Српска I армија није успела да олакша стање III армији, а при томе је претрпела толике губитке да је за дуже време постала неспособна да продужи офанзиву. Али је успела да у овим бојевима и непријатељу нанесе толике губитке који су га натерали да за дуже време остане у одбрани.
Срби нису постигли жељени циљ због пропуста које су чиниле како I тако и III армија и Ужичка војска, а и Врховна команда.
I армија, са својих 34 батаљона и 74 топа, прикупљена на простору Крупањ, Пецка, била је знатно јача од свог противника, ојачане 18. дивизије из 6. армије која је имала само 20 батаљона и 26 топова и после претрпљеног неуспеха 15. септембра била у одбрани на Соколској планини. Али српска I армија није искористила ову слабост противника да га потуче пре него што му дођу потребна појачања. Она је 16. септембра веома успешно започела напад, али је доцније због својих пропуста и постепеног појачавања непријатеља њен напад био ослабљен до те мере, да не само што није заузела Кошутњу стопу (к. 944), већ је изгубила и освојени Мачков камен.
Командант Балканске војске умешно је искористио ситуацију. Видећи нагло пристизање великих појачања српској III армији, наредио је 16. септембра да се 6. армија повуче на главни гребен Гучева, Борање и Јагодње, пређе у одбрану и утврди се. Затим је, извлачењем снага испред слабе и непредузимљиве српске III армије, њима појачао 18. дивизију, а у исто време је Дунавска II извучена из првог борбеног реда и упућена у Крупањ. Тако је одбрана Мачковог камена ослабљена за два пука и две батерије. Са 34,5 батаљона и 60 топова непријатељ је постигао знатну бројну надмоћност над Дунавском I (24 батаљона и 30 топова) која је бранила Мачков камен. Непријатељ, овако појачан на обухватном и надвишавајућем положају, врло добро распоређен и решен да по сваку цену победи, успео је 22. септембра да поврати Мачков камен, али услед великих губитака није био у стању да гони Србе нити да прошири офанзиву, већ је морао да прибегне одбрани.
Овим успехом 6. армија је одржала у својој власти зворнички мостобран. али није постигла онај циљ који је био намењен другој аустроугарској офанзиви; није потукла главне снаге српске војске. Да би то извршила биле су потребне нове свеже снаге, ратни материјал и дуже време да се исцрпене трупе одморе и наставе офанзиву.
Српска Ужичка војска својим спорим дејством и застојем од 17. до 22, септембра није на себе привукла никакве снаге 6. армије, па је ова неометана од ње груписала надмоћније снаге према Србима на Мачковом камену.
Српска III армија, чији ћемо рад изложити у наредној глави, нападнута од двоструко надмоћнијег непријатеља, није могла не само да развије потребно садејство и пружи ефикаснију помоћ I армији, већ ни да одржи све тачке свог положаја. У тешким борбама она је изгубила на главном гребену важне тачке Мамутовац и Биљег и тиме још више погоршала своје иначе тешко стање.
Да би омео и српску II армију да помаже дејство III и I армије, командант Балканске војске снажно је напао 5. армијом код ушћа Дрине у Саву, са намером да са севера обухвати главне српске снаге. Кад у томе није успео наредио је команданту Комбинованог корпуса у Срему да 16. септембра пређе Саву код с. Јарка у Мачву и нападне II армију у десни бок и позадину. Недовољне снаге, непотпуна припрема, жилави отпор II армије, мочварно и покривено земљиште и ружно време осујетили су овај опасни подухват. Балканска војска морала је и овде да за дуже време обустави офанзиву, док се не попуни потребним снагама и ратним материјалом. И поред тешких околности II армија је указала непосредну помоћ III и I армији упућивањем Комбиноване, Шумадијске 1 и дела Дринске дивизије II позива III армији.
Да би офанзива српске I армије (уз садејство III) успела требало је непријатеља једновремено напасти на широком фронту III и I армијом и Ужичком војском. При том управити најјаче дејство I армије преко Соколске планине ка Кошутној стопи (к. 944), а Ужичке војске ка Власеници. Ту је непријатељ био најосетљивији, јер је железничка пруга Хан Пијесак – Олово – Завидовићи била главна комуникација 6. армије, заштићена само делом 8. брдске бригаде и ландштурмским јединицама. Српска III армија требало је да управи најјаче дејство на Црни врх. Кошутњу стопу требало је I армија да нападне са два правца: од Мачковог камена Дунавском I и преко Дуге њиве Дунавском II, уз помоћ армијске артиљерије која би се развила код Крупња. Још боље би било да је офанзива предузета из долине Јадра, ка позадини 15. и 16. корпуса. Овде би се могле брже прикупити Комбинована, обе дунавске и Шумадијска дивизија. Противничке снаге које су се пребациле северније преко Дрине биле су уз њу тако приковане да за догледно време нису могле представљати никакву опасност.
Командант Балканске војске више је страховао од овакве офанзиве па је привлачио појачања ка Лозници. Међутим, српска Врховна команда највише је страховала од непријатељског надирања преко Пецке ка Ваљеву, па је овом офанзивом са тог правца првенствено хтела да отклони ту опасност.
Да би могла да савлада главнину српске војске, Балканска војска је требало да припреми знатно јаче снаге, више и бољих средстава како би, чим је заустављена офанзива српске I и III армије, одмах могла да настави офанзиву и изврши добијени задатак. Она је за ово имала врло подесан полазни положај на гребену Гучева, Борање и Јагодње.
Ако сумирамо и по неком реду изложимо основне узроке неуспеха офанзиве српске I армије, они би се свели на следеће: бројна и материјална надмоћност непријатеља, што му је омогућавало да свежим трупама смењује оне што су у претходним борбама већ биле исцрпене, па затим обнавља нападе не штедећи при томе муницију; прикладнија организација и формација непријатеља и извежбаност његових јединица за вођење рата на оваквом (планинском) земљишту; недовољно развијена и неактивна српска обавештајна и извиђачка служба; пропусти српских командних органа.
СВК није благовремено и тачно обавештавана о стању код III и I армије и Ужичке војске, па није могла правовремено и правилно да утиче на извођење битке и да координира дејства армија. Највећа замерка може јој се ставити што није усмерила офанзиву целокупне Ужичке војске ка линији Сребрница – Власеница у времену од 17. до 23. септембра када се I армија напрезала да избори успешно решење на Мачковом камену. Тада је Ужичка војска могла најбоље да пружи помоћ I армији угрожавајући десни бок и позадину 6. армије, штићену само делом 8. брдске бригаде. Затим, што није утицала на команданта III армије да јаким дејством свог левог крила од 20. до 23. септембра помогне I армији.
Командант I армије, у решавајућем тренутку боја на Мачковом камену, није организовао лично маневар за заузимање Мачковог камена и Кошутње стопе (к. 944), већ је то препустио споразумевању команданата Дунавске I и II позива. У критичном тренутку боја, 22. септембра, није правилно употребио Дунавску II, армијску резерву и армијску артиљерију. Није одржавао чврсту везу са командантом III армије и Ужичке војске, па од њих није добио ни потребну помоћ. Маневар левим крилом Дунавске I на десној обали Дрине показао се неизводљивим, јер је поред тешког земљишта за извођење напада, лево крило било изложено и јакој бочној пешадијској и артиљеријској ватри 109. ландштурмске бригаде са леве обале Дрине.
Веома подесни полазни положај за напад 16. корпуса који су надвишавали и обухватали Мачков камен, омогућавали су нападачу да са њих туче јаком концентричном пешадијском и артиљеријском ватром трупе I армије. При томе српска артиљерија није тукла аустроугарску. Употребом брдских топова и брдских хаубица непријатељ је имао могућност да много боље туче српске трупе на задњем нагибу и у шуми. Употребом тешке артиљерије јако је морално и материјално на њих дејствовао, утолико више што је имао довољно муниције и товарне стоке да је довуче и телефонског материјала за одржавање везе са пешадијом.
Бројна и материјална слабост Дунавске дивизије I упадљиво се осетила у критичном тренутку 22. септембра, нарочито због недостатка брдске артиљерије за тучење непријатеља на овом планинском и пошумљеном земљишту. Овоме је допринело и неувођење у бој армијске артиљерије за тучење непријатељске артиљерије од које је српска пешадија јако трпела. Српска пољска артиљерија, због своје положене путање, није могла да туче непријатеља у мртвим угловима и у шуми. Посебну тешкоћу имале су српске јединице због недостатка артиљеријске муниције. У овој се много оскудевало јер није било извора из којих би се она дотрала, а није било довољно ни товарне стоке за брз дотур бар расположивих количина.
Због рђавог вођења трупа настунила је код Дунавске I и Дунавске II нагомиланост и измешаност више пешадијских пукова на Мачковом камену где нису имали простора да се развију за борбу и употребе своје оружје, већ су трпели излишне и претерано велике губитке од непријатељске концентричне ватре. Резултат тога био је пад морала, паника и одступање.
Српске јединице су од 6. до 23. септембра биле без смене непрекидно у борбама под најтежим земљишним и временским околностима; уз то су биле слабо храњене, наоружане и опремљене, што их је довело до потпуне исцрпености. Тако смањена борбена способност још више је ослабљена великим губицима, нарочито у кадру (командантима пукова, батаљона и командирима батерија) који се нису могли одмах попунити.
Међу осталим узроцима стоје: врло тешка веза између пешадије и артиљерије због недостатка средстава за везу, због чега је пољска артиљерија морала да се доведе у стрељачки строј и употреби на начин на који се употребљавају миртаљези; немогућност јачег утврђивања земљишта због оскудице времена, пионирског алата и других средстава; нису предузете довољне мере да се на Кошутњу стопу концентрише најјача ватра и тако спречи непријатељу да прелази преко ове тачке и да се на њу наслања при извођењу главног напада на Мачков камен. Изненадан губитак Мачковог камена 22. септембра показује да више старешине нису пажљиво пратиле ток боја нити су предузеле одговарајуће мере да до тога не дође. Непредузимање енергичног гоњења побеђеног непријатеља више пута и дању и пред вече највећа је погрешка која се од 17. до 21. септембра више пута поновила, иако је на располагању било трупа које су то гоњење могле успешно да изведу, само да је било благовремено припремљено и наређено. Најзад, честа појава панике код српских трупа била је резултат замора бораца, слабе исхране и опреме, великих губитака, малог броја официра, као и непредузимања потребних мера да се она спречи.
