Извор: Источно питање, Васиљ Поповић

Офанзивни полет Турске у другој половини седамнае­стог века дошао је до врхунца у опсади Беча 1683, да после тога Турска пође незауставно натраг.

Повод за тај рат дао је устанак у хабсбуршкој Угарској, који је избио због хабсбуршког притиска после осујећене завере великаша у 1671. год. (Зринског, Франкопана, Ракоција и др.). Порта, потакнута и Француском против Хабсбурговаца, помогла је устанике и признала њихова вођа Текелија, другог мужа Ракоцијеве удовице Јелене Зрин­ске, за краља под својом врховном влашћу. Тада склопи цар Леополд савез с пољским краљем Јованом Собјеским уз посредовање папино. Велики везир Кара-Мустафа провалио је с војском и опсео Беч. Ту га је победио Јован Собјески с пољским, немачким и аустријским четама (1683).

После победе код Беча наставила је царска војска да прогони Турке у Угарској. Цар је склопио Свету лигу с папом, Пољском и Млецима, а привукао је и Текелијеве присталице (1684). Тим је Леополд I претпоставио династичне интересе на истоку немачким интересима на западу, где је склопио с Лујем XIV примирје. Том одлуком, коју је наметала победа под Бечом, ударио је Леополд основицу за самосталан положај хабсбуршке државе као велике силе и за њезину улогу у Источном питању. Тим су Хабсбурговци наставили да врше историјски задатак: да предводе средњу Европу у борби, која се сад развијала успешно против Турака, као што су је предводили у одбрани. Хабсбурговци ослободише Будим (1686), потиснуше Турке из угарске низине и осигураше свој легитимни посед Угарске (1687).

У исто су време напредовали Млечани и заузели Мореју (1685), Атину (1687) и Нови у Боки. Уз њих су пристали и Црногорци.

Цару и Пољској пошло је за руком да задобију и Русију у Св. лигу (1686). Али, једина корист од руског учешћа била је та што су везали Татаре за Крим. Неуређеност опскрбе и везе са залеђем онемогућила је руској војсци 1687. и 1689. да успешно савлада тешкоће степског подручја, које ју је делило од кримских Татара, и да пренесе рат на Крим.

Аустрија је заузела Ердељ и освојењем Београда 1688. године пренела је рат на Балкан.

Буне у Турској војсци, свргнуће султана Мехмеда IV (1687), самовоља јаничара и разбојништва одметника умањиле су турску отпорност, те је аустријска војска могла лако продрети у Босну под маркгрофом Баденским и у Србију. Турски покушаји да дођу до мира с Аустријом нису успели. Али, сад прискочи Турцима у помоћ стара непријатељица Хабсбурговаца Француска.

Заузетост Аустрије на Истоку хтела је Француска да искористи да осваја на Рајни. После рата од 1663-1664. вратила се француска политика у туркофилски правац. Колбер је настојао појачати трговину с Турском, оснивањем кратковечне Левантске компаније 1671. Порта је обновила француске капитулације 1673. Француска је извозила највише од свих држава у Левант.

При таквим француским интересима на Истоку није могао Луј XIV прихватити план, који му је 1672. предложио велики немачки филозоф Лајбниц да помоћу хришћанских сила и хришћанских поданика Турске разруши Турску Царевину и као награду узме Египат. Такво ратно ангажовање Француске на Истоку одвратило би њезину експанзију на Рајни и користило немачким патриотским циљевима, али не француским аспирацијама.

Због француске навале на Рајни повуче Аустрија велик део трупа с балканског ратишта и поче дизати Србе против Турака. Аустрија се надала да ће моћи искористити Ђорђа Бранквића, који се издавао за потомка старих српских деспота и којему је она дала пре баронску, а тада грофовску титулу. У једном меморијалу излагао је он већ у лето 1688. цару, тобоже у име народних првака, потребу да цар помогне да се ослободе хришћани и да се успостави илирска краљевина с деспотом на челу и да се за деспота призна он, Ђорђе Бранковић. Он је, углавном, тражио све дотадашње турске земље, у којима су Срби живели и тако, несвесно, постао претеча савременом програму ослобођења по националном начелу и решења Источног питања према том начелу.

Кад је почео радити на самосталнијој акцији Срба, постао је подозрив Аустрији, те га Баденски, по наредби из Беча, домами и ухвати (1689). Аустрија је држала грофа Бранковића у интернацији све до смрти му (1711).

У години 1689. могле су аустријске чете још продирати. Баденски потуче Турке код Ниша, а генерал Пиколомини продре до Косова, попали Скопље, заузе Пећ и Призрен. Аустријску су војску издашно помагали побуњени Срби. Сада напусти и патријарх Арсеније везе с Млецима и придружи се Аустрији. Аустрија покуша задобити за се и цетињског владику Висариона, али је овај остао веран Млецима.

Продирање католичких сила, Млетака и Аустрије, у православним земљама на Балкану и њихова тежња да прошире утицај католичке цркве као поузданије помоћнице од православне, изазвала је велике бриге код православног свештенства на Балкану. Оно сад упире очи у великог источног православног цара, који је и досада често помагао источне цркве и свештенике у Турској, а сад се придружио и рату Св. лиге. Већ крајем 16. века ступили су пећки патријарси у везу с Русијом, а 1641. добили су повељу од руског цара, којом је било утврђено, у којим размацима времена могу долазили по милостињу. Године 1687. дошао је скопски митрополит Јевтимије у Русију и излагао опасност за православну веру од продирања Аустријанаца и Млечана и од освете Турака, а 1688. долази светогорски архимандрит Исаија као изасланик цариградског патријарха Јакова с писмима српског патријарха Арсенија III, влашког војводе и др, који су истицали исту опасност и молили војну помоћ. Али Руси, свесни своје недовољне снаге и својих интереса, одговорили су нека хришћани устану на оружје и нека помогну Русију против Татара.

Пошто није било никакве помоћи од Руса, Срби су се придружили Аустријанцима, који су дубоко продрли у српске земље. Терет рата пао је сада највећим делом на побуњене хришћане. Међутим, Турци су прикупили војне и финансијске силе под Мустафом Ћуприлићем, потукли су Аустријанце код Качаника и потисли их из Србије. С аустријском војском пошао је и пећки патријарх Арсеније Трећи са много народа. Нешто због тог пресељења, а нешто због турске освете јако се прореди српско становништво у Старој Србији, а на његово место населише се Арбанаси. Аустрија није могла ни манифестом од 6. априла 1690. и обећањима у њему да организује с помоћу Срба и других хришћана успешан отпор против турског продирања. Аустријанци и с њима многи Срби морали су оставити Турцима Србију и Београд (1690). Пребегли Срби населише се по Угарској.

Повративши Србију и Влашку продрли су Турци поново у Угарску, али Баденски потисну Текелију из Ердеља (1690), а код Сланкамена изгуби Мустафа Ћуприлић битку и живот (1691).

Са трећим Ћуприлићем пропала је не само турска офанзива против Угарске, него и покушај финансијске и политичке реформе „низами-џедид” – нова уредба. Две године његовог строгог везирства биле су прекратке, да уклоне укорењене финансијске злоупотребе и да хришћанима прибаве законску заштиту. Руски цар Петар изгради флоту у Вороњежу, на истоименој притоци Дона, напада на Азов и освоји га. Тако изађоше Руси први пут на крајње споредно море Средоземног мора (1696). Султан Мустафа Други (1695-1703) покуша последњу офанзиву у Угарској, али га код Сенте потуче нови аустријски војсковођа Евгеније Савојски (1697), који том победом одлучи рат и инаугуриса своју политику аустријске експанзије на Балкану. Том приликом он продире у Босну до Сарајева и попали је.

Војна акција Пољске после ослобођења Беча ограничила се на упаде у Молдавску без икаквих знаменитијих резултата за целог шеснаестогодишњег трајања рата. Ипак, она је тражила Подолију, Молдавску, Украјину и чак Влашку, повратак места латинским калуђерима и право за хришћане да зидају цркве.

Заузећем Азова и победом код Сенте постигла је Света Лига највише што се дало постићи. Млеци су такође имали свој део: Мореју и настала је равнотежа међу зараћеним странама. Због тога су обе стране осим Русије биле склоне на мир. Осим тога, западне поморске силе Енглеска и Холандија желеле су да дође до мира, да би се уклониле ратне запреке левантској трговини и да би се ослободила аустријске силе за предстојећу борбу о шпанско наследство. Француска заинтересована у том питању против Аустрије, настојала је да се рат што више продужи. Русија је тежила још да добије Керч и с њим слободан излаз на Црно море.

С преговорима за мир ишло је тешко, јер су савезници стављали претеране захтеве, а Турска је била непопустљива. Ипак дође, уз интервенцију енглеског и низоземског представника, до мира у Сремским Карловцима (26. јануара 1699) у форми 25-годишњег примирја. По том миру остала су Угарска и Ердељ у хабсбуршкој власти, темишварски Банат, омеђен Тисом и Моришем Турској, њој исто тако и источни Срем омеђен линијом од ушћа Тисе до ушћа Босута, одатле на запад била је Сава граница до ушћа Уне. Потврђене су аустријске капитулације и слобода трговине у смислу њихову, дозвољено је Аустрији да може преко свечаних посланика интервенисати на Порти за веру и хаџијска света места у Јерусалиму. Млечанима су остали: Мореја, Книн, Сињ, Габела, Рисан и Херцег Нови.

Дубровачка Република успела је да са севера и југа одели по једним комадић турске Херцеговине (Клек и Суторина) од неугодног непосредног суседства своје млетачке трговачке супарнице. Аналоган је био и мир с Пољском. Она је добила Камењец с подолским и украјинским пограничним крајевима.

Руски опуномоћеник Богдановић-Возницин ставио је претеране захтеве: да Турска уступи Керч, да Русија има слободну трговачку пловидбу на Црном мору, да св. гроб буде у поседу грчких свештеника, да хришћански народи у Турској имају слободу вере и да се не оптерећују новим и тешким порезима. Тим је захтевима отпочела Русија политику, коју је водила доцније: да настоји да врши протекторат над хришћанима у европској Турској. Због тога што је тражила више него што је освојила и што је ослабила свој положај одвојеним преговорима с Турском, Русија није могла успети и склопила је у Карловцима (4. јануара 1699) само примирје на две године, а тек 13. јуна 1700. године мир у Цариграду на тридесет година. Тим јој је миром признат посед Азова, руски је цар заувек ослобођен годишњег данка, који је давао кримском хану, а овај је обавезан на мир. Уговорено је да ће се спречавати погранични сукоби, да ће руске хаџије моћи слободно и без икаквих намета похађати Јерусалим и св. места; Русији је признато право да држи једног представника у Цариграду. Тако је Русија изашла на југу на море и помоћу утврђеног Азова ослободила се татарских упада и пљачкања као и откупљивања мира од њих и добила прилику да преко свог представника у Цариграду још јаче рашири свој утицај над хришћанима Турске.