Извор: Источно питање, Васиљ Поповић

У последњем рату Аустрија није желела учествовање Русије, јер би јој Русија преотела утицај на истоверно становништво у окупационом подручју и на Балкану уопште и јер је Русија мало жртвовала а имала претеране претензије. Русија, пак, настојала је искористити овај заплет да дипломатским путем поврати право држати посланика на Порти. У том ју је помагала Француска против Аустрије и Енглеске. Руски ванредни посланик Дашков поткрепљивао је своје разлоге на Порти и код француског посланика крзнима, златом и обећањима. Тек после свршетка рата успела је Русија да 1720. обнови једренски мир на вечно време, да добије право држати посланика на Порти и слободу трговања својих трговаца с Турском по копну. Питање претензија татарског хана на Криму у погледу руског данка, који је укинут 1700. год, Порта је истицала и 1713. и 1720. год. али је оба пута одгођено. Русија је смела слати чете у Пољску само у случају стране интервенције у њој, али их није могла задржати у Пољској после извршене задаће.

Сузбијена од Црног мора, поче Русија да се шири у подручју Каспијског мора на штету Перзије. Угрожене земље, неналазећи заштите код Перзије, обратише се Турској. Ова најпре дође у противност с Русијом, али се наскоро погоди сњом о подели. Руси задржаше кавкаске земље уз Каспијско море са Бакуом, а Турци земље западно од њих. То освајање олакшале су унутрашње борбе у Перзији. Ратни заплети и терети дали су повод за револуцију у Цариграду, у којој је свргнут Ахмет III а уздигнут Махмут I (1730-1754), велики крвник јаничара.

Иако су два пута склапали повољан мир за Турску (1727. и 1732), Перзијанци су поново отварали борбу, док нису натерали Турску да им врати све отргнуте земље (1736).

Међутим је дошло до сукоба с Русијом због Пољске, у којој се Русија умешала противно уговору од 1720. помажући Августа III против Станислава Лешћинског, и због покушаја Татара да преко новоосвојеног руског подручја у Кавказу пређу у помоћ Порти у Перзију. Порта је сматрала Пољску као тврђаву између Турске и Русије и бојала се примицања Русије њезиним границама преко пољског територија. Већ за великог северног рата (1700-1721) инаугурисала је Порта политику, које ће се редовито у будућности држати, да даје ослонца свакој протуруској пољској странци. Изгубивши офанзивну снагу и Пољаци су све више тражили помоћи код Порте и код Француске против аспирација суседних држава.

На провалу Татара одговорише Руси спремањем и изненадном опсадом Азова, а на то Порта објавом рата (1736). Руски генерал Миних провали на Крим и опустоши га, али и Руси претрпеше при том велике губитке. Генерал Ласи заузе Азов. Руси подвргнуше и кубанске Татаре на истоку Азовског мора (1736).

Аустрија, као савезница Русије, Енглеска и Холандија посредоваше за мир. Порту је подбадао против Аустрије француски ренегат Бонвал – Ахмет-паша. За преговоре састаде се Конгрес у Нимирову (у августу 1737). Руси су тражили Азов, Крим, слободу пловидбе на Црном мору, а доцније и независност Молдавске и Влашке под руским протекторатом. Тим је ударен програм за руску политику у Источном питању за пола века унапред.

Међутим уђе Аустрија у рат и Конгрес се наскоро развргну (у октобру 1737), Аустрија је тражила Велику Влашку до иза Букурешта и помицање српске границе до Лома и иза Ниша до Софије. Аустријанци су раштркали чете да заузму што више територије. Зато Али-Хећимзаде лако потуче принца Саске-Хилдбургхаузена код Бањалуке. Али, генерал Секендорф заузе с аустријском војском и српским граничарима југозападну Србију, Алексинац, Крушевац, Нови Пазар, Приштину на Косову пољу и Ниш, где се предаде Ахмет-паша Чуприлић. Руси су, међутим, заузели морску тврдаву Очаков.

Турска је тада чинила утисак тако слабе државе да се уопште веровало да она постоји само због суревњивости неких хришћанских држава, које се боје не толико пропасти тога царства колико пораста моћи оних, који би поделили њезине рушевине, како је тада писао Русе (Rousset) у ондашњим новинама: “Mercure historique”. Он је истицао да су за то меродавни интереси пловидбе и трговине у Леванту, због којих се више воли и власт султанова него једне јаке хришћанске силе. У исто је време (1736) истицано у тзв. пројекту славног шпанског државника кардинала Алберонија да би сложне хришћанске силе могле поделити Турску. У Цариграду је требало, по том плану, основати царство, које би обухватило Румелију и азијске турске поседе. Русија би добила Татарску и Азов, аустријски цар: Влашку, Македонију, Србију, Босну и Славонију, Француска: Тунис, Шпанија: Алжир, Португал: Триполис, Енглеска: Крит и Смирну, Сардинија- Кипар, Пруска: Негропонте, Пољска: Молдавску и Буџак, Млеци: целу Далмацију и Мореју. За неке друге европске државе предвиђене су компензације у њихову суседству.

Али Турска је још имала сопствене снаге да може одолети и двема хришћанским великим силама. У дефанзиви и повлачењу показивала је она исту упорност као и пре у офанзиви и продирању. Дипломатски ју је помогла особито Француска својим посредовањем, управљеним скривено против Аустрије.

Турској војсци пође за руком да потисне Аустријанце из Србије и из Босне још у 1737. години. С аустријском војском повукло се доста Срба и нешто Арбанаса. С њом је побегао и пећки патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента (друга сеоба). Приликом овога рата дошло је до по­крета не само у старој Србији него и у Црној Гори и Херцеговини.

Турском победом код Гроцке (1739) над аустријским генералом Валисом ударен је крст аустријској експанзији на Балкану. Премда је после пола века покушала још једанпут, ипак је тек после непун век и по успела Аустрија да се понова рашири на Балкану окупацијом Босне и Херцеговине 1878. године.

Уз посредовање француског посланика Вилнева, склопи генерал гроф Најперг, с крајњим попуштањем Турцима, по Аустрију срамотан београдски мир (1739), који ратифицира цар Карло VI преко воље и врло незадовољан, јер је био стављен пред свршен чин, пошто су Валис и Најперг почели и пре ратификације изводити прелиминаре. Тим се миром одрече Аустрија свих добитака из пожаревачког мира преко Саве, Дунава и Карпата заједно с Београдом, који Турци нису били освојили.

Остављена од Аустрије а угрожена на северу од скупљања шведских чета, без икаквих изгледа на успех своје осамљене акције, пристаде Русија на услове Вилнева, којега је била опуномоћила да у њезино име преговара. Тим “вечним миром” одрекла се Русија не само свих освојених крајева него се обавезала и порушити тврђаву Азов, чији је териториј имао остати ненасељен између Русије и Турске, пристала је да Руси могу на Црном мору трговати само на турским бродовима. Русији је потврђено право да држи посланике на Порти с истим правима као и друге државе. Споменуто је да ће се признање руске царске титуле од стране Порте решити доцније на пријатељски начин и то је учињено 1741. године, пошто су Руси извршили обавезу да поруше Азов.

Да би се још јаче осигурала Турска од руског продирања, посредовала је Француска, те је склопљен дефанзивни савез између Турске и Шведске, по којем је Порта плаћала Шведској кроз више година годишње супсидије. Тај је савез требало да буде протутежа руско-аустријском савезу, којега су даљу вредност Русија и Аустрија при ратификацији мира Порти саопштиле.

Највећу је дипломатску корист из београдског мира извукла Француска. Она је то искористила за учвршћење свог политичког и трговачког утицаја у Леванту. Капитулације, потврђене најпосле 1604. и 1673. године, обновила је и проширила неким новим одредбама о промету и конзуларној служби 1740. године.