Извор: Источно питање, Васиљ Поповић

За Сулејмана II већ је почела а за његових млитавих, уживању оданих наследника (Селима II 1566-1574, Мурата III 1574-1595, Мехмеда III 1595-1603, Ахмета I 1603-1617, Мустафе I 1617-1618, Османа II 1618-1622) још се појачала корупција, влада љубимаца и утицај харемских интрига. Почевши од султана па до иколико утицајног државног службеника, свак је тражио да му се чиме поклони. Страни посланици морали су своје жеље подупрети и код султана и код везира даровима. Висока државна достојанства и положаји куповани су великим сумама. Више се ретко пру­жала прилика да се то постигне у победничком рату. Про­винције су исисаване, а почео се и новац детериоризирати те је крајем 16. века већ ишло 120 место 40 аспри на дукат.

Они који су куповином добили положаје, настојали су да надокнаде тај издатак, да се и новим поклонима одрже на власти и да себе обогате. У Турској се постизава све с акчом (паром), каже један писац, савременик Селима II. Тако се развио режим “бакшиша”, напојнице, карактеристичан за Османлије све до пропасти њихове царевине.

Што су више султани занемаривали државне послове, то је више скакала моћ великих везира. Већ за Селима II по­стаје све моћан, неизмерно богат и раскошан Мехмед Со­коловић, пореклом Србин из Херцеговине (1579). За његова времена говорило се на султанову двору поред тур­ског највише српски.

Турци су постигли да и они и њихова деца могу бити уврштени у јаничаре. Јаничари су стекли право да се жене.

Тим је престала потреба да се узима данак у крви, те је наскоро и укинут (1638). Кад су ратови и ратни успеси и с њим спојен богат плен постали ређи, јаничари су постајали све разузданији у унутрашњости, правили су нереде и у са­мом Цариграду су пљачкали. При ступању на престо Баја­зита II изнудили су од султана ванредан поклон за се и то су увели после као обичај при сваком новом ступању на престо.

Поред ових потурчењака у државној служби постали су јако утицајни грчки богаташи, који су до богатства дошли узи­мањем државних закупа, лиферација, царина и сличним фи­нансијским операцијама. Својим новцем они добише утицај на додељивање високих црквених достојанстава и доцније и на постављање “господара” у Влашкој и Молдавској, које су положаје они сами куповали. У 17. веку они постају тума­чи Порте и стога врло утицајни и приступачни миту страних владара и њихових посланика. По грчком кварту Царигра­да, који се по светионику звао Фанар, они су прозвани фанариоти. Многи су од њих носили звучна имена старих ви­зантијских династија.

У другој половини 16. века почиње међу хришћанским народима у Турској да се све активније истиче као водећи ред свештенство, пошто је племство прешло на страну го­сподара Турака. Свештеничком је реду развијање отпорне снаге хришћана био један од услова опстанка. Турска власт је направила прећутан компромис с источном црквом. Чак је велики везир Мехмед Соколовић обновио срп­ску пећку патријаршију 1557, која је ишчезнула ускоро иза деспотовине. За првог патријарха обновљене патријаршије поставио је Мехмед свога рођака Макарија. Пећка је патријаршија обухватила све Србе у Турској од Будима до иза Пећи и Скопља и била прва српска организација која је обу­хватила цео српски риарод.

Као духовно и политички водећи ред, свештенство бал­канских хришћана ступа у везе са хришћанским државама, које су у својим ратовима с Турском све више почеле ра­чунати са устанком хришћана. Поред свештенства одржавали су ове везе многобројни балкански и страни пустолови, који су од тога направили занимање и извлачили од западних владара новаца и не видевши гдекад Балкана. Не само ди­ректни суседи Турске: Млечани и аустријски Хабсбурговци него су и Шпањолци, као господари јужне и северне Италије, вође у победоносној хришћанској бици код Лепанта, развили живу акцију на Балкану. Та хришћанска акција захватила је у последњој четвртини 16. века цело погранично под­ручје Турске како у Мореји, Албанији и западним српским земљама тако и у Банату. Већ пре 1580, долази цару један херцеговачки фрањевац (Доменико Андреаси) и тражи по­моћ за устанак Срба под војводом Грданом уз помоћ требињског владике и пећког патријарха.

У организовању акције против Турака папе су и да­ље гледале важно средство за јачање свог утицаја и за сво­је претензије на подручје источне цркве. Особито је живу акцију развио папа Климент VIII (1592-1605) у великом покрету против Турака крајем 16. века. Он је разаслао своје изасланике не само европским владарима: цару Ру­долфу, ердељском војводи Сигисмунду Баторију, чија је породица дошла на власт у Ердељу после “краља” Сигисмун­да Запоље (1541-1571), пољском краљу, шпанском кра­љу, влашком и молдавском војводи, московском цару, него и у Египат и Либанон.

Мисију за Ердељ, румунске кнежевине, Пољску и Ру­сију поверио је папа хрватском опату Александру Кому­ловићу (1593-1598). Овај велики оптимиста у питању из­гнања Турака, није успео са својом мисијом код Ру­муна, Пољака, козака и у Москви. Инструкција папина за Комуловића истиче да су Срби многобројнији на дунавској обали и храбрији од других а суседи су им Бугари, више према Тракији, али нису добри за борбу.

Комуловићеве велике наде у Русију, уз коју би при­стали источни хришћани Турске, појачале су убеђење на Западу да треба увући и Русију у велику хришћанску акцију. Због једнакости вере почињу се и код балканских хришћана све више полагати наде у далеког истоверног брата. И крајем 16. века настојала је Русија остати у пријатељству с Турском, да би одвратила упаде Татара и добила ослонац против Пољске.

Као предуслов за сваки устанак тражили су обично еми­сари од хришћанских сила да пошаљу војске и војсковођу и да донесу народу оружја. Те услове нису могле крајем 16. века да испуне ни Русија ни Пољска. Млеци и Аустрија били су већ у бољем положају. Они су били у непосредном су­седству, а често и у рату с Турском, па су настојали да иско­ристе и балканске хришћане против Турска. Тако и велики по­крет хришћана у Приморју, Херцеговини, Црној Гори, Алба­нији и Банату крајем шеснаестог века стоји у вези с аустриј­ско-турским ратом од 1593-1606. и врло живом акцијом папске курије.

Повод је рату дао пораз босанског паше Хасана код Сиска, који је на град био навалио (1593). Ратоборна стран­ка са Синан-пашом на челу искористи то да зарати на земље цареве. Сисак је брзо освојен, али наскоро изгубише Турци и Сисак и Пожегу и велик број малих тврђавица. Уз цара Ру­долфа II пристадоше Ердељ, Влашка и Молдавска и тим оте­жаше снабдевање турске војске храном, а почеше се бу­нити и Срби у Банату и у другим турским покрајинама.

Пало одушевљење турске војске подиже Синан-паша (1596) тим што исплати заостале плаће јаничарима и добави у логор пророков барјак. И сам султан дође к војсци и извојева сјај­ну победу недалеко Ерлау у северној Угарској (1596). Ипак та победа није одлучила рат. Он је још настављен десет година с променљивом срећом, али поглавито с мањим потхватима против пограничних градова. У тој борби су се исцрпла оба противника и склопили су мир на ушћу Житве код Коморана (11. нов. 1606) на основу статускво с том про­меном да је досадашњи годишњи “дар” цар откупио сумом од 200.000 фиорина једном заувек. Међу осталим одред­бама уговора о миру долази и обавеза да ће се спречити по­гранични упади и да ће свака страна издавати разбојнике који пребегну к њој.

Мир на Житви потврдио је још једном да је постигнуто равновјесје између Турске и хришћанске Средње Европе и да Турска на овој страни не може више напредовати него само губити као што је овај пут изгубила аустријски трибут. Царева војна спрема, особито артиљерија и западна тактика показале су се надмоћније.

За време овога аустријско-турскога рата дизали су се хришћани поглавито Срби у Европској Турској на разним странама, потицани и од аустријских и шпанских Хабсбурго­ваца. На челу покрета биле су црквене старешине (пећки патријарх, српски вршачки епископ), племенске старешине и војводе (херцеговачки војвода Грдан) и ускоци. Охридски архиепископ Атанасије тражио је по Европи помоћ за себе.

Млеци су тада били у миру с Турском и нису гледали повољно устанак у Приморју, који су потпиривали шпански Хабсбурговци и папа. Те пограничне борбе шкодиле су њиховој трговини. Сем тога бојали су се Млечани да буна не захвати и сродно становништво на њихову приморском територију. Стога су они устали против акције ускока, те су се ови морали борити и против Турака и Млечана у Приморју, ослањајући се на Аустрију.

Млечани су искористили своје пријатељство с Портом за време њезина рата с царем па су добили проширење својих трговачких повластица и између осталога уговорили су да се поклоници, који иду у Јерусалим, ничим не узнемирују.

На опште врење међу Србима одговорише Турци спаљењем моштију св. Саве на Врачару у Београду (1595).

Покрети Срба избили су на разним странама Турске и били су без међусобне везе, а слабо помогнути од Аустри­је и Шпаније, па су се или сами угасили или су их Турци угу­шили (1594. у Банату и око Пећи, 1595. међу приморским Арбанасима и Брђанима, 1597. у Херцеговини под војво­дом Грданом, 1596. освајају ускоци Клис, 1603. дижу се Срби у околини Клиса, 1604. потукоше Црногорци Турке на Лешком пољу).

Кад је Аустрија склопила мир на Житви, напустила је и свој рад међу хришћанима Турске. Сад су Срби у Херце­говини и Црној Гори управили све своје наде на Шпанију, која је још показивала интереса за покрет хришћана. Још 1608. изабраше старешине на збору, на којем је био и пећки патријарх Јован, савојског војводу за краља. Али, Шпа­нија није могла да настави борбу, те и патријарх Јован и војвода Грдан обуставише акцију и прекидоше везе са Шпа­нијом. Наследник патријарха Јована (1614) Пајсије обнови политику компромиса с Турцима, коју је био завео први патријарх обновљене пећке патријаршије Макарије.

Због заплета у Аустрији Турска је једва дочекала мир на Житви, а наскоро су цар и хришћанска Европа били заузети дугим и тешким верским борбама и ратовима (тридесетго­дишњи рат 1618-1648). Стога су остали безизгледни сви да­љи планови, које су ковали разни калуђери, династе и полити­чари о крсташком рату и о победи над Турском. Чак и слав­ни француски министар Сили приписује у својим Мемоарима свом краљу Хенрику IV у задње време краљева живота (1607) вероватно своје сопствене идеје о образовању јед­не европске хришћанске републике од 15 држава, чије су идеје познате под именом: Велики план Хенрика IV. У ту европску католичко-протестантску конфедерацију није Сили обухватио Русију и Турску. Питање приступа Русије остав­љено је за будућност. Чланови те хришћанске републике требали су да даду одредене контингенте војске или и лађа за непрекидну борбу против неверничких Турака, док се Турци не иселе или не покрсте.

После смрти Хенрика IV ковали су се у Француској пла­нови (1613-1618) да се обнови Византијско Царство под Карлом Гонцагом, војводом од Невера, који је по мајци био пореклом од Палеолога и доцније постао шеф династије Палелолога и представник њезиних претензија на византијски престо. Његови су посланици дошли на позив Маинаца у Мо­реју и потписали са старешинама споразум. Друго одаслан­ство потписало је споразум са старешинама Србије, Алба­није, Босне и Херцеговине, Далмације, Македоније и Бу­гарске на састанку у Кучима 18. септембра 1614.

Војводу од Невера предвиђао је као вођу крсташког рата и пројекат авантуристичког капуцина оца Јосифа, интим­ног повереника Ришлиева (1615-1625). По том плану тре­бао је да заједничком акцијом Француске и Шпаније буде постављен на обновљени византијски престо један шпањол­ски Хабсбурговац.

Али, било је у Француској доста писаца који су побијали те планове о борби против Турака и препоручивали пријатељ­ство с њима због опасности од Хабсбурговаца. Ни Хаб­сбурговци, особито аустријско-немачки, нису се дали завести улогом, коју им је тако добровољно намењивала Фран­цуска на Истоку.

Цар Матија је чак продужио с Турском мир 1615. на даљих двадесет година и у њему добио нове олакшице за трговину у Турској .