Бој код Текериша
У 7.30 часова командант Комбиноване дивизије, вративши се са рекогносцирања положаја на десној обали Добраве, дошао је на бојиште код Текериша, узео команду над својим јединицама и наредио: да хаубички дивизион дође од Манастира Криваје на Радоњића Брдо и туче отсек Скакалиште – Тројан – Велика Глава; да 5 прекобројни пешадиски пук дође од Манастира Криваје на Кик у дивизиску резерву, а један батаљон да остане на Кривајској Коси. Овим бој код Текериша улази у своју II фазу, којом стварно почиње уређено извођење Церске битке, пошто I фаза тога боја, коју сачињава раније изложени изненадни и неуређени ноћни судар, претставља само увод у Церску битку.
До 8 часова ситуација код Комбиноване дивизије била је повољна. Пукови I борбеног реда дошли су до линије Грујића Механа – Велика Лисина – Борно Поље. Али тада, око 8 часова, избија ојачана претходница 9 аустроугарске дивизије и почиње да наступа преко Рашуљаче и Гаја ка Борном Пољу и Текеришу, дејствујући обухватно против левог крила 6 прекобројног пука. Тај напад је био снажно помогнут артиљериском ватром са Рашуљаче. Услед дејства те ватре, 6 прекобројни пук претрпео је јаке губитке: сви команданти батаљона и велики број официра били су избачени из строја. Због тога је пук у 10.30 часова почео у нереду отступање ка линији Кик – к 325. Непријатељ (102 пук, ојачан једним батаљоном) гонио га је до друма Текериш – Завлака, где је заустављен, а потом повучен на Борно Поље, по наређењу команданта 9 дивизије, који је сазнао да је десна колона 21 дивизије била разбијена, па се бојао да сувише истиче свој пук.
Због отступања 6 прекобројног пука настало је отступање целог I бојног реда Комбиноване дивизије. 2 прекобројни пук отступио је у реду на Кик; од 7 батерије један је топ са каром био напуштен на Парлогу, јер се није могао извући. Први пешадиски пук отступао је на Радоњића Брдо, а његов 4 батаљон остао је на положају Скакалиште – Чука, где је ухватио везу са једним ескадроном Коњичке дивизије.
Овим наглим отступањем свог I бојног реда Комбинована дивизија била је доведена у критично стање. Међутим, она је успела да савлада кризу сопственим снагама, и то благодарећи јакој резерви на Кику (5 прекобројни пук) и постигнутом успеху (у ноћи 15/16 августа) над десном колоном 21 дивизије, чије је растројство утицало да и командант 9 дивизије обустави надирање 102 пешадиског пука и повуче га на Борно Поље.
Око подне командант II српске армије, генерал Степановић, који је дошао на бојиште (на Кик) око 10 часова, наредио је усмено команданту Комбиноване дивизије да пукове прикупи и утврди на положају подесном за упорну одбрану, а ако се укаже прилика да предузме напад на Тројан. Тиме бој Комбиноване дивизије код Текериша улази у своју III фазу: стабилизација бојног поретка и залагање свих снага дивизије на положају Кик – Радоњића Брдо – Кривајска Коса у циљу да се тај теренски отсек, као важан нападни ослонац II српске армије за њене операције према Церу и Иверку, задржи и даље у својој власти.
III фаза боја код Текериша
У духу предњег наређења, командант Комбиноване дивизије прикупио је 1 и 2 прекобројни пук на отсеку Кривајска Коса – Радоњића Брдо; 5 прекобројни пук остао је на положају Кик – к 325, а 6 прекобројни пук прикупио се у дивизиску резерву позади 5 прекобројног пука.
У 13.30 часова командант Комбиноване дивизије добио је извештај од команданта 3 коњичког пука (писан у 10.45 часова) да је код Скакалишта разбио чело једне непријатељске колоне која је наступала од с. Десића и да ју је целу сузбио уз Цер, а са својим стрељачким стројем избио код Тројана, У исто време примећено је са положаја Комбиноване дивизије да непријатељ отступа са Велике и Мале Лисине, па командант Комбиноване дивизије наређује да један батаљон 5 прекобројног пука крене са Кика у насилно извиђање ка Тројану, а да остатак пука буде припреман да наступа за тим батаљоном. Међутим, дочекан ватром са Мале Лисине и од Парлога, батаљон се вратио на Кик, јер је непријатељ увео свеже снаге (део 9 пешадиске дивизије) и њима затворио оголићен правац ка Тројану.
Сама Комбинована дивизија није имала снаге да настави напад; она је била завршила своју улогу у почетку битке: растројила је и одбацила десну колону 21 ландверске дивизије и привукла на себе знатан део непријатељске суседне, 9 пешадиске дивизије. Комбинована дивизија имала је сада да сачека развој пристигле Моравске дивизије I позива, па да заједно са њом поново преузме бојну иницијативу. Због тога је 5 прекобројни пук задржан на Кику као ослонац десном крилу бојног распореда Моравске дивизије I позива, која се развијала фронтом на запад.
Иначе, на фронту Комбиноване дивизије III фаза боја, тј. остатак дана 16 августа до мрака, прошла је без озбиљне борбе.
Ступање у бој Моравске дивизије I позива
Шеснаестог августа у 2 часа Моравска дивизија I позива кренула је са претходницом (3 пешадиски пук и једна пољска батерија) од с. Градојевића ка Текеришу, а са главнином дивизије од с. Каменице, где је била на великом одмору.
Око 7 часова командант Моравске I позива, изишавши испред колоне дивизије, дошао је на Кик и затекао овакву ситуацију: на Тројану се води борба; непријатељ је држао Велику Главу и Рајин Гроб, а поједини његови војници видели су се и на Рашуљачи. Командант Моравске дивизије одлучио је да своју дивизију развије јужно од Комбиноване, за напад на отсек Спасовине – Беглук. У том циљу је око 8 часова наредио: 3 пешадиском пуку, који је избио на к 325, да се развије и наступа, уз пратњу своје (претходничке) батерије, ка Беглуку; 1 и 2 пешадиском пуку, који су око 9 часова стигли код к 325, да се развију на фронту к 325 – к 330 и чекају наређење за покрет ка Спасовинама; 16 пешадиском пуку да се свије у резерву позади к 325; артиљериском пуку да пласира артиљерију на к 325 и к 330, тако да помаже наступање дивизије на фронту Спасовине – Беглук.
У времену овог развоја, Комбинована дивизија, после повлачења 1, 2 и 6 прекобројног пука, налазила се у кризи, прикупљајући и уређујући своје пукове.
У 11.30 часова командант II српске армије дошао је команданту Моравске дивизије I позива и наредио му да, у циљу преузимања иницијативе, испуштене повлачењем Комбиноване дивизије, предузме са својом дивизијом напад у правцу Поповог Парлога (к 406), наглашујући да ће и Комбинована дивизија, чим се прикупи, напасти непријатеља пред собом.
Око подне су се 1 и 2 пешадиски пук развили за покрет са фронта к 325 – к 330 ка Спасовинама, а 3 пешадиски пук у то време избија на Беглук. Командант Моравске дивизије I позива, дошавши команданту 3 пука, наредио му је да пук утврди на Беглуку и брани га док се ситуација не разјасни.
Око 15 часова 1 и 2 пешадиски пук постепено наступају ка Југовићима, а у исто време непријатељска 18 пешадиска бригада (73 и 11 пешадиски пук са 4 топовске и 2 хаубичке батерије) са отсека Велика Глава – Спасовине предузима противнапад на 1 и 2 пешадиски пук, а против 3 пешадиског пука дејствује јака артиљериска ватра.
Око 19 часова непријатељ је подишао 1 и 2 пешадиском пуку на јуришно отстојање, али га је убитачна ватра 3 пешадиског пука са Беглука приковала на месту.
Око 23 часа непријатељ је покушао напад на десно крило Моравске I позива, али је одбијен, па се повукао на косу код с. Југовића, тако да с њиме у току ноћи није било додира.
Моравска дивизија I позива заноћила је 16/17 августа са 3 пешадиским пуком на Беглуку, са 1 и 2 пешадиским пуком према с. Југовићима, а са 16 пешадиским пуком у дивизиској резерви позади десног крила.
Утицај команданта 8 корпуса на бој
Командант 8 корпуса (код с. Лужанаца), не знајући за борбу код 21 дивизије, наредио је око 5.45 часова 16 августа да она предузме тога дана марш преко Манастира Криваје на Клак (к 277, западно од Михаиловог Гроба), а северном (левом) колоном ка с. Метлићу; 9 дивизија да наступа преко с. Текериша ка Старој Судници (око 2 км западно од Клака).
Међутим, од 11 часова почело се у корпусној команди сазнавати о недаћи 21 дивизије. Извештај њеног команданта о стању на Тројану у 8 часова добила је корпусна команда код с. Милине тек у 17 часова. О догађајима код северне (леве) колоне Команда корпуса није имала целог дана 16 августа никаквих података.
У 17 часова добијен је извештај генерал-мајора Панеша (команданта пешадије десне колоне) са Тројана (без ознаке времена кад је писан) о немогућности да се издржи нов напад, који је вероватан (трупе четири дана нису јеле, а храна им се не може дотурити), па намерава да се још 16 августа повуче ка с. Петковици ради одмора и попуне.
Под утицајем ова два извештаја, командант 8 корпуса је у 17 часова издао заповест да се 21 дивизија повуче ка селима Бела Река, Липолист, Петковица и да се тамо прикупи под командом генерал-мајора Панеша. 9 пешадиској дивизији наређено је да се побрине за обезбеђење свог северног бока.
Око 23 часа 16/17 августа командант 8 корпуса добио је извештај да је по подне 16 августа на Тројану још стајао генерал-мајор Панеш са 20 чета из свих пешадиских пукова 21 дивизије, па је наредио команданту 9 дивизије да на Цер упути један батаљон са брдским кухињама и конзервама, да би се генерал-мајору Панешу омогућило да се и даље држи на Тројану. Један официр из Лешнице упућен је да похита преко с. Петковице, Беле Реке и Липолиста, да прикупи јединице 21 дивизије, које су отступале, и да их 17 августа, под командом једног енергичног команданта, упути преко с. Десића у помоћ генерал-мајору Панешу. Међутим, ту заповест (за држање на Церу) генерал-мајор Панеш није ни добио, јер је 17 августа у 4 часа, према ранијој корпусној заповести (од 17 часова), кренуо у повлачење.
Тако је гребен планине Цера, који надвишава бојиште 9 пешадиске дивизије, а и северни бок V аустро-угарске армије, био одголићен и изложен опасности.
Поглед на бој код Текериша
У ноћи 15/16 августа, надахнути љубављу према својој домовини, мржњом према агресору, а снажна нападна духа, пукови Комбиноване дивизије, иако физички исцрпени усиљеним маршем, хитали су да се што пре дочепају Цера и тиме изврше заповест свога команданта армије. На челу су били 2 и 1 прекобројни пешадиски пук, јединице одличних борачких способности, прекаљене и обогаћене искуством из два недавна рата.
У своме нападном елану, та два српска елитна пука изненада су наишла на биваке преморених и поспалих ландверских пукова 21 дивизије (28 и 6 ландверски пук), знатно слабијих борачких способности и без ратног искуства.
У тамној ноћи, на испресецаним и пошумљеним огранцима Цера, изнад Текериша, одиграле су се невезане ноћне борбе (иницијативом српских команданата пукова и батаљона и командира чета), у којима су се јединице српских пукова боље сналазиле, што је имало као резултат потпуно растројство десне колоне 21 дивизије на Церу.
Када је, са појавом ојачане претходнице 9 пешадиске дивизије 16 августа изјутра, на бојишту код Текериша настало повлачење пукова и криза код Комбиноване дивизије, на бојиште долази командант II српске армије да личним присуством ободри трупе и задржи их на полазном положају за напад (Кик – Радошића Брдо – Кривајска Коса) како би послужиле као ослонац за развој Моравске дивизије I позива, која је тога јутра пристизала на бојиште јужно од Комбиноване дивизије.
У току двочасовног бављења на бојишту, командант II српеке армије успео је не само да Комбиновану дивизију задржи у повлачењу већ и да јој улије нападни елан, давши јој у задатак да нападне на Тројан, а Моравску I позива, која се развила јужно од Комбиноване, баца у сусрет непријатељској 9 дивизији. На тај начин успева не само да стабилизује ситуацију, поремећену повлачењем Комбиноване дивизије, већ нападом Моравске дивизије I позива на 9 аустроугарску дивизију преузима и иницијативу. Покушај противнапада од стране 9 дивизије остао је без успеха. Упорно држање 3 пешадиског пука Моравске I позива на Беглуку, уз храбро држање 1 и 2 пешадиског пука, сломило је нападну снагу 9 аустроугарске дивизије већ првог дана битке.
Бројна надмоћност предвече 16 августа на бојишту код Текериша била је на српској страни: 32 батаљона са 72 топа против 18 батаљона и 58 топова (14 батаљона са 11 батерија 9 дивизије и 20 чета генерал-мајора Панеша из 21 дивизије северно од Цера).
Тим повољним изгледима на успех II српске армије ишао је на руку линиски распоред V армије, која је наступала без икакве резерве. Њен командант, генерал Франк, био је једини од аустроугарских виших команданата који је правилно ценио вероватан распоред Српске војске, закључујући да ће се његове 4 дивизије сударити на правцу ка Ваљеву са 6 српских дивизија, али је ипак наступао ка Ваљеву без армиске резерве. Чак и када је лево крило његове армије у току ноћи 15/16 августа било оголићено растројством 21 ландверске дивизије на Церу, он је, немајући још података о тој недаћи, наредио да 8 корпус продужи покрет и 16 августа у истом распореду, као да је 21 дивизија способна за акцију. Уместо да је у току ноћи 15/16 августа и у току дана 16 августа извршио прегруписање снага, ојачавајући своје лево крило према Текеришу, где се испољавало тежиште битке појавом Церске групе II српске армије (Комбиноване и Моравске I позива), он врши пребацивање снага из долине Јадра (11 брдска и 13 пешадиека бригада) ка Крупњу ради ојачања свог десног крила, које је већ било довољно јако (42 домобранска дивизија). Таквим радом губи време и лишава се и последње шансе за ојачање свог разбијеног левог крила, и тиме, разуме се, припрема својој армији пораз. Његова нада да ће II аустроугарска армија енергичним дејством од Шапца поправити ситуацију левог крила његове армије била је илузорна, јер је благовремено отсудно залагање II армије јужно од Шапца кочио Хецендорф, желећи да је пребаци на Руски фронт. Кад је 17 августа, због критичног стања V армије, одобрио акцију II армије јужно од Шапца ради олакшања ситуације код V армије, онда је већ све било касно.
Уочљива је разлика између аустроугарског и српског вишег командовања у току боја 16 августа код Текериша.
Командант V армије далеко је у позадини; он тек по подне сазнаје за недаћу 21 дивизије. Командант 8 корпуса, и поред све техничке опреме за везу, није био у стању да у току целог дана 16 августа сазна ситуацију код 21 дивизије, већ верује песимистичком извештају генерал-мајора Пшиборског (команданта 21 дивизије), који је био исувише импресиониран недаћама борбе које је лично преживљавао, и наређује тако судбоносну ствар – напуштање гребена Цера пре него што је исцрпео снагу своје 9 дивизије за поправљање ситуације. Тај командант корпуса, уместо да тежи ка бојишту и да се тамо лично што пре оријентише и командује у сусретном боју који се развија, остаје на зачељу 9 дивизије, да тамо са закашњењем од неколико часова прима извештаје о ситуацији, коју више никако не може да поправи. Ни он нема резерве да утиче на бој.
Командант 21 ландверске дивизије био је лично храбар, али психички недорастао својој улози, јер напушта гребен Цера у времену кад генерал-мајор Панеш прикупља цео 6 и 8 пешадиски пук, који је тек наступао од Веселиновог Врха ка Тројану.
Једино је командант 9 пешадиске дивизије био на своме месту. Само, ни он није предузимао мере да се што пре веже са суседном, 21 дивизијом на Церу.
Насупрот томе, командант II српске армије од 10 часова 16 августа лично руководи са Кика радом обеју својих дивизија: он је потпуно упознат са ситуацијом, а чврст је у одлуци да непријатеља сломи нападом, тако да га повлачење Комбиноване дивизије ни најмање не збуњује нити нервира, јер зна да северно од Цера Коњичка дивизија постиже успех. Стога се сав посвећује нападу Моравске дивизије I позива, која треба да парира опасност напада непријатељске 9 пешадиске дивизије. Команданти Комбиноване дивизије и Моравске I позива су у току ситуације на бојишту и лично руководе радом својих дивизија.
Сва три виша команданта на српској страни поступају по начелима командовања у сусретном боју: што пре на чело својих трупа и на само бојиште. Јасно су се, дакле, разликовале две школе вишег командовања: српска, богата ратним искуством из два балканска рата, и аустроугарска, без ратне праксе.