обратила на египатскога намесника Мехмед-Алију, који је имао модерно уређену војску и обећала му је за награду Крит и Мореју. Он посла свога посинка Ибрахим-пашу с флотом и војском, те овај покори Мореју, страшно је опустошивши (1825), заузе и испали тврди Мисонги, при чему би уништена и посада и становништво (22. априла 1826). Изгледало је да је тим грчки покрет угушен.

Али, сада почеше силе одлучнију акцију.

Аустрија, Русија и Пруска склопиле су биле 1815. Свету алијансу за одржање спољашњег и унутрашњег мира држава на основу хришћанске љубави. Турска се стално бојала да није против ње уперен тај хришћански савез, премда се наскоро видело да је то оруђе аустријског канцелара Метерниха против националних и демократских народних покрета. Цар Александар је био сложан с Метернихом у сузбијању свих револуционарних и либералних покрета у Европи. Али, према султану он није могао примењивати иста начела и штитити и његову власт над хришћанима као што је штитио сваку легитимну наслеђену власт. То би било у противности с традицијама и најактуелнијим аспирацијама Русије на Истоку.

Александар се није посве подложио утицају Каподистрије и своје хеленофилске околине као ни утицају Метерниха. Тешке финансијске и политичке прилике Русије одвраћале су га од изоловане акције. Он је желео да говори у име целе Св. алијансе и да помоћу њезином иступи као протектор хришћана у Турској. Он предаде ултиматум Порти (6. јула 1821), у којем је у име своје и у име Европе оптуживао Порту из верских и хуманих разлога за свирепства над хришћанима и тражио репарације за цркву и хришћане, казну за кривце покоља и право за Русију да, према уговорима, учествује у умирењу Влашке и Молдавске. Русија је хтела да искористи грчки устанак и покоље над Грцима да протегне свој протекторат над свима хришћанима Турске као што га је имала над Влашком, Молдавском и Србијом и да натера Порту да даде сличну самоуправу и Грцима и да тако смири грчку револуцију, противну идејама Св. алијансе. Враћање мира и законитости, главни циљ Св. алијансе, требао је дакле, да донесе Русији преко протектората над хришћанима протекторат над Турском.

Руска је влада обавестила силе Св. алијансе о ултиматуму и позвала их да помогну њезин корак код Порте и да јој у случају рата помогну да поврати мир и да заједничким споразумом учврсте равнотежу и обезбеде земљама Турског Царства миран политички развитак. То је био позив да силе не санкционишу руску акцију на уништењу турске државе у Европи. То је био руски план за решење Источног питања по Русији уз благонаклоно држање сила.

Пошто Порта није задовољила руске захтеве, прекинути су дипломатски односи одласком руског посланства из Цариграда (29. јула 1821).

Пруска и донекле Француска нису биле противне руским плановима. Али, Енглеска и Аустрија устадоше одлучно и отворено против таквих планова и понудише своје посредовање да се изглади спор. Русија прими посредовање. Али, то посредовање не успе, јер је Порта одбијала мешање у своје унутрашње ствари.

На то предложи Русија Аустрији (1822) да савезници натерају Порту да повуче чете из Влашке и Молдавске и да прилике тих кнежевина уреди у споразуму с Русијом, а прилике Грка у споразуму са свима савезним државама. Ако Порта одбије те захтеве, тражила је Русија да Аустрија опозове свога интернунција из Цариграда.

Метерних није хтео да потпише такав споразум него је обећавао да ће дипломатски радити са савезницима да Порта респектује руска права из уговора и да се умире побуњене провинције. Зато је предложио Русији да се одвоје та два питања. У грчком питању хтео је Метерних да се очува сувереност Порте и да јој силе само препоруче извесне реформе и то, углавном, увођење слободе, вере, личне и имовне безбедности и уредног судства.

Енглеска и Аустрија настојале су да се спор мирно реши и да не дође до рата и евентуалне експанзије Русије, па су учиниле притисак на Порту. На то Порта повуче трупе из Влашке и Молдавске. Русија је сад била спремна да обнови односе, ако Порта пошаље једног пуномоћника у Русију. Али Порта није хтела да шаље пуномоћника и да преговара, тврдећи да је враћено стање какво је било пре прекида односа. Она није хтела да пошаље пуномаћника ни на конференцију сила, која је била сазвана у Бечу, увек одбијајући свако мешање у своје унутрашње ствари.

Међутим је енглеска спољња политика, под Кастлреовим (31. јула 1822) наследником Канингом пошла одлучније хеленофилским правцем. Енглеска је хтела паралисати руски утицај на истоку, који се оснивао на заштићавању потиштених хришћана и вазалних хришћанских држава, и раширити свој утицај на Грке. Она их признаде ратујућим народом.

Сад Метерних удвоји напоре да приволи Порту на чисто руске захтеве о Влашкој и Молдавској и да се обнове руско-турски односи, а с друге стране да се уклони грчко питање покорењем Грка. Порта се показа предусретљивом те Русија именова трговинског агента у Цариграду као увод у обнову дипломатских односа (јануара 1824), а у августу именова и посланика. По Метернихову савету закључи Порта у исто време уговор с египатским намесником Мехмед-Алијом, да он војском и флотом помогне покорити Грке, а да за то добије његов посинак Ибрахим управу над Морејом и Критом. Дотле је намеравао Метерних развући преговоре између сила на петроградској конференцији, која је отворена у јуну 1824. узимајући за подлогу руски предлог да се у Грчкој образују три вазалне кнежевине. Али тим пројектом нису били задовољни ни Турци ни Грци, а била му је противна и Енглеска, која изјави да задржава одрешене руке у Источном питању. Због тога Русија прекиде сваке разговоре с Енглеском о грчком питању (у децембру 1824). У фебруару 1825. отпочела је друга петроградска конференција без Енглеске. Њој предложи Русија да четири савезна двора: руски, аустријски, пруски и француски затраже од Порте да уз њихово посредовање ступи у преговоре с Грцима; у противном да прекину дипломатске односе и употребе присилне мере. Русија је хтела да тако добије мандат у име савезника на Истоку као што га је била добила Француска у Шпанији и Аустрија у Италији. Аустрија је била противна томе и предлагала је чак да је боље да се призна потпуна независност Грчке. То је водило опет истом аустријском циљу да се Грци препусте сами себи, да би их Турци најпосле покорили, или да у случају успеха буду потпуно независни од руске заштите и утицаја. Најпосле конференција прихвати само закључак да се Порти понуди посредовање, али да то посредовање сама Порта затражи.

У том смислу понудише представници ове четири силе у Цариграду Порти услуге, а Порта их одби утолико пре што је египатска војска од почетка до половине 1825. године у највећем делу Мореје сузбила устанике.

Али, сада настаде преокрет у држању сила. Енглеска поче да се одлучније заузима за Грке, да јој не би Француска преотела утицај на њих. Енглеска натера претњом Ибрахим-пашу да дигне опсаду Науплије, седишта грчке владе. Грчка влада донесе одлуку да се стави под заштиту Енглеске. Енглеска, додуше, не прихвати ту понуду али изјави да неће допустити ни да се Грцима натури неко решење против њихове воље.

Сада се приближише Енглеска и Русија, јер су њихови циљеви у погледу Грчке били ближи један другом него аустријском циљу, који је тежио за успостављањем турске власти. Русија поче гомилати војску на граници (у лето 1825). Смрт цара Александра I и долазак на престо Николе I (у децембру 1825) још су појачали руску агресивност. Никола је прихватио последњу одлуку свога брата, да оружјем натера Порту на испуњење обавеза из букурешког уговора, а да грчко питање решава у споразуму са другим силама. Енглеска посла ванредног посланика Велингтона (фебр. 1826) с тајним задатком да понуди Николи посредовање, а ако Русија не одустаје од рата, онда споразум за заједничку акцију. Али, цар Никола је остао при својој већ створеној одлуци да преда Порти ултиматум. Ултиматумом је он тражио од Порте да поврати у Влашкој и Молдавској стање какво је било пре 1824, да пусти на слободу српску депутацију, да начелно пристане да у договору са српским народом уреди привилегије које су му обећане, и да одреди пуномоћника који ће с руским пуномоћницима склопити дефинитивну погодбу о свима питањима букурешког уговора, о којима је преговарао Строганов 1816. до 1821. године.

Међутим је постигнут у Петрограду споразум између Велингтона и Неселродеа и утврђен у тзв. Петроградском протоколу од 4. априла 1826. о решењу грчког питања врло широком аутономијом Грчке. Комбинујући своју акцију с енглеском, надао се цар Никола лакше остварити своје тежње по букурешком уговору и утицати на решење грчког питања. И Русија и Енглеска увиђале су да не могу самосталном акцијом постићи у целини своје циљеве и спречити туђе, па су се споразумеле.

Аустрија, а и остале силе саветовале су Порти да попусти само да не би дошло до рата и Порта прими руске услове (маја 1826). Султан Махмут II примио је руске услове јер је требао времена за реорганизацију војске с којом би се могао одлучније одупрети руским намерама, дунавским кнежевинама и у Грчкој.

Године 1826. мислио је султан Махмут II да су сазреле прилике да оствари сан Селима III и свој сан из прве године владе, да укине јаничарску војску и уведе модерну. Јаничари су изгубили сваки углед у јавном мнењу због неуспеха у грчком устанку, а реформиране египатске чете стекле су симпатије због угушења устанка. Народу је дозлогрдила њихова самовоља и насиље. Махмут II се осигура азијским четама, придоби за реформно дело врховног верског поглавицу шеих-ул-ислама, јаничарског агу и друге утицајније достојанственике и улеме. Шеих-ул-ислам одобри једном фетвом установљење нових трупа, тзв. ешкинџија, с европским егзерциром, униформом и фесом и једно широко државно веће сагласи се с тим. Јаничаре заклеше на покорност новом уређењу. Између њих су образоване нове чете, униформисане су и отпочето је њихово вежбање под командом египатских официра.

Али, јаничари ипак дигоше буну на ат-мејдану у Цариграду. Софте, улеме и светина цариградска не придружи им се овај пут, те их султан опколи верним азијским четама и за кратко време већином поби. Том је приликом заглавило неколико хиљада јаничара, а при накнадним прогонима у Цариграду и провинцији још велики број. На то султан прогласи распуштање јаничарског кора, оптужујући јаничаре као непријатеље вере, грчке шпијуне и сл. Отпор у неким крајевима као у Једрену, Халепу, Ерзеруму и Босни угушен је смакнућем главнијих вођа отпора.

Искуство је показало да се не може образовати нова војска док се не уништи стара јаничарска. То је уништење проведено у згодном психолошком моменту, али је сад Турска остала без војске, пре него је завршен источни заплет.

При таквом стању Турске могла је Русија лако да натури своје тумачење Букурешког уговора у Акерманској конвенцији од 7. октобра 1826, коју је Порта закључила да одговори примљеној обавези из ултиматума и да добије времена. Том конвенцијом потврђене су све одредбе Букурешког уговора од 1812, све привилегије Влашке и Молдавске и (у чл. 5) све обавезе Порте према Србима из тога уговора и, према томе и обавеза да Порта уреди са српским изасланицима мере које ће осигурати Србима уговорене користи. Тај споразум са српским изасланицима требала је уредити и објавити хатишерифом у року од 18 месеци, и тај хатишериф саопштити руском двору. Хатишериф је требао чинити саставни део ове конвенције. Осим тога јамчила је Порта за слободу руске трговине у морима Турске и за штету од гусара.

После потписа Акерманске конвенције посла руска влада 1827. у Цариград посланика Рибопјера, који је за то место био именован већ 1824. године. Кнез Милош посла одмах иза његова доласка у Цариград депутацију да утврди с Портом српска права у смислу Акерманске конвенције. Али, Порта је сад имала пречих брига и одлагала је решавање српског питања.

Тада су у смислу петроградског протокола интервенисале Енглеска и Русија код Порте да реши грчки спор уз њихово посредовање, а Порта је одбијала мешање у њезине унутрашње послове, осокољена и војним успесима у Грчкој. Међутим је Енглеска успела да увуче и Француску у споразум те је 6. јула 1827. потписан између те три силеЛондонски уговор, по којем су требале Русија, Енглеска и Француска да захтевају од Порте да прими њихово посредовање за Грчку и да тамо одмах уведе примирје. Порта одби такав захтев који јој ставише те силе, и позва египатску флоту у помоћ за операције у Мореји. Савезне силе послаше своју флоту да блокира Грчку. Ова нађе турско-египатску флоту у наваринској луци и, изазвана, уништи је за неколико сати, 20. октобра 1827. Султан постаде још непопустљивији и чак затражи одштету за те губитке. На то оставише представници трију савезних држава Цариград (8. децембра). Аустрија је настојала лавирати, али је стављала предлоге сасвим у смислу турских жеља, осокољена смрћу Канинга (8. авг. 1827.) и доласком на власт у Енглеској Велингтона, који је био противан грчким и руским тежњама и чија је влада на уста краља Ђорђа IV назвала наваринску битку “злосрећним догађајем” (intoward event). Енглеска је настојала свим силама, али узалуд, да спречи рат Русије против Турске. У Француској је дошао на власт Мартињак (јануара 1828), који је био за Грчку иРусију.

Енглеска је била против председника Грчке, Каподистрије, изабраног 1827.год. под руским утицајем, и против француске експедиције у Мореји, којом је Ибрахим-паша приморан на евакуацију (у лето 1828). Енглеска је била у исто време дипломатски склонила Мехмед-Алију да евакуира Мореју. Али, њезине унутрашње борбе одвраћале су је од сваког тежег сукоба са силама и од сваке акције којом би могла отерати Русију посве у наручје Француске. Осим тога руски ратни успеси нису били брзи и одлучни, како се очекивало.

Русија је објавила Турској рат (26. априла 1828) не обазирући се на Метернихова застрашавања револуцијом и на његово поновно предлагање да се призна независност Грчке. Крајем те године пропаде Метернихова акција на стварању коалиције против Русије и на сазиву конгреса.

У Азији је напредовала руска војска под Паскевичем, док у Европи није могла прве године да сломи отпор модерно увежбане турске војске. Тек је у лето 1829. продро Дибич (“Забалкански”) преко Балкана до Једрена, али са јако ослабелом војском. Ипак је он предлагао цару да се помоћу хришћана настави рат и да се уништи Турска Царевина. У ту сврху он је предлагао да се склопи савез са скадарским везиром Мустафа-пашом (Шкодра-пашом), којега је био кнез Милаш задобио. Дибич је био саставио два плана о подели плена. По њима су требале, углавном, да дођу у власт или под заштиту Русије румунске кнежевине, Бугарска и Румелија; Аустрији: Србија, Босна, Далмација, северна и средња Грчка, Пруској као накнада од Аустрије: Слезија и део западне Галиције, Енглеској: Мореја, Крит и Архипелаг, Француској Кипар. Док је на једној страни тако руски генерал постављао империјалистички програм сила о подели Балкана, предлагао је, с друге стране, бивши београдски митрополит Леонтије, који је тада живео у Русији, руском цару, у једном меморандуму да помогне да се Србији осигура миран унутрашњи развитак и проширење граница јер је Србија по свом географском положају одређена да постане језгро јужних словенских земаља.

Руска је дипломатија узела уже, практичније и остварљивије циљеве, које је могла примити и Порта и европске силе. У Једрену је склопљен мир 14. септембра 1829.

Једренским миром вратила је Русија Турској све поседнуте земље у Европи и Карс, Ерзерум и друге у Азији, и задржала неке крајеве око црноморске обале јужно од Кавказа. Привилегије Влашке и Молдавске остале су под руском гарантијом. Порта се обавезала да ће испунити обавезе о Србији из Акерманске конвенције, да ће јој вратити шест нахија и да ће то све потврдити хатишерифом, који ће издати и саопштити руском двору у року од месец дана по потпису уговора. Порта је признала слободу пловидбе руских и страних трговачких бродова по Црном мору и кроз мореузе.

Руски представници у Турској добили су право капитулација, тј. суђења руским поданицима. Порта се обавезала платити ратну одштету и прлхватила је одредбе Лондонског уговора од 6. јула 1827. и 22. марта 1829. између Русије, Енглеске и Француске о Грчкој.

Једренским се миром није Русија територијално много раширила на рачун Турске. Њим је она поставила и постигла други циљ: ослабити што више Турску и учинити је што јаче зависнам од Русије. Отцепљење Грчке, утврђење аутономије три дунавске кнежевине и висока ратна одштета давали су јој моћно средство за тај циљ. Неселроде је наскоро после закључења мира писао да је Турска на то спала да може постојати само под заштитом Русије и да мора слушати њезине жеље. Зависност Турске од Русије, то је био тадашњи програм руске владе, који је изводила и неким доцнијим актима, док јој Европа није стала на пут.

Лондонски уговори Русије, Енглеске и Француске о Грчкој установљавали су за Мореју, Кикладе и копнену Грчку до залива Арта и Воло, да се конституишу као трибутарна монархија. Енглеска и Француска нису биле заузете за овакав трибутаран положај Грчке, који би давао још једну прилику Русији за ширење свог утицаја и на Порти и у Грчкој, и одлучиле су да помогну захтев Грка за потпуном самосталношћу, али зато Енглеска искључи из предвиђеног територија Акарнанију, која би својом близином Јонским острвима могла привлачити становништво тог подручја енглеске власти. Лондонска конференција одлучи, дакле, да се Грчка образује као самостална краљевина и за краља јој је постављен, по жељи Грка, Леополд Саско-кобуршки (3. фебруара 1830). Али, он, после неког времена, одби круну, у Грчкој избише немири, те најпосле лондонска конференција прошири грчке границе до залива Арте и даде Грчкој за краља Отона из баварске династије (1832).

Кад је била највећа опасност за Турску, пред закључење једренског мира, израдио је француски министар Полињак један шимеричан план о подели Турске и француска га је влада по краљеву одобрењу предложила у Петроград. По том плану добила би Русија Влашку и Молдавску, Арменију, Трапезунт и, евентуално по жељи јој још које земље у Азији, Аустрија Босну, турску Далмацију, Херцеговину, Србију, Француска Елзас, Лорентз, Луксембург и Белгију, а за то Пруска Саску и Холандију, Енглеска холандске колоније, а холандски краљ Цариград с преосталим балканским земљама и острвима урачунавши ту и Грчку. Балканске државе постале би самосталне.

Не могући се, наравно, окористити у смислу овога плана, Француска заузе Алжир, који је био под турском сизереношћу (1830). То изазва велику затегнутост односа с Енглеском.

Србија је за време руско-турског рата остала мирна, како јој је саветовала Русија, да не би изазвала општи покрет хришћана и отпор сила против уништења Турске. И Милош је мислио да коначно решавање Источног питања у тадашњем моменту не би испало повољно по Србију, која је била још слаба, док су апетити сила били велики. Он је желео да се Турска што више ослаби па да његов утицај на хришћане буде што јачи и да се приправи уједињење свих српских земаља.

У смислу Једренског уговора издао је султан хатишериф од 18. (30) септембра 1829. за Србију. Али, наскоро покуша Порта да изигра обавезу о враћању шест отргнутих нахија. Тек на енергичан руски притисак издаде Порта други хатишериф с прецизнијим одредбама о аутономији Србије. У исто време доби Милош помоћу новца берат о наследном кнежевском достојанству (1830). Шест нахија је Милош посео тек 1832, кад је Порта била заузета египатском кризом.