Аустроугарски ратни план против Србије био је израђен још 1907 године, уочи анексије Босне и Херцеговине, када је за начелника Главног генералштаба дошао генерал пешадије Конрад фон Хецендорф.
У ратном плану била су разрађена питања: циљ рата, карактер рата (офанзива или дефанзива), основна идеја ратног плана, одређивање главног операциског правца, груписање снага на концентрациској просторији.
Циљ рата
Политички циљ рата био је одређен на седници Министарског савета, одржаној у Бечу 19 јула 1914 године. На тој седници, а на категорички захтев претседника Мађарске владе, грофа Тисе, била је донета одлука: „да се одмах по избијању рата обавесте стране силе да Монархија не води никакав освајачки рат нити намерава да себи присаједини Краљевину” (мисли се на Србију). „Разуме се да се овим не искључују стратегиски потребне исправке границе” (у корист Аустро- Угарске) „као и смањење Србије у корист других држава” (односи се на Бугарску), „као и евентуално привремено поседање појединих делова области Србије” (поседање од стране Аустро-Угарске).
Карактер рата (офанзива или дефанзива)
Била су предвиђена два случаја рата против Србије: Б1 – Случај рата само између Аустро-Угарске, с једне стране и Србије и Црне Горе, с друге стране. За тај случај била је предвиђена офанзива противу Србије. Тај случај назват је „максималан случај Б” (Maximalfall B); Б 2 – Случај рата између Аустро-Угарске, с једне стране и Србије, Црне Горе и Русије (или Италије), с друге стране. За тај случај била је предвиђена дефанзива према Србији. Тај случај назват је „минималан случај Б” (Minimalfall В).
Предвиђање првог случаја, тј. одлука за офанзиван рат против Србије и Црне Горе, није одговарала стварној спољнополитичкој ситуацији пред рат 1914 године, па је према томе таква одлука у основи била погрешна.
Та погрешка могла би се објаснити једино тиме што је ратни план био рађен још 1907 године, кад је Русија, после неуспелог рата против Јапана, војнички била ослабљена, па је аустроугарски Главни генералштаб рачунао да она неће моћи да интервенише у корист Србије и Црне Горе у рату који им је Аустро-Угарска припремала анексијом Босне и Херцеговине. Међутим, пред рат 1914 године спољнополитичка ситуација се из основа изменила. Русија се војнички опоравила и оснажила, а уз то се уговорима о савезу везала са Француском и Енглеском, тако да је било очигледно да неће дозволити продирање Аустро-Угарске на Балкану нити уништење или смањивање Србије, са којом је тада била у пријатељству и тесним политичко-економским односима.
Друго објашњење одлуке за офанзивни рат против Србије и Црне Горе лежи у страховитој мржњи Хецендорфа према Србији, коју је сматрао главном препреком аустроугарском продирању на Балкану, и његовој сталној фикс-идеји да се против Србије предузме „казнена експедиција” (Strafexpedition), без обзира на спољнополитичку ситуацију и стварну могућност предузимања такве експедиције. Чак и када је, 29 јула 1914 године, добио поуздан извештај да и Русија врши мобилизацију, није напустио идеју офанзивног рата против Србије, већ је, са незнатним изменама, наставио да групише снаге против ње. Па и касније, када га је ситуација на Руском фронту гонила да на Српском фронту пређе у дефанзиву, он је подлегао утицају команданта Балканске војске, фелдцајгмајстера Поћорека, који је још више био обузет идејом о офанзивном рату против Србије, и омогућио му да за Српски фронт привеже и употреби шеснаест дивизија (уместо предвиђених осам), чиме је допринео неуспеху своје главне снаге на Руском војишту.
Када је већ предвиђао први случај, који је пред рат 1914 године био невероватан, аустроугарски Главни генералштаб је требало да предвиди и овај случај: Ако се зарати само против Србије и Црне Горе, па одмах или нешто доцније ступи и Русија у рат против Аустро-Угарске, треба одмах прећи са офанзивног на дефанзиван рат против Србије и Црне Горе, концентришући максималну снагу на Руско, а минималну на Српско војиште. Таква би одлука одговарала стратегиском начелу економије снага. Предузимање офанзиве и на Руском и на Српском војишту, као што је урадио Хецендорф, довело је до растурања снага и неуспеха на оба војишта.
Основна идеја ратног плана
Предвиђајући не само дипломатске тешкоће него и евентуални устанак у Босни и Херцеговини, а и рат против Србије при анектирању Босне и Херцеговине, Главни генералштаб узео је заштиту Босне и Херцеговине као основну идеју и офанзивног и дефанзивног ратног плана против Србије и Црне Горе. Та иста идеја служила је као основна и ратном плану 1914 године.
Овде је политички моменат – непоузданост српског живља у Босни и Херцеговини – играо пресудну улогу, и тако је стратегија морала устукнути пред политичким обзирима, што је, разуме се, било од штете по успешно вођење рата.
Основна идеја офанзивног ратног плана требало је да буде: наћи, напасти и потући главну снагу Српске војске и одбацити је на исток, на бугарску границу, да би се отсекла од везе са Јадранским Морем и Солуном. Тиме би Босна и Херцеговина биле не само заштићене него би се радило и у духу аустроугарске политике продирања ка Јегејском Мору.
Разуме се, због изнетих разлога, офанзивни план за рат против Србије 1914 године био је нереалан, па га није требало ни предвиђати.
Основна идеја дефанзивног ратног плана требало је да буде: почесно (подвојено) тући српске снаге при њиховом прелазу преко Дрине, Саве и Дунава.
Одређивање главног операциског правца
Главном генералштабу стајали су на располагању за дејство против Србије ови операциски правци (скица 1):
Велико-моравски операциски правац – из источног Срема и Баната преко Саве и Дунава у заплаву Велике Мораве.
Тај је правац најкраћи и директно води ка најважнијем циљу, животном центру и стратегиском тежишту Србије (рејон Крагујевца), предвајајући земљу на два дела. У случају успешног дејства тим правцем, Србија би остала без својих за живот земље неопходних комуникација, веза и најважнијих војних и политичко-административних центара. Тим правцем, главним смером север – југ, воде најбоље и највећи број комуникација у унутрашњост земље. Он је подесан за развој операција и снабдевање великих оперативних снага. На њему би се, несумњиво, наишло на главну снагу непријатеља. Прва добијена битка била би куди-камо отсуднија на овом, него ма на ком другом правцу. У исто време, тај правац је најближи за хватање везе, за додир и садејство са Бугарском војском у случају уласка Бугарске у рат против Србије.
Према ондашњем стању железничких и осталих комуникација у Аустроугарској Монархији, на том правцу би се најбрже могли извести концентрација и стратегиски развој аустроугарских снага.
Негативна страна тога правца је препрека коју су представљале реке Сава и Дунав одмах у почетку операција. Да би се обезбедило савлађивање препрека и сигурност операција по њиховом савлађивању, у офанзиву овим правцем могло се кренути једино са бројно и технички изразито надмоћнијим снагама.
Према свему изнетом, тај правац је био најважнији и најподеснији за предузимање офанзиве против Србије, под условом да се испуне начелни услови за предузимање офанзиве уопште.
Дрино-савски операциски правац – из западног Срема и североисточне Босне преко Саве и доње Дрине у заплаву Колубаре.
Тај правац не води директно ка најважнијем циљу – животном центру Србије – и дужи је од велико-моравског. У његовој зони нема довољно комуникација, а оно што постоји сасвим је слабог квалитета, тако да је у случају киша скоро потпуно неупотребљиво. Комуникације воде правцем север – југ, тако да их операциски правац сече попречно.
Дрино-савски правац делом води преко равничасто-таласастог и брдовитог земљишта, а делом преко планинског, што би отежавало операције. Да би се допрло до центра Србије, морале би се савладати и планине које затварају тај правац. Он није подесан за развој операција и снабдевање већих снага као велико-моравски правац, и води ка првом географско-стратегиском објекту – Ваљеву – који за Србију није имао толики значај као Крагујевац.
Незгодна страна му је и та што одмах у свом почетку има озбиљну препреку – реке Дрину и Саву, тако да би у случају неуспеха трупе дошле у тешку ситуацију приликом повлачења, изузев евентуалног образовања мачванског мостобрана. Но, с друге стране, те су препреке знатно мање него реке Сава и Дунав на велико-моравском правцу.
Према томе, овај правац је мање подесан и мање важан од велико-моравског операциског правца, а повољнији од западно-моравског.
Западно-моравски операциски правац – из југоисточне Босне преко горње Дрине у заплаву Западне Мораве.
Тај правац води преко тешкопролазног планинског терена, мање плодног и мање насељеног, са мало комуникација слабог квалитета, ка центру Србије тек после савлађивања низа узастопних планинских положаја, тако да је, иако географски краћи, уствари дужи од дрино-савског операциског правца.
Због планинског карактера земљишта преко кога води, тај је правац неподесан за развој и снабдевање већих снага, а како се може успешно бранити и са слабијим спагама, то се њиме не постижу ни брзи успеси.
Према томе, са географско-стратегиског гледишта, за продирање у Србију најподеснији је био велико-моравски операциски правац, затим дрино-савски и, најзад, западно-моравски.
Међутим, Хецендорф се при избору операциских праваца није руководио географско-стратегиским обзирима, већ им је претпоставио политичке (по сваку цену сачувати Босну и Херцеговину од упада српско-црногорске војске), па је за своју офанзиву у Србију изабрао дрино-савски и западно-моравски операциски правац, што је, разуме се, било погрешно.
У својим мемоарима „Aus meiner Dienstzeit 1906-1918″, Хецендорф правда овакав свој избор операциских праваца тиме што није имао довољно снага ни средстава да предузме офанзиву велико-моравским правцем, а VI, V и II армију којима је располагао, најбрже је могао прикупити за дејство дрино-савским и западно-моравским правцима. Такво његово правдање најбоље сведочи да је била погрешна његова одлука за предузимање офанзивног рата против Србије. Кад већ није имао довољно снага ни средстава да поведе офанзивне операције из Баната и источног Срема преко Дунава и Саве главним, велико-моравским операциским правцем у срце Србије, онда је требало да прибегне дефанзивном рату, за шта је имао сасвим довољно снага.
Погрешан избор операциских праваца одвео је аустроугарску војску у пораз, најпре у Церској, а потом и у Колубарској бици.
Груписање снага на концентрациској просторији
За офанзиву је било предвиђено овакво груписање:
VI армија (фелдцајгмајстер Поћорек): 15 корпус (1 и 48 дивизија) и 16 корпус (18 дивизија и 3 брдске бригаде – група „Габријел”) на простору Власеница-Рогатица-Калиновик-Сарајево; 40 хонведска дивизија код Сарајева у стратегиској резерви; 47 дивизија са 3 брдском бригадом код Невесиња, а са 14 брдском бригадом у Боки Которској;
V армија (генерал Франк): 8 корпус (9 и 21 дивизија) и 13 корпус (36 и 42 дивизија, 11 брдска и 13 пешадиска бригада) на простору Бијељина-Зворник-Прибој-Брчко;
II армија (генерал Бем-Ермоли): 4 корпус (31 и 32 дивизија), 9 корпус (половина 7 дивизије и 29 дивизија) и 10 коњичка дивизија у Срему, а 7 корпус (17 и 34 дивизија) и 1 и 11 коњичка дивизија у Банату.
За дефанзиву: VI и V армија остају истог састава и јачине као и за офанзиву.
Разлику у јачини снага између офанзивне и дефанзивне варијанте чини, дакле, II армија.
Према томе, V и VI армија требало је да се употребе на Српском фронту било да наступи офанзивна било дефанзивна варијанта. Због тога су оне образовале тзв. Минималну балканску групу.
У случају рата против Русије, II армија би образовала „В. Staffel” („Б ешелон”), који би се при извођењу концентрације на Руском фронту (Галиција) превозио позади ,,А Staffel”-а („А ешелона”), који је са чињавала Краковска група (I, III и IV армија), намењена у сваком случају за дејство на Руском фронту.
Док је „А Staffel ‘-у била додељена само једна улога – дејство на Руском фронту, дотле је „В Staffel”-у (II армија) била намењена двојака улога: дејство на Српском фронту у случају рата само против Србије и Црне Горе, и дејство на Руском фронту у случају да и Русија ступи у рат на страни Србије и Црне Горе.
Изнето груписање снага за случај офанзиве не одговара стратегиском начелу економије снага, јер је скоро половина целокупне снаге одређена за помоћне операције (VI армија на простору Власеница—Рогатица—Калиновик—Сарајево и 7 корпус у Банату). Обе те помоћне снаге не само што су биле веома удаљене од главне снаге (II армије у Срему и V армије на доњој Дрини) већ су биле и раздвојене од ње и то: VI армија вододелницом између Колубаре и Западне Мораве, а 7 корпус најпре Дунавом, а потом вододелницом између Колубаре и Велике Мораве, тако да би тешко могле притећи у помоћ главној снази при њеном дејству дрино-савским операциским правцем.
На тај начип, скоро половина целокупне снаге Балканске војске не би учествовала у вероватној отсудној бици главне снаге на дрино-савском правцу, што се противи стратегиском начелу груписања максималних снага за отсудну битку.
Међутим, да је VI армија била концентрисана на фронту Љубовија-Зворник, остављајући најпотребнији део снага за одбрану од упада српско-црногорских трупа, са наслоном на посаде утврђених места Гацко, Автовац, Билеће, Требиње и Бока Которска, то би боље одговарало циљу који је себи поставио аустро-угарски Главни генералштаб. Тако би све три армије биле добро прикупљене и у чврстој међусобној вези у својој офанзиви на дрино-савском операциском правцу, а тиме би и њихово узајамно помагање било боље обезбеђено. Тада би успешна акција VI аустро-угарске армије против левог бока и позадине III српске армије, а и снажно дејство II аустроугарске армије против десног бока и позадине III српске армије били толико осетљиви и утицајни, да би III српска армија морала брзо евакуисати дрино-савско војиште, те би српска Врховна команда била принуђена да прими битку на Колубари, уместо да наметне непријатељу Церску битку. Свако истицање делова главне српске силе западно од Колубаре било би скопчано са ризиком, јер би ти делови били изложени почесном тучењу.
Измене у аустроугарском ратном плану
Кад је, 31 јула 1914 године, Русија наредила општу мобилизацију, Хецендорф се одлучио да на Балканском војишту концентрише само Минималну балканску војску. Али како је већ било почело превожење и II армије („В Staffel”-а) на Балканско војиште, јер се у почетку рачунало да Русија неће ући у рат, то је Хецендорф одлучио (да би се избегао хаос на железницама) да се почето превожење II армије заврши по предвиђеном плану, па да се она после тога, као „В Staffel”, пребаци на Руски фронт (у Галицију). Само су 1 и 11 коњичка дивизија промениле правац превожења, па су одмах упућене на Руски фронт.
Поводом тог смањивања снага за рат против Србије и Црне Горе извршена је измена у постојећем ратном плану против њих, предвиђеном за офанзиван случај у овоме:
Врховна команда одлази из Каменице (Сремске) у Тјешин, да руководи операцијама против Русије, а командант VI армије Поћорек поставља се за команданта Балканске војске, остајући и даље командант VI армије;
у састав Балканске војске одређује се:
V и VI армија, које већ врше концентрацију на Балканском војишту;
14 пешадиска бригада 7 дивизије (која је била у саставу II армије), ландштурмске групе у Срему и Дунавска флотила;
II армија продужава концентрацију на Балканском војишту, али се не ставља под команду команданта Балканске војске већ остаје непосредно под Врховном командом и привремено на Српском фронту, у Срему и Банату, у циљу вршења јаких демонстрација, с тим да се 18 августа почне пребацивати, као „В Staffel”, на Руски фронт;
Команданту Балканске војске, Поћореку, даје се пуна слобода дејства против Србије, с тим да на демонстративно дејство II армије на северном фронту Србије може рачунати само до 18 августа.
Поћорек је решио да свој задатак изврши офанзивом против Србије, и о томе је поднео предлог Хецендорфу, који је офанзиву одобрио.
Та одлука – да се са смањеном снагом (само са Минималном балканском групом, која је била предвиђена за дефанзивни рат) предузме офанзива против Србије – била је основна стратегиска погрешка, која је била главни узрок неуспеху Аустроугарске војске у Србији.
Ова одлука се противи стратегиском начелу економије снага, јер је II аустроугарска армија, због своје неодређене демонстративне улоге, мало помогла на Српском, а задоцнила је да помогне на Руском фронту. Према начелу економије снага, које захтева концентрацију максималне снаге на главном, а минималне на осталим војиштима, требало је одмах прећи са офанзивног на дефанзивни рат против Србије, како би се што јача снага употребила за операције против Русије.
Тако исто било је погрешно што је командант Балканске војске остао и даље командант VI армије, јер су то биле две одвојене команде, од којих је свака захтевала свог посебног команданта, са посебним штабом.