Извор: Источно питање, Васиљ Поповић

Београдским је миром инаугурисан тридесетгодишњи период мира на Истоку. Европа је била заузета великим ратовима за аустријску баштину и за Шлеску (1740-1748, 17.56-1763). Турска се опрла примамљивим позивима појединих сила и чак је склопила са зараћеном Аустријом 1747. “вечни мир”, противно француским настојањима. Исто је тако одбила да се придружи Шведској у њезину нападу на Русију и у рату неповољном по Шведску (1741-1743), јер је њихов савез био само дефанзиван. Од заплета у европске ратове одвраћале су Порту празне касе и страх од рата са Перзијом, до којега наскоро и дође (1743-1746), да се заврши одбијањем навала перзијских и одржањем статус-кво.

Ни царица Јелисавета није после искуства последњег рата могла да прими савете свог цариградског резидента Вјешњакова, који је неуморно уверавао да је Турска трула и да би се дигли сви хришћани. Он је тврдио да је приврженост хришћана према Русији безгранична. Они читају најрадије живот Петра Великога. (И један је српски писац, Захарија Орфелин, нешто доцније написао “Живот Петра Великога” 1772). Вјешњаков је дао и идеју да се у Русији оснују насеобине хришћана из Турске, а истакнуо је као идеал да се на место Турске створи једна хришћанска држава, која би била у тешњој вези с Русијом и помогла би овој да држи равнотежу Аустрији. Тај Вјешњаковљев тестамент, како га зове историчар Соловјев, оживљава доцније у “грчком пројекту” царице Катарине, а идеја о пресељавању хришћана остварује се деломично сеобом Срба из Угарске у Нову Србију и Славеносрбију у Украјини (1751-2). Покушај црногорског владике Василија Петровића да крене и Црногорце на сеобу ометан је, између осталога и отпором Млечана, који су неповерљиво гледали како Руси бацају своје погледе чак на Јадранско море. Већ тада су, дакле, поморске силе почеле у том смислу тумачити руске везе с Црном Гором. Порта је протестовала због оснивања Нове Србије и Славеносрбије.

Руски културни и политички утицај проширен је на пресељене Србе у Угарској. Већ од краја владе Петра Великога почела је Русија на молбу угарских Срба, слати им учитеље и књиге. Преко њих се развио “славено-српски” језик и књижевност на њему. Преко Срба у Угарској појачан је руски утицај и на Србе на Балкану.

Седмогодишњи рат (1756-1763) искористила је Русија да ступи у савез са Француском и Аустријом против Пруске и покушала је, узалудно, да прошири француски савез и против Турске и да дипломатски ојача своје захтеве за слободном трговином на Црном мору. Француска је одбила руски предлог да затражи слободан пролаз за своје трговачке бродове кроз мореузе, да не би тим утирала пут за сличне руске захтеве. Француска се бојала изласка Русије на Средоземно море, као што су се бојале и све друге силе које су имале поморских интереса на том мору. Фридрих II пруски узалуд је настојао од 1755. до 1762. год. да склопи с Портом савез. Добио је само трговински уговор 1761.

Царица Катарина II (1762-1796) управила је сву спољњу политику Русије у правцу према Турској. На путу јој је била Пољска, па је одлучила посве је подвгрнути свом утицају. Порта је узнемирено гледала та руска настојања. Катарина је узалуд настојала да придобије Енглеску у савез против Турске. Тако је она имала против себе све велике силе у својим тежњама у Источном питању.

Кад је Русија војном силом уредила прилике у Пољ­ској по својим интересима, Француска употреби све силе да гурне Порту у рат. Она посла барона Тота, сина једног мађарског избеглице, као конзула на Крим да ради код хана у истом смеру. Не осигуравши савез ниједне силе и неспремна, Порта објави рат Русији.

Русија радо дочека ту прилику и подузе енергично рат с програмом: слободна пловидба на Црном мору и модификација пољских граница, којом би, тобоже, били спречени немири на тој страни. Током рата додано је том програму: отцепљење Татара на Криму и на обалама Црног мора од Турске и њихова независност као прелазни степен за припајање Русији. Тако је била предвиђена територијална експанзија према пољској страни, јер је Русија рачунала с аустријским отпором, ако би се ширила према Турској. И овај пут се обратила Русија на хришћане Турске истичући да се бори за хришћанску веру и позивајући их на устанак. Протекторат над хришћанима Турске био је даљи циљ руске политике на Истоку. На Црногорце, Далматинце и Морејце рачунало се и при поморској експедицији, која се требала подузети флотом из Балтичког мора. У Црну Гору послан је кнез Долгоруки. Он није могао уништити утицај лажног цара Шћепана Малог, али је његова појава омела околне паше да не оду са својим четама против руске војске.

Премда и сами неспремни, успеше Руси да у првој години ратовања 1769. потисну још неспремнију турску војску и да заузму Влашку и Молдавску, одушевљено дочекани од Румуна. Исто тако поседоше Азов и Таганрог.

Уз помоћ страних стручњака оправљена је балтичка флота и послана у Средоземно море. Енглеска је због противности према Француској и због својих трговачких интереса у Русији помогла ово руско подузеће на мору.

Почетком 1770. године појавише се руски бродови на обалама Мореје. Грци се одмах дигоше на устанак окрутно се освећујући Турцима. Пристаниште Наварин постаде база руске флоте. Царица Катарина поставила је сада као један циљ рата да добије и одржи при склапању мира једно пристаниште на балканској обали или на острвима, одакле би под видом трговине одржавала и у миру везе и утицај међу хришћанима Турске.

Грци су се наскоро разочарали због незнатне руске војне помоћи, а Руси због грчког кукавичлука, непоузданости и среброљубивости. Руси повукоше своје помоћне одреде и флоту и оставише Грке крвавој одмазди Турака. Две руске ескадре, под Орловом и под Енглезом Елфинстоном, ујединише се под командом првога и спалише јачу турску флоту у заливу Чесме на малоазијској обали према Хиосу. То је после Лепанта први велики пораз Турске на мору и уједно крај њезине поморске силе. У исто време потукоше Руси с много слабијим силама Турке и у јужној Бесарабији. Ти порази су доказивали заосталост и слабију вредност турске војне силе, према којој је руска била надмоћна, иако иначе није била на висини најуређенијих европских војски. Свакако је претерано тврђење барона Тота, у његовим мемоарима, да су дарданелске тврђаве биле тако запуштене, да је руска флота могла тада продрети до Цариграда и натерати султана на мир. Тим он хоће само да увелича важност поправке артиљерије и утврђења, коју је он извео као одасланик француске владе, послан у помоћ Турцима.

Узнемиреност богатих трговаца и конзула у Смирни поводом те руске победе и освете Турака над Грцима у Смирни показала је Русији први пут, колико она својом акцијом на Истоку задире у многостране европске интересе у Леванту, а аустријски канцелар Кауниц рекао је и нарочито руском посланику да су силе заинтересоване равнотежом на Истоку. Русија је морала видети, како је њезина борба с Турском у европско-азијском додирном подручју важно питање од општег европског интереса. Недовољно вођење рачуна о тим интересима стало је Русију у доцнијем времену много жртава и разочарања.

Држање Француске, Аустрије и Пруске показало је Русији да мора водити рачуна о интересима ових сила на Истоку. Порта се обратила Аустрији и Пруској за посредовање. Аустрија је посредовала а и Фридрих II пруски саветовао је одмах својој савезници Катарини да склопи мир, јер је желео одржање Турске, као могућег савезника против Аустрије и Русије, а покренуо је био већ пре мисао да се и Русија, Пруска и Аустрија прошире само на рачун Пољске. Русија није на то пристала и објавила је ове услове за мир: одступање Азова и Таганрога, независност Татара, слобода трговачке пловидбе на Црном мору, одступање једног острва у Архипелагу, ратна одштета са залогом Влашке и Молдавске или проглашење независности тих двеју кнежевина.

Руска тежња за Влашком и Молдавском морала је особито ударити на отпор Аустрије, која се од тог непосредног суседства Русије бојала опасног руског утицаја на њезине хришћане и на хришћане у Турској као и опасности за слободу дунавске пловидбе. Због тога аустријског отпора и Фридрихова ургирања за мир, попустила је Русија најпре у овој тачци. Аустрија је чак приправила 1771. тајни уговор с Турском о савезу, којим јој је Порта за уговорену помоћ обећавала Малу Влашку до Олте. Политика Марије Терезије у Источном питању огледа се у изјави њезина посланика ван Свитена Фридриху II, да је Турска за Аустрију најбољи сусед каквог може желети.

Пошто је Русија 1771. посела сво татарско подручје заједно с Кримским полуострвом, а напустила претензије за Влашком и Молдавском, и била у невољи због харања куге, то је било олакшано аустријско посредовање за мир. Осим тога, Русија и Аустрија пристадоше сада на пруски предлог о проширењу све три силе на рачун Пољске (прва деоба Пољске 1772).

Али, преговори за мир 1771-1772. у Фокшанима и 1772-1773. у Букурешту разбише се, јер Турска није хтела пристати на независност Татара, коју су ови на руски пристанак прогласили. Рат би настављен несрећно по Турску, јер су се и спахије и јаничари у масама уклањали војној дужности, а новчаних је средстава било све мање. Мирољубивог Мустафу III (24. децембра 1773) наследи још мирољубивији и слабији Абдул Хамид I (1773-1787).

Русија је прегнула сада да што пре натера Порту на мир, јер су настале неповољне промене у Шведској и у унутрашњости Русије. У Шведској је краљ Густав III уклонио владу племства, која је као Пољској била повољна за руски утицај, а у јужној Русији је беснела Пугачевљева козачка и сељачка буна. Руска војска би послана преко Дунава у Бугарску. Ту она обиђе турску војску у Сумли и одсече је од веза са позадином (1774). Тај безизлазан положај натера великог везира да склопи с Русијом мир у Кучук-Каинарџу (10-21. јула 1774).

Миром у Кучук-Каинарџу призната је Татарима независност; Русија им је уступила освојену територију на Криму и Кубану осим Керча и Јеникалеа. Порта је признала Русији право да држи у Цариграду представника и обећала је употребљавати у свима актима руску царску титулу. Члан 7. обвезивао је Порту да штити хришћанску веру и цркве, да дозволи руским посланицима да чине у свима приликама представке у корист нове цркве и њезиних свештеника у Цариграду. Реципрочно је дозвољена слобода трговачке пловидбе у свима морима и на Дунаву; и слободан пролаз кроз мореузе трговачким бродовима, слобода трговања Турској, са истим правом, које уживају највише повлашћени народи (Французи и Енглези). Капитулације других народа имале су да служе као правило и за руске трговце и трговину. Русији је дозвољено отварање конзулата свуда у Турској. Порта се обавезала помагати становиште Русије и јемчити при евентуалном склапању трговинских уговора Русије са владама Триполиса, Туниса и Алжира. Русија је вратила Турској Бесарабију и обе кнежевине Влашку и Молдавску, а Порта је свечано обећала тим земљама амнестију, слободу исповедања хришћанске вере и ослобођење од дужне порезе. Обећала је да и убудуће прима порез преко депутације. Кнежевима Влашке и Молдавске дозвољено је да држе своје хришћанске отправнике послова код Порте, обојици тих представника зајамчен је имунитет. Руским посланицима код Порте дозвољено је заузимање за те две кнежевине. Русија је вратила Турској окупирана острва Архипелага, а Порта им је дала амнестију, слободу вере и опрост пореза за ратно време. Кинбурн, угао између Буга и Дњепра, Јеникале, Керч и Азов са својим срезовима припали су Русији, а остале окупиране земље обавезала се Русија вратити. У сепаратном артиклу обавезала се Порта платити Русији ратну одштету за три године 4 и по милиона рубаља.

Мир у Кучук-Каинарџу дао је Русији слободан излаз на Црно море, учинио ју је црноморском силом, и отворио јој трговачку везу са Средоземним морем кроз мореузе, дао јој је неку врсту протектората над Влашком и Молдавском и над источном црквом у Турској. Тим је ударена основица руској политици, која је преко протектората над хришћанима тежила за протекторатом над Турском, све док није на Париском конгресу 1856. тај руски протекторат замењен европским.

Карловачки (1699) и пожаревачки (1718) мир санкционисали су вођство Аустрије, прутски (1711) слабост изоловане Русије у Источном питању, београдски (1739) је значио равнотежу измеду руског и аустријског утицаја и способност Турске да одржи балканску границу против Аустрије и црноморску против Русије и кад су обе удружене. Кучук-каинарџијски мир значи прелазак вођства у Источном питању са Аустрије на Русију и утврђење утицаја ове последње на Црном мору и у дунавским кнежевинама. Београдски мир је сузбио Аустрију на балканску границу, а кучук-каинарџијски је довео Русију на ту границу. Од кучук-каинарџијског до дарданелског уговора у Лондону 1841. настао је руски период Источног питања. Из тога што се Порта у уговору с Русијом обавезала да ће штитити источну цркву и веру, изводила је Русија своје право интервенције у корист хришћана и право протектората над њима. Порта није тој обавези давала шире значење него сличним обавезама према Аустрији у погледу католичке вере, у чл. 13. карловачког, чл. 11. пожаревачког и чл. 9. београдског мира. Али, та је обавеза према Русији била опаснија, јер је број руских истоверника у Турској био врло велик.