Извор: Источно питање, Васиљ Поповић

Порта се и после кучук-каинарџијског мира као и пре тешко мирила с губитком територија. Султан је искоришћавао верску халифску власт над Татарима да поново успостави политичке везе, а Русија је настојала анектирати татарску државу. То умало није довело до поновног рата између Русије и Турске, особито када је Русија остварила своју намеру и припојила Крим и осталу област татарске државе (1783). Аустрији, која је већ била у тајном споразуму с Русијом, Француској и Енглеској, које су својим трговачким интересима биле заинтересоване за одржање мира у Леванту, пође за руком да спрече рат и склоне Порту да призна анексију (1784). Сада је и Аустрија под просвећеним царем Јосифом II (1780-1790) повела поново активнију источну политику, коју је мати Јосифова, царица Марија Терезија (1740-1780) била напустила. Марија Терезија показивала се противна отимачини земаља од Пољске и Турске, али ипак није пропуштала “фаталну неизбеживу комбинацију несрећних околно­сти” да узме учешћа у првој деоби Пољске и да усред мира заузме турску Буковину (1775) као самовласну награду за уговор од 1771. Изнурена Порта морала је за невољу признати да је захвалност потребна врлина.

Јосиф II је још за живота своје мајке преговарао с Русијом о Турској. Руска је влада тада истицала стару мисао да се Турско Царство одржава неслогом хришћанских сила и била је приправна да допусти конпензације Аустрији на турском, а Пруској на пољском територију. Службена је Француска ометала сваку такву акцију, а представници просвећености Дидро, Даламбер и други били су уз ову Северну Семирамиду, која их је вешто знала уверити да је она крунисани представник њихових идеја. Волтер је писао да свету тада долази светло са севера и позивао је Катарину да покори и просвети Турке.

Северноамерички рат за слободу ангажовао је енглеске и француске силе на Западу. Аустрија и Пруска дошле су у сукоб због баварског наследства (1778-1779). Узмак Аустрије показао је шта вреди Пруској руски савез. Због тога се приближи Јосиф II царици Катарини и склопи с њом савез 1781. Уговори су измењени у облику писама између оба суверена и били су дефанзивног карактера с међусобном гаранцијом територија сем руског у Азији и аустријског у Италији. У посебним писмима додан је тајни члан о Турској, с гаранцијом дотадашњих обостраних граница према Турској и обавезом заратити на страни савезника против Турске ако би ова прекршила мир. Већ идуће године изашла је царица Катарина пред Јосифа II са својим чувеним “грчким пројектом” у меморандуму од 10. септембра 1782. Њезин предлог сводио се углавном на то да би требало створити од Бесарабије, Молдавске и Влашке независну државу под старим именом Дације, а под владаром који би био хришћанске вере као и највећи део становништва. Тако би се уклонили сви спорови између Русије, Аустрије и Турске и избегло њихово непосредно суседство које би могло давати повода за спорове. Даље је предлагала Катарина II да се успостави самостално Грчко Царство у Цариграду. Оминозно име њезина трогодишњег унука Константина упућивало је на будућег кандидата, а за Дацију се наслућивало да је предвиђен њезин љубимац Потемкин. Њезине планове одавала је и медаља с њезиним ликом и натписом “заштитница вере” и с турским градом на мору у пламену.

Катарина II хтела је, слично као и на Криму, да стварање независне државе на доњем Дунаву буде прелазна етапа за припојење тих земаља Русији. Непосредно припојење тако великог дела турског подручја изазвало би сувише јак отпор великих сила. Отргнуће тих земаља од Турске Катарина II је држала и као најостварљивији и најактуелнији део у својим далекосежним плановима о подели Турског Царства.

Дакако да је и Јосиф II прозрео каква би била судбина хришћанске државе на граници Русије с хришћанским владаром који би био постављен под утицајем Русије. Али, из страха да Русија не проведе уништење Турске у споразуму с аустријским такмацем, Пруском и против интереса Аустрије, Јосиф II, по савету утицајног канцелара Кауница, пристао је да помаже Русију, тражећи да се за Аустрију резервира Мала Влашка (до Алуте) укључиво појас земљишта од три миље уз десну обалу Дунава од Никопоља до Београда са оба та града и с Видином и Оршавом за одбрану Угарске. Од Београда би се потегла најкраћа права линија до Дримског залива, обухватајући и тај залив, и њом би се ограничило подручје, које би требало на западу од ње да припадне Аустрији. Најзад, копнени поседи млетачки као и Истра и Далмација могли би једини омогућити да се искористе продукти његове државе. Полуострво Мореја, острво Крит, Кипар и толико других острва Архипелага могу дати богату одштету “тим републиканцима” (Млечанима), који су, тако и тако, отргнули своје садашње поседе на разне начине од аустријске државе. Разуме се по себи да ће аустријским поданицима остати сачувана слобода трговине на Дунаву до ушћа и одатле Црним морем кроз Дарданеле. Две нове државе, Дација и Грчка, обавезаће се да неће никад стављати запреке или ударати икакве таксе на аустријске бродове.

Предлог цара Јосифа II прихватила је царица Катарина II с ограничењима, истичући жељу да се поштеди млетачка република, јер би сумња о таквом пројекту подигла велику вику. Сем тога, царица је желела да се не окрњује сувише грчко царство и да му се очува у првом реду Мореја и Архипел. Велике аспирације и једног и другог савезника расхладиле су њихово међусобно пријатељство.

Цар Јосиф II покушао је склонити Француску да не чини запреке подели Турског Царства нудећи јој за неутралност трговачке користи или део турског територија, у првом реду Египат. Француско држање било је одређено интересима њезине напредне трговине с Левантом и страхом од јачања Русије и од појаве њезине поморске силе на Средоземном мору. Већ пред београдски мир од 1739. радила је Француска да Русија не добије слободу пловидбе на Црном мору. Она је и одлучно устала против аустријско-руских планова. Чак следеће, 1783. године, потакла је француска влада мисао, да се ограниче руске поморске силе на Црном мору и тражила за тај план потпору у Лондону, Бечу, Турину и Берлину. Руско-аустријски планови против Турске деловали су на Француску да је пожурила закључење мира с Енглеском (прелиминари 30. новембра 1782, дефинитиван мир 3. септембра 1783). Порта је у исто време (1782) закључила уговор о пријатељству и трговачки уговор са Шпанијом. Причало се чак да се Шпанија обвезала да ће спречити пролаз кроз Гибралтар свакој флоти која је упућена против Турске. Енглеска, исцрпљена америчким ратом, желела је мир, и одржала је пријатељство с Русијом. То је све деловало на савезнике да одгоде акцију. Изгубивши напредне северноамеричке колоније, Енглеска је концентрисала највећу пажњу на Индију. Од тада је брига за Индију одређивала Енглеској да брани Турску као бедем Индије.

Међутим је успело Русији да трговачким користима, које је дала Француској у трговинском уговору од 11. јануара 1787. ублажи отпор Француске њезиним тежњама против Турске. Чак је царица поверљиво саопштавала окретном француском представнику Сегиру свој грчки пројекат о протеривању Турака из Европе.

И са пруске стране чинило се да ће настати повољније прилике после смрти Фридриха II (17. авг. 1786). Његов моћни први министар Херцберг, који је одржао утицај и за његова наследника Фридриха Виљема II био је склон да даде могућности Русији и Аустрији да се територијално прошире на рачун Турске, а да за то Пруска добије накнаду у Пољској. За то време Потемкин је чинио велике ратне припре­ме, изграђивао је особито луке Херзон и Севастопољ и у свима градио је бродове, подизао арсенале, развијао трговину и поморство. Год. 1787. доведе он царицу Катарину да види сав тај напредак, који је он знао приказати још већим и улепшанијим, водећи царицу кроз насеља с окупљеним богатством (“Потемкинова села”). Противници су му чак изнели, да је заваравао царицу и с намештеним кулисама. Задовољство царичино с полетом тог “тауријског царства” донесе Потемкину назив “Тауријски”. Смисао и циљ тих свих приправа видео се јасно у натпису над херзонским вратима: Пут у Цариград.

Тај свечани поход царице Катарине и њезин истовремени састанак с царем Јосифом II у Херзону појачали су убеђење Порте да је неизбежива скора навала тих двеју сила на њезин териториј. Она је хтела предухитрити Русију. Надала се да ће моћи повратити Крим, који није могла прежалити, јер је на њему остало муслиманско становништво под иноверном владом и јер су то Руси стварали упориште за своју црноморску морнарицу, опасну за османлијску престоницу. На протесте Русије због пограничних упада одговори Порта објавом рата Русији (13-24 августа 1787). После безуспешног посредовања у смислу савезног уговора, огласи Јосиф II Турској рат (9. фебруара 1788).

Порта је претекла и Русију и Аустрију неспремне за рат. Зато обе савезнице одгодише наскоро своје далекосежне планове и узеше ближе циљеве: Русија да добије Очаков с подручјем до Дњестра, а Аустрија Београд.

Русији је доцније отежана ситуација и ратом шведског краља Густава III 1789-1790, који је хтео повратити отргнуте шведске земље и онемогућити везе племства с Русијом. Русија успе да заврши тај рат без територијалних губитака.

Како Русија и Аустрија, тако ни Турска није била спремна. Цео рат севодио млитаво. Ипак успеше Руси током 1788. године да униште турску флоту, освоје Очаков и допру 1789. до Дунава.

У овом последњем заједничком рату против Турске ангажују и Аустрија и Русија балканске хришћане да се боре на њиховој страни. Тим се ојачала самосвест Срба у вези са општим буђењем народне свести у Европи. Ради исте вере и племенске сродности добива руски утицај међу балканским хришћанима превагу над аустријским. И то поможе тежњу Русије да мимо Аустрије виндицира себи прву реч у Источном питању.

Аустрија је настојала да што више искористи Србе у Србији, Босни и Црној Гори и Арбанасе позивајући их прокламацијама на устанак. Она је ступила у везе са Србима и приправљала се помоћу њих још 1783. и 1786. да заузме Београд препадом. После Портине објаве рата Русији узеше те припреме озбиљан карактер али два пута приправљен препад није могао бити проведен.

После објаве рата образова Аустрија од Срба фрајкор – добровољачки кор, засебну војну организацију са сопственим официрима Србима из Србије. За заповедника фрајкора био је постављен аустријски официр Михаљевић (Михаљевићев фрајкор). Овај је фрајкор оперисао у западној и северној Србији. У лабавој вези с Аустријом био је покрет у Шумадији и пожаревачком крају под вођством Коче Анђелковића, који је спречавао турску везу између Београда и Ниша. По њему је овај рат и назван у народу Кочина крајина, премда је он већ прве године рата – 1788. морао узмицати испред Турака, који су провалили у Банат, потукли га, ухватили и набили на колац.

Аустрија је сав терет рата свалила на Србе. Поред тешкоћа имало је то добрих страна: Срби су се научили самосталној акцији. Пре су они суделовали у аустријским ратовима као појединци, а сада као засебна, организована војничка целина са својим официрима и старешинама. Кнезови, свештеници и трговци давали су официрски елеменат и народно вођство. Овај рат с ослоном на Аустрију био је као модел за самосталну акцију од 1804, увод у иступање Срба, у иступање раје уопште, као самосталног фактора у решавању Источног питања. Њим се створило самопоуздање вођа и народа, добио се утисак да је могућ народни отпор Турцима уз помоћ неке стране силе. С тим утиском разумљив је њихов доцнији самосталан отпор султановим одметницима-дахијама.

Тек 1789. подузеше Аустријанци енергичнију акцију и доста брзо и лако постигоше циљ рата: Лаудон заузе Београд. Те је године довршено поседање Србије углавном у границама пожаревачког мира.

Међутим су се прилике у Европи промениле. Француска је била заузета револуцијом од 1789. У хабсбуршким је земљама постало народно незадовољство због Јосифове унутрашње политике врло опасно. Пруска је тежила да добије удела у плену. Министар Херцберг израдио је био план о трансакцијама уз суделовање Пруске као 1772. године. По том плану (из новембра 1787) требала је Русија добити Бесарабију и Очаков, Аустрија Влашку и Молдавију, али за то вратити Галицију Пољској, која би Пруској одступила Поз­нањску и Гданск (Данциг). Турској би силе гарантовале Дунав и Уну као трајну границу. Порта би морала осигурати трговину на Средоземном мору против берберских гусара. Пруска је настојала да би се натурила Турској као посредник. Успела је тек кад је пристала да с њом склопи савез и да обећа да ће заратити (1790). Али, наскоро умре Јосиф II (у фебруару 1790), а његов брат Леополд II одлучи да прекине систем Јосифове политике и у унутрашњости и у спољашњости. Рајхенбашком конвенцијом обавеза се Леополд II према Пруској да ће склопити сепаратан мир с Портом, а Фридрих Виљем II обећа своје посредовање.

Леополд склопи примирје, а тек 4. августа 1791. мир у Свиштову углавном на основу статус кво. Под утицајем Пруске и Енглеске склопи и Русија прелиминарни (у августу 1791) а потом и дефинитивни мир у Јашу (29. дец. 1791. по старом календару, 9. јан. 1792. п. н.). Свиштовски мир (од 4. августа 1791) између Аустрије и Турске склопљен је и потписан уз посредништво енглеског, пруског и холандског представника. У њему је проглашена амнестија уопште и специјално за Црну Гору, Босну, Србију, Влашку и Молдавску. И у овом се уговору налазе одредбе о осигурању трговачких бродова против гусара и о слободи трговине. Потврђене су пређашње привилегије за католичку веру и њезине цркве и свештенство.

Аустрија је евакуирала поседнута подручја не осигуравши у уговору никакав даљни утицај на њих. То је било сасвим у складу са равнотежом, која је између Аустрије и Турске установљена већ београдским миром од 1739. године изузевши добитак ванбалканске Буковине, Аустрија није могла после београдског мира више да отима турског територија. Овај рат је показао да обнављање аустријске агресивности не може помакнути балканску границу, која је после три тешка рата била успостављена између хабсбур­шке и турске државе. Свиштовским миром Аустрија је између ње и Турске признала стање, које је створено београдским миром и више није војнички покушавала да га промени у своју корист. Аустрија се тим одрекла ратних похода на Балкан све до светског рата.

Јашким је миром Русија вратила Турској Бесарабију и Молдавску, а Турска се обавезала да неће од ових земаља тражити заостале нити икакве друге порезе за још две године. Русији је према том припало приморско подручје између Буга и Дњестра с обалном тврђавом Очаковом. Порта се обавезала да ће испуњавати 6. члан трговинског уговора, тј. да ће се заложити да гусари Алжира, Туниса и Три­полиса поврате руску робу, бродове и заробљенике кад их заплене, односно да ће сама надокнадити штету.

Успоредба услова, под којима оставља Аустрија а под којима Русија заузета подручја, казује много о даљњем утицају и тежњама једне и друге велике силе на турском територију. Русија је вратила Молдавску Турској под нарочитим условима и уз обећање Порте да ће извршити све одредбе кучук-каинарџијског уговора и доцнијих споразума о Влашкој и Молдавској, да неће у њима тражити заостале порезе нити икакве друге у прве две године иза мира и да ће дозволити слободно исељавање из тих провинција у року од 14 месеци. Према том потврђено је право Русије из кучук-каинарџијског мира да се заузима код Порте за Влашку и Молдавску. Тим је потврђен руски протекторат над њима, признато једно руско интересно подручје у Турској и остављена могућност за руску агресивну акцију.

Јашки мир није донео велике територијалне добитке Русији, али је значио потврду оне улоге Русије на Балкану, које се, после великих жртава, морала Аустрија одрећи. Овим је миром и супарништво између Аустрије и Русије на Балкану решено у корист Русије.

Срби и Румуни учествовали су, природно, на страни хришћанских сила у борби која се и њих директно тицала. Различит положај српских и румунских земаља у Турској деловао је на њихову социјалну структуру и на начин њихове ослободилачке борбе. Лежећи у правцу турског продирања, Србија није могла одржати домаће племство нити икакав аутономан положај. Румунске кнежевине одржале су и једно и друго због свог периферијског положаја. Њихово ослобођење било је могуће помоћу интервенције агресивне суседне Русије путем проширавања аутономије. Кад је Аустрија напустила освајачку политику на Балкану по свиштовском миру, ослобођење Србије могло је доћи само од народног покрета. Тај покрет олакшавало је и то што Србија као ратиште и неколико пута као окупациона област није имала густо муслиманско становништво него је била верски и социјално прилично јединствена. У Босни је била турска власт стабилнија па се одржало и домаће племство али помуслима­њено. Поред свих аутономистичких тежња, оно је осећало јаку верску и политичку солидарност с Турцима у односу према хришћанима. Због његове моћи и јаког муслиманског елемента у земљи немогућ је био у Босни успешан покрет хришћана, који су још уз то били и верски поцепани.

Врло енергичну акцију развио је троношки архимандрит Стеван Јовановић са свештенством да Срби добију неку аутономију по примеру Влашке, ако буду враћени под Турке. Нарочито су тражили да сами купе и предају порезе. Кад се по смрти карловачког митрополита Путника (28. јуна 1790) састао у Темишвару Српски народни сабор за избор новог митрополита, обратио се архимандрит Стеван царском комесару на том сабору с петицијом (24. авг. 1790) да се не напушта Србија или да се Срби помогну оружјем и муницијом да сами бране земљу од Турака, иначе ће морати тражити “протекцију друге потенције”, а ускраћење помоћи добро ће запамтити и они и њихови потомци.

Расположење Срба против аустријског поступка, којим их напушта, види се у речима Алексе Ненадовића, забележеним у мемоарима његова сина проте Матије, да ће проповедати од манастира до манастира да калуђери и попови запишу “да више никад ко је Србин Немцу не верује”.

Срби су, силом прилика, били упућени сами на се те су и постигли неку уску самоуправу у београдском пашалуку.