Извор: Источно питање, Васиљ Поповић

Турска племена и државе пре Османлија и њихове борбе са хришћанима

Својим пореклом, карактером и вером разликују се Турци битно од европских народа. Они су пореклом туркестански номади, припадају уралско-алтајској групи и расно су различити од индоевропских народа Предње Азије и Европе, а сродни у Европи само са Мађарима и Финцима. За разлику од ових, одржали су они непрекидну етничку везу са Азијом и после свог преласка у Европу. Жиле њиховог народног стабла остале су у Азији. Други њихови номадски рођаци (Хуни, Авари), који су се пре њих отишли у Европу, пропали су јер су прекинули везе са Азијом, а нису се могли уклопити у европску културну заједницу, јер нису примили хришћанство. Мађари и Финци, премда отргнути од свог азијског корена, одржали су се примањем хришћанства, а Бугари су се претопили у покорене Словене. Турци су примили ислам као изразито азијску веру. Тим је онемогућено њихово ступање у европску хришћанску културну заједницу, а непрекидна веза с Азијом омогућила им је опстанак. Они су остали типични, јаки представници Азије у Европи. С њима се, на свој некултурнији начин, Азија реванширала за римско-византијско и крсташко продирање у Азији, као што се политичко-културним хеленистичким освајањима Европа осветила за персијске ратне походе. Турци су одржали и конзервирали своје основно обележје азијског, номадског, завојевачког народа и остали су у трајној противности с хришћанском Европом и с покореним хришћанским народима.

Њихова прадомовина била је у јужном делу великог степског, песковитог подручја, које се протеже између Урала, Алтаја, иранског међашног горја и Каспијског мора у средњој Азији. То је западни Туркестан за разлику од источног, који се протеже с друге стране Тиен-шана као најзападније подручје Кине. Име Туркестан иранског је порекла. Стари Персијанци звали су га Туран, а у њему настањена номадска, разбојничка племена Туранци. Име Туранци, тј. Турци, имало је отприлике значење као код Грка ознака барбари. Чак се то значење за име Турчин сретало и у најновије време и код самих Османлија, а поготово код муслиманских Словена који су с висока гледали на “Туркуше”.

Турци су, дакле, пореклом пастирски номади, ратоборни, навикнути у најстарије време на пљачкање каравана и напредних трговачких насеља у оазама и на плаћеничку војну службу код суседних владара, јер их песковита степа није могла све исхранити. Тако их је природа у колевци задојила ратничким, војничким духом, који је остао битно и готово једино видно обележје њихова народна бића. И њихова доцнија државна организација сачувала је више имена, која потичу од номадског начина живота Турака у њиховој прадомовини.

Племена Туркестана била су под утицајем околних култура, али је у другој половини X века преовладао посве ислам, ратничка и државотворна вера.

Прву државну организацију дао је турским номадским племенима Селџук, окупивши око себе чете разбојника и ратника и предводећи их као плаћеничке чете. Ове чете ступале су у службу арапских багдадских халифа, а за њима су се досељавале и народне масе. Као Германи у римској држави, тако су завладали ови плаћеници у арапском багдадском халифату, у Персији, делу Мале Азије и у Сирији (1071). Багдадске халифе признале су Селџуковој династији титулу султана и емир-ал-омра (краљ краљева), тј. световну власт над исламским светом (1057). Ови Турци, названи по свом вођи Селџуци, завладали су тако готово целом Предњом Азијом.Уплећући се у византијске унутрашње борбе, проширили су власт у Малој Азији са седиштем у Икониуму (Конији).

У XII веку изгуби селџучка држава јединство и са њом пређашњу моћ. Емири су владали независно појединим провинцијама борећи се међу собом, с Византијцима и крсташима, док нису пали под монголску власт.

Веза између селџучких држава била је све лабавија, те оне нису могле организовати отпор против навале, коју је на њих спремало западноевропско хришћанство у крсташким ратовима.

Већ је велики папа Гргур VII (1073-1085) тачно оценио колика опасност прети источном хришћанству од непознатог “паганског племена”, против кога је византијски цар Михаило VII од њега молио помоћ. После селџучке победе код Манзикерта намеравао је Гргур VII да се стави на чело западних хришћана и да их поведе на Исток у бој за одбрану вере па да евентуално рашири своју власт и над источном црквом (1074). У том већ видимо идеју о европској хришћанској солидарности према иноверним освајачима с Истока и тежњу да се та солидарност политички искористи.

Будући да је Гргур VII био заузет борбом с немачким краљем Хенриком IV, та се мисао остварила тек за његових наследника у крсташким ратовима.

Крсташки ратови (1096-1270) довели су у тешњи додир хришћански европски Запад с левантским земљама и раширили су у овима политички и трговачки утицај Европљана.

Кад су Монголи провалили у XIII веку у Предњу Азију и Европу, пале су и селџучке државе под њихову власт. Халифат је пренесен у Египат (1258), где су монголску најезду зауставили султани мамелука, турских и черкеских плаћеничких чета, које су срушиле арапску и основале своју власт у Египту (1254-1517).

Постанак и развитак османлијске државе у Азији до преласка Османлија у Европу

У време монголске најезде доспео је поглавица једног турског племена Сулејман са својом номадском хордом из Туркестана на горњи Еурат. Доцније се јавља у служби селџучког иконијског султана, славног првог Алаедина са својом туркоманском четом у Малој Азији против Монгола Ертогрул (1231-1288), којега многи извори означују као сина Сулејманова. За своју војну службу добије он једно војно лено, као што су добивале и друге поглавице војних чета, и постаде готово независан после Алаединове смрти. Од одлучне је важности било да је то његово лено лежало близу византијских граница на Мраморном мору и Босфору са седиштем у Сегуду код старог Дорилеона (турског Ескишехера – старог града), на путу хаџијских каравана из Цариграда и Меке.

Та мала област Ертогрулова имала је карактер војне крајине. Његови ионако ратоборни људи имали су прилике да упадају у богато “римско” приморје и пљачкају и да у исто време стално оружјем бране границу од упада малих византијских феудалаца из њихових тврдих градова. Тако се одржавао њихов војнички ратнички дух, којему је годило и њихово пастирско занимање. Своје номадске традиције одржавали су и у новој постојбини крећући се са стадима лети у планину, а силазећи зими у низину.

Турска традиција искитила је и увеличала многим, понајвише невероватним причама доба Сулејмана Ертогрула, а нарочито Османа или Отмана (1288-1326), у историји и причи славног Ертогрулова сина, оснивача по њему прозване османлијске државе.

Османово име појављује се у јаснијој светлости тек кад је монголски хан смакнуо његова сизерена, задњег селџучког султана у Икониуму, другог Алаедина (1307). Тада постаје и Осман независан. Сад је он јаче развио акцију за ширење државе. Између својих ратника створио је он ред феудалаца, како су и у Европи постојали. Његови људи почели су се радије звати Османлијама, Османовим људима, него старим турским именом које је подсећало на пљачкашке хорде. Већ за Османа долазе неке турске чете у борбу са Србима на Балканском полуострву, а Срби, као византијски савезници, у борбу с Турцима у Малој Азији (1313).

Османова освајања наставио је његов син Орхан (1326-1358). Он је заузео византијску Никеју, Никомедију и целу Витинију (1340), селџучку Караси (Мизију) и тако изашао на море. Међутим су се турске чете јављале све чешће и на европском земљишту Византије чак до у јужну Бугарску, или као пљачкаши или као плаћеници у борбама за престо између цара Андроника старијег (II) и његова унука престолонаследника Андроника III, а после смрти овог последњег (1341) у 14-годишњем грађанском рату између Јована V и војсковође Кантакузена, који се прогласио царем (Јован V 1341-1354).