Извор: Источно питање, Васиљ Поповић

Сепаратизам албанских и босанских феудалаца 1830-1832.

Султан је имао да издржи (1830-1831) борбу са скадарским валијом Мустафе-пашом Бушатлијом (Шкодра-пашом), који је био у пријатељству с кнезом Милошем и држао се резервисано у руско-турском рату као и босанска беговска олигархија. Он с овом ступи у везу и отказа послушност реформном султану Махмуту II, који је по свршеном руском рату одлучио да настави реформно дело, да сломи моћ наследних паша и капетана, да уведе низам и државне органе, које ће по вољи постављати и смењивати. Уз Мустафа-пашу пристадоше паше у албанским и старосрбијанским крајевима. Наскоро (1831-1832) изби и у Босни отворен отпор под Хусеин-капетаном Градашчевићем (“Змајем од Босне”) против увођења рефорама. Хусеин-капетан је узео у Босни сву власт. Мустафа-пашин покрет био је израз албанског, а Хусеин-капетанов босанског партикуларизма, а оба феудална и реакционарна. Велики везир Мехмед Решид-паша разби Мустафа-пашу код Прилепа (почетком маја), те се овај повуче у Скадар пре него што је босанска војска стигла на Косово.

Хусеин-капетан разби везирову војску код Липљана на Косову (у јулу 1831) и потисну га у Скопље. Велики везир прими услове Босанаца: да се не уводи у Босни реформа, да Хусеин-капетан буде везир и да се редовито за босанског везира поставља домородац. Тако Порта умири Босанце, па онда обећањем амнестије склони Мустафа-пашу на предају после шестомесечне опсаде Скадра (у новембру 1831). Мустафа-паша морао се настанити у Цариграду, где га је Порта лепо примила, срећна да је бар тако умирила покрет у Албанији. Затим посла султан војску под новим босанским везиром Кара-Махмут-Хамди-пашом да угуши босански покрет. После неколико окршаја продрије везир до Пала код Сарајева и ту разби Хусеин-капетана у одсудној бици, помогнут херцеговачким четама под Али-агом Ризванбеговићем (крајем маја 1832). После тога пораза склони се Хусеин-капетан у Аустрију и њезиним посредовањем доби помиловање под условом да оде у Цариград, што он и учини. Пошто ту није хтео примити понуђен му положај у низамској војсци, кажњен је прогонством те је убрзо и умро.

Тако је савладан албански и босански устанак, али је и доцније долазило до локалних немира и реформа се још за дуго није могла провести.

Египатска криза 1831-1841. и врхунац руског утицаја на Истоку

Јулска револуција у Француској (1830) и њом инаугурисани либерални и национални покрети одвратили су за кратко време пажњу сила од Истока. Али, Турска је запала у сукоб са својим сопственим вазалом, намесником Египта Мехмед-Алијом. Овај је уредио војску и управу у Египту по европском узору, подигао привреду и просвету. Финансијска је средства набављао монополском производњом многих артикала, што је могао да изведе и без нарочитог увођења монопола као сопственик највећих комплекса земље у Египту. Он је 1811-1818. султану завршио устанак верско-политичке секте Вахабита у Арабији, који је трајао преко пола века. За награду добио је Арабију као пашалук. За помоћ против Грка обећао је султан Мехмед-Алији Крит, а посинку му Ибрахиму Мореју. После једренског мира тражио је Мехмед-Алија као накнаду што није добио грчку Мореју, за посинка пашалук Дамаск. Султан је то одбио, а он зарати и освоји сву Сирију и Цилицију, побеђујући султанове војске, и продре до у срце Мале Азије, одакле му је био отворен пут на Цариград (1832). Симпатије многих Турака биле су на његовој страни а против “султана-ђаура”. Махмут II прими у крајњој опасности помоћ, коју му је понудила Русија у смислу своје протекторске политике. Русија стави на расположење копнене и поморске силе, посла флоту и прве одреде војске на азијску страну Босфора.

Али, сада се умешаше европске силе, особито Француска, завидне на руски утицај, и њиховим посредовањем склопи Мехмед-Алија са султаном споразум у Кутаји (1833). Султан му даде хатишерифом Сирију и област Адане, врата Мале Азије. Своју помоћ и приправност да повуче флоту и чете из Босфора наплатила је Русија тајним уговором у Ункјар-Искелеси код Цариграда (1833), којим је склопила дефанзиван савез с Портом на осам година, против спољашњих и унутрашњих непријатеља.

У посебној клаузули ослобађала је Русија Турску од обавезе да Русији притече војном силом у помоћ, али се Турска за протууслугу обавезала да ће место тога затворити Дарданеле непријатељским силама Русије. Тако се Русија осигурала од сваког напада поморских сила на овој страни и за ту евентуалност ставила је најважнија средства Турске под свој протекторат. Уговор у Ункјар-Искелеси значи врхунац посебног руског утицаја у Источнм питању.

Уговор у Ункјар-Искелеси нису мирно примиле западне поморске силе Енглеска и Француска. Оне послаше своје ескадре у Архипелаг и подузеше дипломатску акцију. То овај пут не донесе никакву промену, али се тим инаугурира политика поморских сила да под сваку цену спрече ојачање поморске ситуације Русије на Средоземном мору.

Метерних је осетио сву немоћ Аустрије кад се од ње Русија оделила и споразумела са западним силама у грчкој кризи, па се од 1830. поново трудио да се приближи Русији. Револуционарно гибање у Европи после јулске револуције и јачање пруског утицаја у Немачкој још га је више потакло да настоји обновити реакционарни савез три континенталне силе: Аустрије, Русије и Пруске. Цар Фрањо се састаде с Фридрихом Виљемом III у Теплицама и с Николом I у Мнихову Храдишту (Минхенгрецу) у чешкој (1833). Том је приликом с Русијом склопљен споразум у којем су се обе силе обавезале да ће поштовати независност и интегритет Турске под владајућом династијом. У споровима који би настали из ункјар-искелеског уговора, Русија се обавезала да прими посредовање Аустрије. Цар Никола се одрицао сваке амбиције за турским територијем. Али, ако би дошло до поделе Турске, обавезала су се оба цара, у једном тајном члану, да ће се споразумети о заштити својих интереса и интереса европских сила и европске равнотеже.

Тај споразум умири и западне поморске силе.

Наскоро пође за руком султану да у борбама око престола у вазалном Триполису уведе и своју непосредну власт (1835). Сличну ствар хтеде султан провести и у Тунису, али се противила Француска због утицаја на суседни њезин посед у Алжиру, те се султан задовољи само сизереношеу (1837).

Завршивши унутрашње и спољашње сукобе настави Махмут II реформно дело особито у војсци, с којом се надао поправити пораз и губитке према Мехмед-Алији египатском. Он успе да му Русија снизи ратну одштету те је тако снижену исплати (1836).

Махмут II ангажова пруског официра Молткеа и још неколико пруских и аустријских официра као војне инструкторе и узе реформне везире Хозрев-пашу и свог лондонског амбасадора Решид-беја. Овај постаде министар иностраних дела и душа свега реформног покрета.

Сад одлучи Махмут II да смањи моћ Мехмед-Алије, који је био стална опасност за султанову власт. Мехмед-Алија је тежио да добије. наследно право над целим територијем којим је управљао и да султану буде обавезан само на данак. Султан му је то право хтео да даде само за Египат а да му још дода на управу само један део Сирије.

Султан посла војску у Сирију, али је Ибрахим-паша потуче аметом код Нисиба на Еуфрату (24. јуна 1839). Још пре вести о том поразу умре Махмут II а наследи га шеснаестогодишњи Абдул-Меџид (1839-1861). На то се турска флота придружи Мехмед-Алији.

У турско-египатски сукоб умешаше се силе. Француска је помагала Мехмед-Алију, али Енглеска, Русија, Аустрија и Пруска (квадрупел-алијанса) и Турска склопише конвенцију у Лондону 15. јула 1840. за умирење Леванта. По том уговору обавезаше се те силе да ће натерати Мехмед-Алију да прими наследну управу Египта и доживотну управу јужне Сирије, да плаћа данак Порти, да поврати турску флоту и остали заузети териториј. Због претећег држања сила, особито Енглеске, покори се Мехмед-Алија њихову закључку, прими наследно намесништво у Египту уз плаћање данка, а врати флоту, северну Сирију, Крит и остале поседнуте крајеве (1841).

Тако је савладан помоћу Европе последњи опасни намесник и приправљено отцепљење Египта од Турске.

Француска је рачунала да ће Мехмед-Алија моћи боље издржати борбу. Њу је захватио вал ратоборног расположења. Тјер се надао да ће се силе заплести на Истоку, и поводом тога и у унутрашње револуције, па да ће Француска моћи да на Рајни исправи неправде које је осећала од Бечког конгреса. Али, те жеље изазвале су с друге стране Рајне међу Немцима национални покрет за одбрану Рајне и за уједињење. Тај велики план пропао је, а с њим и Тјер. Краљ Луј Филип није остао при смелој ратоборној политици и поверио је вођење спољашњих послова Гизоу.

На то се и Француска придружи осталим силама те је Дарданелским уговором од 13. јула 1841. утврђено “старо правило Отоманског Царства” да Дарданели и Басфор буду затворени за ратне бродове свих сила док се Порта налази у миру. Тако је Турска обухваћена европским јавним правом и тим формално призната као европска сила.

Дарданелски уговор значио је прелазак руског протектората над Турском на европске силе. Ункјар-искалески уговор престао је важити.

Као циљ француске политике на Истоку обележио је државник и историчар Гизо 1839, годину дана пре своје осмогодишње владе у Француској (1840-1848): одржавати Отоманску Царевину због одржавања европске равнотеже и помагати образовање нових независних држава од сваке провинције, која би отпала од Царевине у пропадању.

Реформе Абдул-Меџида и слом босанских феудалаца

За Абдул-Меџида наставила је реформна струја с Решид-пашом на челу реформно дело Махмута II. Погледи реформне странке најбоље се огледају у речима великог адмирала Халил-паше, које је рекао 1830. при повратку из Русије: враћам се уверен више него икада да се морамо помирити с тим да се повучемо у Азију ако се не пожуримо да имитујемо Европу.

Кад се отворила поново борба с Мехмед-Алијом, хтео је Решид-паша да либералним и хуманим реформама баци у засенак Мехмед-Алијину славу, коју је уживао у Европи због привредног, финансијског и трговачког унапређења Египта и полета европске трговине у њему. Од тога је очекивао Решид повољан утисак на либералну струју у Француској, која је тако одлучно помагала Мехмед-Алију.

Решид-паша је хтео да се напредак, који је створен прелазом од деспотизма апсолутизму, настави ограничењем апсолутизма, те је по његовој иницијативи врло свечано проглашена нека врста карте слободе у киоску Гилхани (ћошку Ђулхани) по том названа Гилхански хатишериф од 3. новембра 1839. Тим хатишерифом дата је отоманским поданицима свх вера гарантија за сигурност, живот, част и имање, за правилан начин разрезивања и побирања пореза као и дизања војника и трајања њихове службе.

Ту се истицала важност што су укинути монополи, и тим се циљало на Мехмед-Алију, који их је у великој мери одржавао. Обећавано је и да ће се укинути куповање чиновничких места, да ће се тачно утврдити порези према имању грађана, ограничити војни издаци и свести време војне службе на 4-5 година. У духу либералног схватања изрицало се уверење да ће сва срећа и напредак доћи од добрих закона.

Нико се није смео казнити без преслушања и без редовне осуде (Habeas-Corpus-Acte). Укинуте су конфискације. Одређено је да ће се донети строг закон против трговине с протекцијом и положајима (ришвет), коју осуђује божански закон и која је један од главних узрока пропадању Царевине.

Законе за примену основних начела овог неке врсте устава требао је да израђује један правни савет, проширен нотаблима Царства, у заједници с министрима.

Тако су Гилханским хатишерифом октроисана начела основних грађанских права и основице једног законодавног савета као прелазни степен установи народног представништва.

Правни је савет образован и издао је и узео у приправу низ закона у духу хатишерифа, названих “гензимати хаирије” – срећне уредбе, чак је израдио и адресу султану, по примеру парламената.

Укинуто је издавање и пореза под закуп, проглашена је збирка казнених закона и поверена израда грађанског законика једном француском правнику.

Године 1846. уведена су саветодавна тела (меџлиси) код управних власти. У те меџлисе узимани су уз муслимане верски и други угледнији представници хришћана. Муслимани су гледали попреким погледом што их хришћани почињу потискивати и из њихова привилегисаног положаја у државној управи, пошто су финансије и трговину приграбили у своје руке. Реформе су изазивале дубока померања у социјалним и материјалним приликама становништва Турске. Турци су били неспособни да издрже утакмицу у модерном демократском државном и друштвеном уређењу. Као што је на Западу потиснуто племство и на његов рачун се дигло грађанство, тако је и у Турској повлашћена класа Турака могла у демократизму само губити.

Ни муслимани ни хришћани нису имали вере да ће се спровести обећања из хатишерифа. Ни европске силе нису много очекивале од њега, алл су се према Порти пријазно изразиле о њему. Руски га је посланик назвао “театарска посла”. Русији није била у интересу истинска реформа и ојачање Турске, а Енглеска је била туркофилска и желела је појачање њезине отпорности против Русије. Метерних, бојећи се утицаја западноевропског либерализма, опомињао је да се све поправке треба да проводе у складу с муслиманским народним традицијама.

Порта је особито требала стране финансијске помоћи док не реорганизира на новој основи своје разривене финансије и не стабилизира уздрману валуту. Настојање Решид-паше да добије зајам у Аустрији или Енглеско није успело. Решид-паша попусти наговарању сила да напусти намеру о издавању папирног новца, али издаде благајничке бонове (каиме) и на њих доби у Лондону аванс. Порта основа и банку и покуша да одржава курс новца, али изгуби велике суме и банка пропаде.

Реформни рад изазвао је отпор у многим крајевима државе а најјачи у Босни. Босна се бунила против именовања муселима место наследних среских капетана и против опорезивања муслимана. Тахир-паша (1847-1850) је покушао да уреди аграрне односе, који су давали повода незадовољству раје и немирима. Он укину беглучење, кулук сељака на слободним поседима муслимана, али зато повиси њихов хак (давање) са читлука на трећину од жита, поврћа и воћа и на половину од сена, пошто се од целокупне жетве издвоји порез (десетина).

Босански бегови опрли су се сваком покушају да се на њих ударе какви нови терети или да се уведе међу њима војна реформа, па су се побунили и против Тахир-паше. Имајући мир у другим крајевима, одлучи Порта да сломи самовољу босанске олигархије. Потурица Омер-паша (Латас) дође с војском у Босну 1850, потуче и крваво казни бунтовнике (1850-1851) и уби и Али-пашу Ризванбеговића, који је за услуге Порти био добио Херцеговину као засебно ново везирство. Тако је сломљена моћ босанске беговске олигархије, коначно су укинути наследни положаји у државној управи и везирова столица пренесена из Травника у Сарајево. Тако је пало и последње уточиште феудалних самовољника.